Како су Суботић, Беко, Коштуница и Вучић уништили „Новости“

0
(0)

Пореска управа је средином јула блокирала рачун Компаније „Новости“ због неизмирених обавеза према држави. Дуг од 128 милиона динара, који с каматама укупно износи 284 милиона динара, настао је још 2009. године. Менаџмент „Новости“, који је 2013. селектовао Александар Вучић, не само што није успео да реши тај, него је створио и нове финансијске и остале проблеме.

– Догодило се оно о чему ја говорим већ четири године, интензивно задњих 12 месеци и због чега сам, на крају, поднео оставку. Сви моји апели, молбе да се нешто уради, остали су без одјека. Ради се о томе да за мог мандата, пуне четири године, није решен ниједан од великих проблема, наслеђених од оних који су пре мене водили Компанију „Новости“, а које ја, скупа са остатком менаџмента, нисам могао и не могу да решим, јер нису у оквиру надлежности, овлашћења генералног директора, односно Извршног одбора Компаније. Ти проблеми, укључујући овај из 2009. године, могу да се реше само на нивоу власника „Новости“, односно носиоца управљачких права у овој Компанији. Ова блокада рачуна зауставиће „Вечерње новости“ и остала издања наше Компаније, у врло кратком року, већ за неколико дана – рекао је генерални директор и главни уредник „Вечерњих новости“ Ратко Дмитровић.

Није Дмитровић тако наиван као што се прави. Мудро је указао на суштину проблема – нерешену власничку структуру, пропуштајући да открије кога је молио за помоћ у решавању кризе у некада тиражним и утицајним новинама. Управо с те „анонимне“ адресе, прошле године је добио јасан одговор.

– Бог свети не може да распетља ко су власници „Новости“. Док се не утврди ко је власник, логично је да нико не жели да улаже своје паре, без којих не могу да се реше наслеђени проблеми. Ја не знам како то може да се реши, али мора нешто да се предузме – рекао је Александар Вучић, тадашњи премијер.

Рекао и слагао. Вучић добро зна ко је и како уништио Компанију „Новости“, а и сам је имао истакнуту улогу у том злочину. Иако зна, не сме ништа да предузме јер би тиме ударио на двојицу својих најкрупнијих финансијских, политичких и логистичких спонзора, Станка Суботића и Милана Бека.

Влада Зорана Ђинђића је 2002. покренула приватизацију Компаније „Новости“. Пошто је немачкој медијској компанији WАЗ, на чијем челу се налазио Бодо Хомбах, Ђинђић пре тога омогућио да без тендера, за минималне паре, преко треће фирме, купи „Политику“, по сличном моделу требало је да Немци преузму и „Новости“. Тај посао Ђинђић је поверио Станку Суботићу, који је са WАЗ-ом направио договор да заједнички учествују у приватизацији, с тим што би Немци добили „Вечерње новости“, а он дистрибутивну мрежу. Без обзира на убиство Ђинђића и долазак Војислава Коштунице на власт, WАЗ и Суботић нису изгубили интересовање за куповину „Новости“. Међутим, посао се значајно закомпликовао.

– Средином 2004. контактирао ме Милан Беко и саопштио ми да зна за моје намере за куповину „Вечерњих новости“ и да ми нуди своје услуге. Кад смо се срели, у свом арогантном стилу ставио ми је до знања да су „његови“, мислећи на Коштуницу, дошли на власт, те да је он, Милан Беко, апсолутни господар приватизација у Србији. Тврдио је да је направио договор лично са Коштуницом да, кад се ради о приватизацији, он командује. На списку сарадника били су Дејан Михајлов, генерални секретар Коштуничине владе, Александар Никитовић, шеф кабинета председника владе, Предраг Бубало, министар за приватизацију и неки други. О садржају састанка обавестио сам моје пословне партнере из WАЗ-а, али они нису желели ни да саслушају све, објаснили су да су они гигант у медијској сфери и да ће све разговоре обављати директно са државом, као највећим акционаром, без икаквих посредника и мешетара. Имајући то у виду, 27. јануара 2005. потписао сам уговор са компанијом WАЗ, а месец дана касније и анекс, којим смо прецизирали наше међусобне односе у пројекту куповине „Вечерњих новости“. Том приликом, ја издајем и гаранције компанији WАЗ и то како своје личне, тако и преко својих фирми „Д-Траде“ из Београда и ЕМИ из Данске – објашњавао је Суботић своје и WАЗ-ове намере, као и проблеме с којима су се суочили, у којима је главну улогу имао Беко.

Милан Беко је 2005, према том сведочењу, одржао серију састанака са Суботићем и представницима немачке фирме, међу којима је био и Срђан Керим, директор WАЗ-а за југоисточну Европу. Беко је Кериму директно саопштио да „без њега Немци неће моћи да купе ништа у Србији“. Такве информације пласирали су и људи из Коштуничиног кабинета, пре свих Дејан Михајлов и његов кум Драги Мићовић. Управо је Мићовић, на састанку у „Вили Монтенегро“ на Светом Стефану, саопштио Суботићу да је лично Коштуница одлучио да не продаје „Новости“ директно Немцима, јер је то супротно његовим изјавама и политици коју води. Тај став је потврђен одлуком владе да промени закон и онемогући приватизацију путем тендера. Уцењени, немајући другог решења, Суботић и водећи људи WАЗ-а пристали су на сарадњу с посредницима.

Направљен је детаљан план. Милан Беко и Мирослав Мишковић ће преко својих контаката организовати да њихов трећи, мањински, партнер Манојло Вукотић, директор „Вечерњих новости“ тачно одређеног дана распише проспект у име малих акционара, како би Беко преко Оливере Савовић, секретара у Агенцији за хартије од вредности, и Миодрага Ђорђевића, директора Агенције за приватизацију, организовао куповину акција преко брокерске куће „МВ инвестментс“, чији је сувласник, тако да ће једино они бити купци, што ће им омогућити да акције добију по најнижој цени. Михајлов и Никитовић су се обавезали да спрече продају пакета акција који је у власништву владе и ПИО фонда, што ће оборити цену приликом касније продаје. С друге стране, WАЗ је понудио 28 милиона евра за 100% власништва над Компанијом „Новости“, док је доња граница била спуштена на 51%.

– У том тренутку WАЗ је већ пребацио новац на мој рачун, па смо се договорили да ћу ја потписати уговор са фирмама Бека и Мишковића и чим они обаве преузимање акција да ћу им ја пребацити новац, а да ће они акције пребацити у року од 90 дана. За те потребе ангажовао сам фирму „Сента“ из Лихтенштајна. Пошто су партнери из WАЗ-а имали моје банкарске гаранције, пристали су на њихове услове и начин на који ћемо доћи до акција – тврди Суботић.

Злочиначки план за пљачку државне имовине кренуо је по утврђеним нотама. Беко и Мишковић су отворили нове фирме, Манојло Вукотић је пустио акције на берзу како би их купила Бекова бирма „Стадлуx Инвестментс“ из Луксембурга, која је 29. августа 2006. постала власник 60,87 одсто акција „Новости“. Суботић је пребацио 5.779.069 евра на Бекове две аустријске фирме „Ардос холдинг Гмбх“, износ од 5.779.696 евра „Тримаx инвестментс Гмбх“ и 3.120.266 евра на кипарску фирму „Карамат Холдингс Лимитед“.

доказ суботићеве уплате беку

– Тај новац је Беку уплаћен да покрије и друге трошкове, у које је, по Беку, спадао и хонорар за Манојла Вукотића, у износу од 1.000.000 евра за помоћ у приватизацији, од чега му је одмах по извршеној приватизацији плаћено 500.000 евра на рачун у Грчкој. У присуству Мићовића, Беко нам је објашњавао да ће од разлике од скоро 10 милиона евра он и Мишковић задржати свега четири или пет милиона, а да остатак иде Дејану Михајлову и Александру Никитовићу, који пак дају новац Драгану Јочићу, Радету Булатовићу, Предрагу Бубалу и Војиславу Коштуници – објаснио је Суботић.

Беко је добио и власништво над „Новостима“ и паре, а Суботић и представници WАЗ-а добили су прилику да се састају с Мишковићем, Мићовићем, Александром Тијанићем и другим функционерима тадашње власти, који су их уверавали да ће се све решити после избора, који су заказани за крај јануара 2007. Отезање је оправдавано политичким разлозима; заиста не би било добро за Коштуничин патриотски имиџ да у јеку кампање обнародује продају „Новости“, значајног српског бренда, злим Немцима. Као прелазно решење, WАЗ је пристао да учествује у руковођењу „Новостима“, па је Миодраг Ђорђевић, бивши директор Агенције за приватизацију, постављен на место заменика генералног директора Вукотића, док су Беко и Мишковић именовали чланове управног одбора.

Корупционашка афера је кулминирала 6. јуна 2007, кад је Тужилаштво за организовани криминал расписало потерницу за Станком Суботићем. Његов опис начина на који је то сазнао најбоље илуструје примитивно сплеткарење, које су примењивали најмоћнији људи у држави.

– Тог дана Мирослав Мишковић ме позвао на хитан састанак у Будви. С њим је дошао Драги Мићовић, а био је присутан и Светозар Маровић. Током састанка зазвонио ми је телефон и уредник Мишковићевог дневног листа „Прес“ ме је позвао да пита за коментар поводом подизања оптужнице и хапшења мојих бивших сарадника. Био сам шокиран, како информацијом, тако и дрскошћу новинара, па сам телефон дао Мишковићу, који је наставио разговор са својим уредником, распитујући се наводно о чему то прича. По завршеном разговору, Мишковић је, наводно шокиран, обавио неколико разговора, чак је позвао и министра полиције Драгана Јочића и Радета Булатовића. Од свих је добио сличне одговоре да је то урађено ван владе. На крају, Мишковић ми је понудио да сву своју имовину, укључујући и све фирме, посебно „Футуру“, препишем на њега, да би ми их он „сачувао“, јер ће, наводно, држава да ми све одузме. Контактирао сам адвоката и сазнао да ме ни полиција ни тужилаштво чак нису ни позвали и да су потпуно неосновано и незаконито већ издали налог за потрагу, која се експресно претворила у потерницу Интерпола, а то је, наравно, био одличан изговор Милану Беку за непребацивање акција, што ми је он и објаснио тврдњом да би било јако незгодно због јавности да се сазна да се акције дневног листа предају лицу које је на потерници – кукао је Суботић.

Узалуд је Суботић подизао кривичне пријаве и презентовао конкретне доказе својих тврдњи – потписане уговоре и рачуне – ухватио се у коло с већим мешетарима од себе, зато је платио високу цену.

суботић пријава против манојла

У том пљачкашком колу плесао је и Александар Вучић. Плесао је на Бековом ланцу. Кад год је требало да се компромитују Суботић и WАЗ, Беко га је пујдао да уједа. Где Беко оком, Вучић скоком.

– Продаји „Вечерњих новости“ се не противим због тога што се плашим коју ће политичку опцију да подржавају новине Станка Суботића Цанета, Мила Ђукановића и Бода Хомбаха. Ми смо научили на то, али хоћу да укажем на то да би то био велики финансијски проблем, с многобројним малверзацијама, и да неки људи о томе морају да воде рачуна. Да, хоћемо стране инвестиције, али не мафијашки капитал – говорио је Вучић у Скупштини средином новембра 2004, а онда додатно објашњавао у интервјуу „Новостима“:

– Тражим од владе Србије да заштити део државне имовине у „Новостима“. Јер, ако неко крене на овакав начин, мафијашким капиталом, да осваја један по један медиј и институцију, очекујем да после тога крене и на цркву. Жури им се да у овом мутном времену приграбе што је могуће више онога што им не припада. И плашим се да ће ту бити много опасније игре него што неки мисле. Ту морају да буду опрезни и сви који им се супротстављају. Жури им се зато што знају да им време не иде на руку, јер ће се консолидовати и они који желе да се супротставе отимачини, али и да не би кренуле велике приче у јавности. Ја сам већ чуо за неке састанке појединих политичара с припадницима тзв. мафијашких центара моћи. Нема мафијашког лобија без политичара. Ако мислите да је неко од ових које сам поменуо – Ђукановић, Суботић, Хомбах – јачи, варате се. Други су само мишеви. Они су главни и ти који плаћају. Они су газде ситним политичарима који им само помажу око пружања неке политичке подршке…

Без обзира што га је називао убицом и мафијашем, Суботићу се свидело што Вучић разуме игру, зна како функционише однос између „газде“ и „ситног политичара“. Зато је одлучио да спонзорише Вучићеву идеолошку, страначку и личну трансформацију, као неопходан услов за долазак на власти. Суботићу је то, показало се, најпаметнија инвестиција у животу. Чим је Вучић дошао на власт укинута је потерница за „краљем дуванске мафије“, да би недуго затим судски поступак обустављен због застаревања кривичног дела. Упоредо с тим, Вучић је са Ђукановићем и Суботићем направио пословно партнерство у пројекту „Београд на води“, који, како тврде поједини политичари и економски експерти, представља машину за прање пара стечених шверцом дувана и дроге.

Успут, злоупотребом службеног положаја, Вучић је извршио притисак на тужилаштво и спречио и помисао да се поведе истрага о спорној приватизацији Компаније „Новости“. Злочин је извршен, држава је опљачкана, разбојници су на слободи. Брига Вучића за то, његова једина амбиција је да се та корупционашка афера што пре заборави, чак и по цену да се Компанија оде у стечај и да „Вечерње новости“ и остала издања престану да се штампају. Вучићу је и то боље решење од рашчићавања рачуна између Суботића и Бека.

Суботић је свакакав, само није наиван. Све састанке с корумпираним политичарима и тајкунима снима и детаљно документује, не уздржава се од тужакања и објављивања рачуна, којима доказује кога је колико плаћао. Како то изгледа на својој кожи су осетили Душан Михајловић, Борис Тадић, Ружица Ђинђић, Александар Тијанић и многи други његови абоненти, који су мислили да могу узети паре, а касније се претварати да ништа није било. Суботићеви најистакнутији медијски непријатељи, који су 2002/03. објављивали текстове о шверцу дувана, Душко Јовановић и Иво Пуканић, завршили су два метра испод земље. Црногорска и хрватска полиција нису откриле ко је налогодавац атентата. Српска полиција до данас није открила ко је и зашто наручио убиство Милана Бека.

Да се не би, као Беко, стално освртао преко рамена, Вучић се мудро не петља у „Новости“. Нека буде што мора да буде. Нека се Компанија угаси, нека 1.200 запослених остане на улици, баш га брига. Он ће лагати да нема везе с тим случајем, покушавајући да сакрије чињеницу да је врло активно учествовао у превари која је, према званичним подацима, за резултат у 2008. и 2009. години имала 6.836.532 евра губитка „Вечерњих новости“.

Кад су напредњаци преузели власт, под Вучићевом шапом нашла се и Компанија „Новости“. Ратко Дмитровић је годинама, као уредник франкфуртских „Вести“, жестоко критиковао Вучића, све док није добио понуду која се не одбија. Дмитровић је пристао да преузме функцију генералног директора и главног уредника новина које су пропале. С комесарским карактером контролисао је редакцију, да се случајно не омакне нека истина о Вучићу. На шта је спреман, доказао је прогоном колеге Срђана Шкора, који се у једној телевизијској емисији усудио да примети како је Вучић министарске мандате могао да повери и неким квалитетнијим кадровима. Безазлена примедба послужила је Дмитровићу да вођи докаже своју правоверност. Храбри новинари су гласно ћутали док је трајало шиканирање Шкора, које је завршено његовим избацивањем из „Новости“. Иако су знали да је у питању политички прогон, колеге су отпор задржали на нивоу оговарања Дмитровића, тврдећи да му Вучић сваког месеца на руке исплаћује 10.000 евра, па, ето, мора да му слепо служи.

Вучићев однос према „Новостима“ видео се и на примеру листа „Спорт“. Кад је Саша Мирковић пожелео да преузме најстарије спортске дневне новине на Балкану, вођа је наредио Дмитровићу да направи комбинацију и прода тај бренд. Међутим, кад је Мирковић напустио СНС и почео да критикује власт, Вучић је учинио све што је могао да уништи „Спорт“. Успео је.

Вучић је Пореској управи дозволио да пре месец дана блокира рачун „Новости“ само зато да би страним дипломатама могао да пласира неистину да хајку на „Курир“ не води због уређивачке концепције, него због утаје пореза. Ето, „Новости“ држе прорежимску политику, хвале га и штите од истине, али ни то им неће помоћи ако не плате дуг држави. Провидним алибијем везао је „Курир“ за гигантског мртваца „Вечерње новости“, с намером да их заједно сахрани. Ипак, престанак рада „Новости“ и претеће незадовољство бројних новинара, којима ће бити угрожена егзистенција, последње је што Вучићу треба пред изборе у Београду и, извесно, ванредне парламентарне изборе. У свом стилу, један злочин Вучић прикрива другим. С његовим одобрењем организована је финансијска шема, по којој поједини радници Компаније „Новости“ плате добијају с рачуна других фирми. Иако су, како тврде новинари, закинути за пензионе и здравствене доприносе, забринути и уплашени за егзистенцију још ћуте и надају се каквом-таквом решењу, које ће омогућити наставак рада „Вечерњих новости“.

Можда и хоће. До избора. После, нека се жале управи за слегање раменима.

антрфиле

Суботић плаћао и Вукотићева одела

Станко Суботић је 2010. поднео кривичну пријаву Тужилаштву за организовани криминал против Манојла Вукотића, генералног директора „Вечерњих новости“, због злоупотребе службеног положаја и примање мита у процесу приватизације Компаније „Новости“.

У детаљном опису те корупционашке афере, Суботић је истакао да је у јесен 2002. од представника WАЗ-а сазнао да они већ сарађују с Вукотићем, који им је понудио своје услоге у поступку приватизације „Новости“.

– Почетком 2003. године партнери из WАЗ-а су ме обавестили да су у завршној фази потписивања уговора са Вукотићем и да су договорили хонорар од 500.000 евра за њега ако заврши успешно куповину „Новости“ за WАЗ. Убрзо потом ме обавештавају да су уговор потписали да су му чак, по његовом захтеву, пребацили 70.000 евра на рачуне Вукотићевог сина и кума, јер му је новац хитно требао за куповину стана за ћерку, односно враћања кредита којим је куповао стан, негде на Славији у Београду – навео је Суботић у кривичној пријави.

За сведоке, Суботић је предложио Јоакима Каумцегела, директора WАЗ-а за Србију од 2004. до 2007, Петра Лангеа, члана борда директора WАЗ-а, Срђана Керима, директора WАЗ-а за југоисточну Европу, Предрага Бубала, министра привреде у Коштуничиној влади, Владимира Вукотића, Манојловог сина, Радојка Мрљеша, кума Манојла Вукотића, па и Драгана Богутовића, Светлану Вуковић и Ђуру Билбију, акционаре „Новости“, који су још 2005. подносили кривичне пријаве против Вукотића.


Поред објашњења Вукотићеве спорне улоге (узео је аванс, а опструисао је реализацију договора), Суботић није пропустио да помене ни личне примедбе:

– У Паризу сам се 8. новембра 2002. срео са Вукотићем, који је на састанак дошао са ћерком и Гораном Чворовићем, дописником „Новости“ из Париза. Том приликом ме замолио да му препоручим и неку продавницу где би могао да купи нешто од гардеробе за њега, ћерку, жену… Одвео сам га у ексклузивну радњу мојих пријатеља „Салон Спас Катхарин Маx“ и тамо оставио. Месец дана касније сазнао сам да је Вукотић са ћерком узео робе за двадесетак хиљада евра, коју није платио већ је власници рекао да је мени фактурише. Због пословних разлога у вези са приватизацијом „Новости“ нисам Вукотића звао да питам зашто није платио рачун за гардеробу…

Предраг Поповић

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

„И зграда БИГЗ обећана Малом?!“

5 (4) „Изгледа да се продајом ‘Београђанке’ фирми блиској министру финансија са плагираним докторатом неће …

ЦИНС: Вучићев кум улази у посао са ветроелектранама

5 (3) Никола Петровић, кум председника Србије Александра Вучића, постао је у августу сувласник фирме …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *