fbpx

Како су један нарко дилер и његов компањон добили посао вршења процене имовине ЕПС-а, вредан 40 милиона динара

4.6
(40)

Уочи последњих парламентарних избора, напредњачка Влада је најављивала поделу бесплатних акција „Електропривреде Србије“ грађанима до краја године, а обећавала је и да ће једна акција вредети 125 евра. У то време, још није била позната ни права вредност овог највећег предузећа на просторима бивше Југославије, јер су проценитељи изабрани тек средином августа, односно месец и по дана по истеку рока који је та власт поставила крајем прошле године до када има да се изврши процена. Посао вредан скоро 40 милиона динара добила су два предузећа иза којих су стајали, али и данас стоје, познати лопови и уништитељи ове државе који су се појавили у задњих неколико деценија. Један од њих је самозвани професор и банкарски стручњак, а у ствари сецикеса и нарко дилер, Звонко Гобељић, а иза другог предузећа се налази Драгослав Бојовић, који се већ опробао као неко ко добростојеће акције уме да сроза на минималну вредност. Иза обојице је зао дух скоро заборављеног Данка Ђунића и, наравно, финансијски интереси лоповског клана Александра Вучића

Иако је Влада Србије још почетком 2015. године најавила да ће Електропривреда Србије постати акционарско друштво, а у децембру исте године као крајњи рок за то поставила јул месец 2016, до сада (крај августа) скоро да се ништа није догодило, осим што су ангажована два домаћа предузећа да изврше процену имовине ЕПС-а. Ради се о „Економском институту“ (ЕКИ) и „Енергопројект Ентелу“, оба из Београда, а иза тих фирми стоје познати лопови и преваранти који слободно, и заштићени од државе, оперишу по Србији.

„Економски институт“ је својевремено основао Данко Ђунић, идејни творац модела приватизације који је опљачкао Србију. Касније му се као сувласник и један од директора придружио Александар Влаховић, некадашњи министар привреде и човек који је у дело спроводио оно што је Ђунић замислио. У то време се у власничкој структури, али и као сарадник, појављивала Миросинка Динкић, мајка Млађана Динкића.

Када се пословно разишао са Ђунићем, Влаховић преузима ЕКИ и касније га продаје садашњем главном власнику Звонку Гобељићу, који поседује 47,46076 одсто акција овог предузећа, а које је у међувремену од друштва са ограниченом одговорношћу прерасло у акционарско друштво. Његова марионета, човек сликовитог презимена, Драган Шаговновић, има исти број акција и директор је ЕКИ-ја. Гобељић, заједно са Шаговновићем контролише 95 одсто акција ЕКИ-ја, док остатак припада малим акционарима, запосленима у Институту.

Браћа Звонко и Љубинко Гобељић своју пословну каријеру започели су деведесетих прошлог века и то као шверцери кафе, цигарета, телевизора и беле технике. „Јесте бело, али није техника“, причали су у то време упућени, указујући на повезаност браће Гобељић са разним криминалним клановима који су у то време шверцовали дрогу. Профитна стопа у трговини белом техником ни приближно није била толика да би објаснила метеорски финансијски и друштвени успон браће Гобељић иза које су у то време стајали Михаљ Кертес и ЈУЛ-овски министар трговине Бориша Вуковић, тако да је веома реално да је новац долазио од шверца дроге. У сваком случају, ни Звонко, а ни Љубинко за ово никада нису одговарали.

Захваљујући парама (зарађеним од шверца дроге) и високом заштитом кључних људи тадашње власти, Звонко Гобељић је успео да стигне и до Мире Марковић, којој по речима упућених, једном приликом поклања скупоцену дијадему, док тадашњем председнику СР Југославије Зорану Лилићу, по писању штампе, дарује нови ауди.

Као један од људи од поверења Слободана Милошевића и Мире Марковић, Лилић добија, осим плате председника државе, још један приход. У то време је продаја артикала из „Воде Врњци“ ишла искључиво преко предузећа које је било у његовом власништву, а које је за те услуге узимало легалну провизију. Звонко Гобељић је годинама касније, тачније 2004, купио већински пакет акција „Воде Врњци“.

Пред сам крај владавине Милошевића Гобељића инстинкт наводи да промени стране. У својим каснијим „романсираним“ биографијама он наводи како је подржао ДОС да у Србији поврати демократију. Истина је ипак била нешто другачија…

До функције директора банке, без стажа у банкарству!

Крајем деведесетих Звонко Гобељић је из партијско – државних фондова добијао новац како би наставио са шверцом дроге и тако државној врхушки донео додатни профит. Нешто се од тих пара залепило за његове прсте, а неко је то открио. У страху за свој живот Звонко бежи из земље и скрива се у Риму и Бечу, где је већ поседовао станове.

Његов отац Радомир одлази у Пожаревац са два милиона марака у коферу у нади да ће моћи да спасе синовљев живот, али му тамо поручују како нема тих пара које могу да га откупе. Тако је Звонко, хтео то или не, прешао на страну опозиције.

У међувремену се дешава петооктобарски пуч и Звонко поменута два милиона даје новим властодршцима који му дозвољавају несметани повратак у земљу и пословни свет, као и амнестију од истраге у вези ранијег шверца дроге.

Звонко и његов брат Љубинко узели су активно учешће у ДОС-овој „револуцији“. Звонко је био део наоружане групе која је заједно са Млађаном Динкићем и припадницима Земунског клана извела препад на Народну банку Југославије већ 6. октобра 2000. године. Користећи познанства и новцем купљену славу првоборца „Петог октобра“, Гобељић без иједног дана радног стажа у банкарству постаје директор главне београдске филијале тада моћне „Војвођанске банке“!

Упућени тврде да га је на ово место поставио професор Мића Јовановић, замоливши свог пријатеља Животу Михајиловића, генералног директора “Војвођанске банке“ да Гобељића постави за првог човека филијале у Београду. Чим је постао директор, Гобељић почиње да сплеткари код Ђинђића против Михајиловића, који наседа интригама и смењује га. Касније ће Гобељић постати и предавач на Мегатрену, а упућени професори тврде да му само диплома основне школе није сумњива. Све остале су чист фалсификат.

Иако није познавао ниједан једини банкарски термин, Гобељић је одлично владао уличним жаргоном. Као директор филијале банке, делио је кредите шаком и капом својим компањонима из полусвета.

Међу онима који су добили паре од банке су Љубинко Гобељић, Ђорђије Ницовић (у то време велики Звонков пословни пријатељ), Пецони, удовица Јусе Булића, Љубиша Буха Чуме (који заузврат у свом предузећу „Дифенс Роуд“ за партнера поставља Љубинка Гобељића)…За четири године директоровања у филијали Војвођанске банке у Београду, Гобељић је на провизијама које је узимао од додељених кредита, зарадио најмање пет милиона долара!

Баш као и порекло његовог првог милиона, тако су место и тренутак његовог дипломирања, евентуална тема и евентуална одбрана његове магистратуре, баш као и доктората, обавијени непрозирном маглом. У сваком случају, његовог имена нема у регистру дипломираних студената Економског факултета у Београду, нити се ико сећа да је с њим ишао на факултет. Његових радова нема у специјализованим часописима, нити је (тај будући научник и професор Универзитета) у то време некоме био познат као економиста.

Иако је познат само један чланак који носи Звонков потпис и који је објављен у стручној литератури („Кризе на финансијском тржишту“ објављен у „Свету финансија“ 2002. године, вол. 28, број 189, стране 14 до 17) он одједном постаје предавач на Факултету за културу и медије, да студенте у зимском семестру обучава како да управљају финансијама културних институција. Да би се докопао овог положаја он измишља податак у својој биографији како је, наводно, предавао на „Л’Ецоле Супериеуре де Цоммерце“ у Греноблу (то је тврдио и јавно, у интервјуу објављеном 2003. у словеначком листу „Господарски весник“).

Не зна се како је уопште могао да предаје у Француској, када Звонко не зна ниједну реч француског језика, нити говори било који други страни језик. Занимљиво је да је скоро сва литература коришћена за поменути чланак у „Свету финансија“, била писана на енглеском, осим „Годишњака“ руске Комисије за хартије од вредности и уџбеника о финансијама професора Бранка Васиљевића, написаном на српском. Из стила писања могуће је закључити да је управо Васиљевић и писао овај чланак, а не Звонко Гобељић који је само био издашни финансијер.

Васиљевић је, према Гобељићевој замисли, требало да постане декан Факултета политичких наука у Београду, на који би затим, као професора, довео и свог ментора. Тадашњи декан Факултета, професор Илија Вујачић, одбијао је да поднесе оставку, па је у новембру месецу 2014. претучен на улазу у своју зграду. Двојица од тројице осумњичених за овај напад убрзо су ухапшени, али истрага никада није ни покушала да утврди ко је био налогодавац овог напада.

У мају 2015. године, Факултет политичких наука добија новог декана, али то није био Бранко Васиљевић, већ проф. Драган Симић. Тако Гобељић остаје без прижељкиваног и већ авансно плаћеног места професора на тој академској институцији. Заузврат му власт даје имунитет од кривичног гоњења за сва злодела која је починио током своје каријере. Он се властима реваншира тако што им исплаћује милионске суме.

Ако се већ није исказао ни као научник, а ни као банкар (филијала Војвођанске банке коју је преузео у банкрот одлази већ после само годину дана његовог управљања), Гобељић је велике успехе постигао у куповини предузећа у поступку приватизације. У свој портфолио он уноси компаније као што су: „Полис Осигурање“ и пунионица минералне воде „Карађорђе“ (обе убрзо препродаје Словенцима), суботичка штампарија „Бирографика“ (њу продаје хрватским инвеститорима и она данас ради под именом „Ротографика“), „Аутосрбија“, фабрика пољопривредних машина „Агромеханика“, спољнотрговинска фирма „Хемпро“ (са зградом на Теразијама 8) и, коначно, драгуљ у његовој круни – „Вода Врњци“.

По начину како је куповао и продавао поменута предузећа види се да је и тада тесно сарађивао са Данком Ђунићем и Александром Влаховићем, односно да су они били покретачка снага која је стајала иза њега и његових пословно – криминалних активности. И Ђунић, а посебно Влаховић (док је био министар), одлично су знали реалну, тржишну вредност предузећа која су приватизована у бесцење, али су исто тако добро знали и ко је све заинтересован да их одмах купи након што их Гобељић приватизује.

Криминал под заштитом власти

Гобељић у Србији не послује увек под својим именом, већ се користи и такозваним оф-шор компанијама које контролишу он и његов мистериозни компањон Драган Зарић (за кога упућени верују да је само обична марионета иза које се крију већи играчи, као што је Данко Ђунић, на пример). Једно од тих предузећа је и „Валкан Традинг Лтд“ са Кипра (Никозија, Улица Софоулис број 2) које је једини власник овдашњег предузећа „Екстра-пет“ д.о.о. из Београда, а које сада поседује 52,39879 одсто акција предузећа „Вода Врњци“ а.д. у коме је Гобељић извео једну од својих највећих пљачки која је у међувремену добила и међународне размере.

Клупко је почело да се одмотава када је „ЗААБ Група“ са Кипра (у којој је руски капитал) крајем 2011. одлучила да откупи мањински пакет акција који данас износи 20,86996 одсто целокупног капитала „Воде Врњци“.

Представницима ЗААБ-а су убрзо постали сумњиви новчани трансфери између „Воде Врњци“ и „Екстра-пет“-а (који се тада још није појављивао у власничкој структури), али и пребацивање 10 одсто акција фирме са Ђорђија Ницовића на „Савремену Форму“ и затим даље на „Јаффу“ д.о.о. из Црвенке.

Власник „Јаффе“ је кипарско предузеће „Каппа Стар Лтд“ иза кога се крије – Звонко Гобељић. Већ тада је постојала сумња, коју ће много касније да потврди и Комисија за хартије од вредности, да су Гобељић, „Екстра-Пет“ и „Јаффа“ повезана лица, односно да се ради о забрањеној трговини између повезаних лица.

После скупштине акционара „Воде Врњци“ у јуну 2012. године, која под контролом Гобељића доноси низ незаконитих одлука, ЗААБ се већ следећег месеца обраћа Привредном суду у Краљеву са захтевом да се изврши ванредна ревизија пословања предузећа „Вода Врњци“. Разлог за подношење овог захтева био је налаз пореске инспекције како је тадашњи директор Радован Симовић масовно утајивао порез преко трансферних цена. Наиме, Гобељић је „Води Врњци“ продавао амбалажу коју је правило његово предузеће „Екстра-Пет“. Због овога је инспекција поднела и кривичну пријаву, а ЗААБ је тражио ревизију пословања како би се утврдила тачна штета коју су претрпели мали акционари.

Привредни суд готово годину дана је блокирао хитне судске поступке, изговарајући се да му наводно није познато постоји ли дипломатски реципроцитет који је регулисан Конвенцијом ратификованом још 1936. између Краљевине Југославије и Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске и њеним проширењем на Британска Девичанска Острва, прихваћеним још 1938.

Без постојања тог реципроцитета суд би се огласио ненадлежним, јер је на Девичанским Острвима регистрован ЗААБ-ов фонд преко кога је извршена куповина акција и који је у поменутом случају тужилац.

Чак је и помоћник министра правде Милисав Чогурић у свом допису суду од 10. јуна 2013. негирао постојање проширења „Конвенције о узајамној судској помоћи у грађанским и трговинским стварима“ и на британске прекоморске територије, иако су правни заступници ЗААБ-а у најмање два наврата у периоду од јануара до маја 2013. Министарству правде достављали копије одговарајућег примерка „Службених новина“ у којима је објављено поменуто проширење.

Схвативши да Гобељића штите званичници власти у Београду, ЗААБ се преко амбасаде у Београду обраћа влади Велике Британије и обавештава је како је српски суд једнострано раскинуо узајамну Конвенцију стару осам деценија. Тек тада Привредни суд схвата да мора да поступа у складу са законом, па доноси решење о спровођењу ванредне ревизије, али је одбио да за ревизора одреди неко велико и познато предузеће са овлашћењем Народне банке Србије (како је тужилац предлагао не желећи да прејудицира ко би то могао да буде) и одредио „Финревизију“ коју је предлагала „Јаффа“, односно Гобељић.

Раније је и Скупштина акционара „Воде Врњци“, у којој Гобељић има већину гласова, слично поступила и уместо оригинално предложеног ревизора за посебну ревизију, прихватила марионетску ревизорску кућу „ДИЈ Аудит“ коју је, опет, предложила „Јаффа“.

Да би се извршила тражена ревизија, Привредни суд у Краљеву тражи од тужиоца, ЗААБ-а да унапред плати трошкове ревизорске куће, процењене на 24.000 евра и одмах издаје налог да се замрзну акције које ова руска компанија има у „Води Врнци“, а чија је тржишна вредност у том тренутку била изнад милион евра!?! Централни регистар хартија од вредности је 20. децембра 2013. поступио по налогу суда, отишавши и корак даље, јер не да је само забранио промет, као што је тражио суд, него и располагање (на пример – стављање у залогу), то јест онемогућио је ЗААБ да на основу тих акција подиже кредите, односно да ради било шта!

На тај начин, узимајући као гаранцију имовину педесет пута вреднију од дуга који још није ни настао, Привредни суд и ЦРХОВ фактички су онемогућили ЗААБ да слободно располаже сопственом имовином.

Нико као брат Љубинко

Колико је Гобељић под заштитом државних структура Србије, види се и из јавног саопштења „ЗААБ Групе“ од 30. октобра 2013. у коме се наводи како Привредни суд у Краљеву „…одбија да изврши чак и правноснажне пресуде њему надређеног Привредног апелационог суда у Београду“.

Током своје посете Москви 2012. године Александар Вучић, тада први потпредседник Владе Србије, након што га је Рогозин званично упознао са проблемима „ЗААБ Групе“, изјавио је: „…Ми смо, на жалост, у не малом броју случајева сами криви за негативан однос страних инеститора, у овом случају руских, према нама“.

Уместо да утиче да судови започну да раде у складу са законом, Вучић је Гобељићу разрезао већи рекет, који је овај радо платио, али не из свог, већ из џепа малих акционара „Воде Врњци“. Рецепт за извлачење пара није ни нов, а ни нарочито оригиналан – виђен је већ више пута.

„Вода Врњци“ је само једно од предузећа којима управља Гобељић. Ова компанија, по проценама реално сваке године прави профит од између 1,5 милиона и 2,5 милиона евра. У билансима се, међутим, појављује приход од око 200.000 евра, а ни то се не исплаћује акционарима кроз дивиденду, већ остаје нераспоређено, односно остаје на располагању већинском власнику.

Разлика између реалне и приказане добити настаје трговином између повезаних лица. „Екстра-Пет“ и „Интер-Пет“ снабдевају „Воду Врњци“ амбалажом. Оба предузећа су у власништву Гобељића и то преко његових кипарских оф-шор компанија. Од њих се купује амбалажа коју користе „Вода Врњци“, а која је далеко скупља него код других произвођача.

Осим тога, Радован Гобељић, Звонков отац, иако је некада био санитарни инспектор данас је у Заводу за интелектуалну својину пријављен као аутор дизајна стаклене амбалаже коју користи „Вода Врњци“ и због чега добија енрмно велики хонорар.

Звонков брат Љубинко Гобељић је власник једног од магацина који користи предузеће „Вода Врњци“ и за шта добија кирију која је вишеструко виша од реалне.

Фирмама које су пословно повезане са Гобељићем плаћају се „рекламне услуге“ којих, заправо, нема. Само у једној години на овај начин је исплаћено фантастичних 700.000 евра, а да рекламе скоро нигде није било.

Коначно је представник ЗААБ-а у Србији, Мирослав Бојчић, у мају 2013. Тужилаштву за организовани криминал предали кривичну пријаву против Звонка Гобељића и са њим повезаних лица доказујући на 300 страна како су „Вода Врњци“, мали акционари и држава оштећени за 11,2 милиона евра. Од тада до данас, за дуже од три године. Тужилаштво није предузело ни једну једину истражну радњу, нити је подигло оптужницу. Пријава, заједно са доказима, сакривена је у некој дубокој фиоци и служи само да би криминални клан око Александра Вучића имао чиме да уцењује Гобељића, тражећи му паре за путарину.

У међувремену се извлачење пара преко повезаних лица наставља. У 2014. је „Вода Врњци“ за амбалажу „Екстра-Пету“ платила 197.000.000 динара, а 2015. године 260.000.000 динара. Из године у годину се повећава износ који се плаћа за амбалажу, односно на тај начин извлачи да би се платили заштитници на самом врху српске власти.

Уместо да оде у затвор, именован за проценитеља

Када је у питању обрачун са неистомишљеницима, односно онима који угрожавају његово пљачкашко пословање, Звонко Гобељић не бира средства. Заступника једног страног инвеститора који се у Србији распитивао да ли и под којим условима би могао да се купи већински пакет акција „Воде Врњци“, позвао је на мобилни и препричао му до у детаље са ким се тај заступник дописивао електронском поштом, са ким се када и где видео, али му је навео и адресу где живе он и породица, као и назив школе у Лондону у коју иду деца позваног заступника страног инвеститора који је после тог разговора главом без обзира напустио Србију.

Слично је прошао и један од малих акционара који је покушао да анимира остале да се придруже тужби ЗААБ-а поднетој суду у Стразбуру.

Најчешћи правни заступници Гобељића су адвокати из канцеларије „Интерлаw анд Јевтић“, али по потреби га заступају и други. Адвокат Милан Лукић из Београда је форуму, на коме мали акционари са Београдске берзе размењују мишљења, упутио писмо са захтевом да се уклоне сви критички текстови о Гобељићу. Како се то није догодило, у интернет-форум Белеxа је у марту 2016. ушла непозната група хакера и избрисала све уносе о Гобељићу, његовим предузећима и пљачкама.

Уместо да таквог човека на више година пошаље у затвор и одузме му сву криминалом стечену имовину, актуелна напредњачка власт му плаћа десетине милиона евра да би извршио процену имовине највећег привредног гиганта на територији бивше Југославије – Електропривреде Србије. Иза овог посла, у ствари, крије се намера властодржаца да се ЕПС-ова имовина распрода буд зашто, на исти начин као што су некада приватизоване компаније које је за тепсију рибе купио Гобељић, и то већ данас познатим купцима. Да је управо ово план, види се и из биографије другог изабраног проценитеља.

Предузеће „Енергопројект Ентел“ из Београда је акционарско друштво коме 86.26209 одсто акција има „Енергопројект Холдинг“ а.д. из Београда. Република Србија је највећи појединачни акционар „Енергопројект Холдинга“ са 33.58436 одсто акција, а на другом месту је стварни власник овог гиганта, „Напред Развој“ а.д. са Новог Београда који има 22.49996 одсто капитала.

„Напред Развој“ има званично два акционара, али реално само једног – Драгослава Бојовића, из Бијелог Поља, који има акције и на своје, али и на име предузећа „Утма Цоммерц“ д.о.о. из Београда у коме је једини власник.

Бојовић је раније имао акције у претходнику „Напред Развоја“, Грађевинском предузећу „Напред“ а.д. Почео је прво са малим пакетом акција, на почетку је имао 3,25 одсто, а затим је од незаобилазног Ђорђија Ницовића откупио још 21,82 одсто. Коначно, 2003. Бојовић постаје већински власник акцијског капитала грађевинског предузећа „Напред“ а.д.

Већ дан након куповине акција, до када ни технички нису могли да буду одрађена сва документа која би Бојовића увела у посед, он издаје налог да се осам милиона евра који су се у том тренутку налазили на рачуну грађевинског предузећа „Напред“ пребаце на посебан рачун и ороче. Стотине хиљада евра које су добијене на име камате Бојовић троши по сопственом нахођењу. У вези овога се већ годинама у надлежном тужилаштву води истрага која тапка у месту и служи, исто као и „истрага“ против Гобељића, једино да би власт уцењивала Бојовића када год јој затребају паре.

Дивиденде у ГП „Напред“ нису исплаћиване од 2006. године, већ је тај новац коришћен за потребе Бојовића и његовог преузимања овог предузећа.

Одмах након што је постао највећи појединачни акционар Грађевинског предузећа „Напред“ Бојовић покреће кампању притиска на мале акционаре, односно запослене, да своје акције уступе Бојовићевим предузећима „Факторинг“ и „Утма“.

Радници су уцењивани да ће, ако не продају акције, бити проглашени технолошким вишком и отпуштени.

Откуп је одрађен мимо берзе, јер су мали акционари своје акције дали у залог за „кредит“ који нису враћали, па су им акције одузете. Посредник у овом послу била је брокерска кућа „Сензал“ чији је сувласник био – Бојовић.

Да би успешно спровео отимање ГП „Напред“, предузећа које је све раније године успешно пословало и чији се основни капитал из године у годину повећава, Бојовић се одлучује на ревалоризацију номиналне вредности акција. Уместо да се тада изврши процена вредности целе компаније, која би показала да једна акција не вреди мање од 300 евра, ради се проста ревалоризација, на крају које испада да једна акција вреди тек 40 евра. Ни то Бојовићу и његовим саизвршиоцима није било довољно, па они цену још једном обарају на само 2070 динара!?!

Ово је било могуће тако што је у међувремену Бојовић основао ново предузеће – „Напред Развој“ а.д. На њега се, по принципу санирања пропалих банака, затим пребацују сви здрави послови ГП „Напред“, као и његова имовина, док се старом предузећу остављају дугови и потраживања према несолвентним дужницима.

Да ли ће Бојовићев „Енергопројект Ентал“ на исти начин вршити процену и вредности капитала Електропривреде Србије? Сва је прилика да је управо то једини разлог зашто га је власт изабрала за проценитеља.

А 1. Путеви јавног и тајног, али увек прљавог новца

Економски институт у Београду дао је све кључне кадрове криминалне српске транзиције. У овој „установи“, та група економских убица креирала је привредни слом Србије и масовну распродају државних и друштвених предузећа, која је изведена скандалозним проценама вредности те имовине, све по потреби владајућих режима и њихових „пословних људи“. Економским институтом, након бандитске епохе Данка Ђунића и Александра Влаховића данас влада генерални директор Драган Шаговновић, док су чланови такозваног управљачког борда директора још Милорад Бојовић и Иван Николић. Младен Симовић је генерални директор „Енергопројект Ентела“ а.д. који нема ни надзорни, а ни управни одбор пријављен у Агенцији за привредне регистре.

На челу „Енергопројект Холдинга“ а.д. налази се директор Владимир Миловановић, а у надзорном одбору су: Владимир Секулић, Александар Глишић, Слободан Јовановић, Драган Алексић, Небојша Перуничић, Тамара Казновац Поповић, и председник надзорног одбора Анђелко Ковачевић. Доброслав Бојовић је генерални директор Грађевинског предузећа „Напред“ а.д. и једини члан борда директора пријављен АПР-у, док је још један заступник предузећа Александар Шћекић, бивши полицајац. Иста ситуација са идентичним актерима је и у Акционарском друштву „Напред развој“.

Генерални директор „Воде Врњци“ сада је Драгица Петровић, а осим ње су чланице борда директора још и Биљана Балшић и Бранка Марковић. Радован Гобељић, отац Звонка Гобељића, је упркос дубокој старости (79 година) још увек на челу Надзорног одбора, чији су чланови Миона Делић и Милица Бјелић. Драгослав Бојовић је једини власник предузећа „Утма“ д.о.о. из Београда чији је директор Саша Петровић. Милорад Бојовић је и једини власник предузећа „Факторинг“ д.о.о. из Београда, коме на челу стоји Александар Драговић.

Власник предузећа „Интер-Пет“ д.о.о. је „Спруце ентерприсес лимитед“ са Кипра иза кога је Гобељићев капитал. Директор је Дејан Илић.

А 2. Алекса Жунић

Гобељић се код познаника и сарадника хвали својим везама у БИА. Све са којима дође у контакт пријављује службеницима БИА као непријатеље, утајиваче пореза. То је чинио и према универзитету у којем је био запослен. Упућени тврде да контактира са бившом стечајном управницом Радмилом Селаковић, која је некада била службеница данас његовог Економског института.

Милан Маленовић, Таблоид

фото: РАС, Дејан Живанчевић

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Дуговања за струју у милијардама, објављена листа највећих дужника

4.4 (7) „Електропривреда Србије“ објавила је списак од 20 највећих дужника по рачуну за струју …

Вучић ове године задужио Србију преко три милијарде евра, јавни дуг ће до краја године достићи 30 милијарди евра, а он са Кинезима без тендера уговара брзу пругу Београд – Ниш

5 (7) Странка слободе и правде (ССП) указала је данас да је председник Србије Александар …

3 Коментара

  1. Данко Б. Марин

    ПАТОКРАТИЈА – владавина психопата , тражи психопате и налази их!

    • У једном институционалном систему са минималним поштованјем контролих функција независних стубива власти, законодавне, узвршне и судаке и са од политичког диктата ослобођеног јавног тужилаштва све се ово не би могло догодити. Ерозија траје јако дуго, кроз све системе и све промене и само добија на маху у политичком диму који се производи на јавној сецни, док се иза нјега увек изнова формира усталјени начин реалне, лаке, легализоване, протекције иза законских граница које улазе недвосмислено у подручје кривично-правне одговорности.

      • Taj Gobeljic i u Becu pokusao da prevari neke postene lekare. On je ucestvovao u unistenju „galenike“. Nudio je tim ljudima lekove za bagatelu. To bi unistilo Galeniku briga njega i vlsdtodrsce sta ce sa radnicima i fabrikom da bude. Naravno ovi ljudi nisu hteli da ucestvuju u tome. Kazu da su to bile najmanje cene lekova u celoj evrpopi posto su kontaktirali sve farmaceutske kuce. Eto fo radi Gobeljic. Boli njega uvo deca mu studiraju u Becu dok oni kradu drzavu. To je bruka i sramota. To je veleuzdaja zemlje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *