Буџетски суфицит, о коме причају властодршци у Србији ових дана, обично је Потемкиново село. До њега је дошло, прво, зато што су нестручњаци на челу Министарства финансија погрешно предвидели овогодишње фискалне приходе и расходе, а на другом месту због тога што се од народа отима и последња мрвица хлеба. Буџет, у ствари, уопште није избалансиран, већ се низом превара дошло до рачуноводственог плуса, иако су и привреда и народ у дебелом минусу.
У Немачкој је 1934. значајан проценат становништва искрено веровао да је Адолф Хитлер спасилац и да је успео да победи привредну кризу која је пола деценије харала том земљом.
Многи од њих тада нису схватали коју цену ће цела нација платити за тај „препород”. Велики инфраструктурни пројекти су покренути не да би се обновила привреда, већ да би се омогућило војсци да спроведе „Блицкриг” којим је цели Стари Kонтинент гурнула у до тада незапамћено крвопролиће.
И у Србији 2019. постоје неки људи који верују како је политика напредњака, а на првом месту увек понизно истицаног Александра Вучића, довела до привредног препорода. Немцима је требало 12 година да се пробуде из кошмара, надамо се да ће се Србија спасити пре 2024. године.
Министар финансија и лажни доктор наука Синиша Мали хвали се ових дана како је буџет у седам месеци ове године остварио суфицит од скромних 48,5 милијарди динара, иако је претходно његово министарство објавило да је суфиуцит у првих шест месеци износио још скромнијих 21,5 милијарди динара.
Kако је дошло до дуплирања суфицита за само месец дана, ни најбољем економисти није јасно. Све је још чудноватије када се узме у обзир извештај Министарства финансија од 5. јуна 2019. по коме је суфицит у прва четири месеца износио 5,5 милијарди динара. По коначном рачуну овог Министарства за 2018. годину (објављеном 1. марта 2019.) буџет је у целој тој години остварио суфицит од 32,2 милијарде динара. Ови извештаји, међутим, нису прошли верификацију Народне скупштине, пошто ова власт не жели никоме да полаже рачуне, због чега се морају узимати са опрезом.
Оно што је трагичније од овог поигравања бројевима јесте чињеница како се уопште дошло до суфицита (ако га је било), односно до смањења дефицита.
Дошло се тако што се наставила отимачина од народа.
Економски стручњаци упозоравају како је суфицит буџета исто лош, као и дефицит, односно да он показује неспособност власти да предвиди фискална кретања у наредној години. Да би се буџет повећавао у складу са захтевима Међународног монетарног фонда потребно је да се повећава и бруто друштвени производ, што се са једне стране чини инвестицијама у инфраструктуру, као и привлачењем страних инвеститора да улажу у такозване „греенфиелд” пројекте, односно у отварање нових производних погона и радних места.
У Србији се граде најскупљи ауто-путеви на свету чији је километар скупљи од оних који се праве на Андима или Хималајима. Звучи готово невероватно да се код нас за километар аутопута издваја и до 15 милиона евра, иако се у Европи просечна цена креће око 10 милиона евра, и то упркос чињеници да наши путеви ни изблиза нису тог квалитета.
Новац који се на овај начин опљачка из буџета преко ланца добро увезаних фирми враћа се у привреду (овог пута као „страни капитал”), чиме се подиже бруто домаћи производ, што се затим приказује као привредни опоравак. Од ових „инвеститора” се наплаћују и минималне пореске стопе да би се обезбедио наводни буџетски суфицит из кога ће се финансирати нове изградње ауто-путева… И тако у круг.
Kилометар ауто-пута који реално кошта 10 милиона евра (и мање), али је наплаћен 15 милиона евра, на тај начин је у повећању БДП-а учествовао са 15 милиона евра плус додатних десетак милиона евра наводних „страних инвестиција” и истовремено је у повећању личних прихода властодржаца учествовао са најмање пет милиона евра.
За ауто-путеве има пара колико је потребно, али не и за труднице или финансијски угрожене грађане. После последње измене закона поједине труднице су током породиљског одсуства добијале надокнаде од само 800 динара месечно.
Председница владе Ана Брнабић почетком године је признала како је дошло до пропуста приликом формулисања новог закона, али до данас није ни покренута иницијатива да се ти такозвани „пропусти” отклоне. Труднице су финансијски мање интересантне за властодршце од грађевинске мафије.
Упркос обећањима из 2012. струја не само да није појефтинила, већ је више пута поскупела и то, најчешће, прикривено. Цена киловат сата не мора да се мења, али су месечни рачуни упркос томе све виши захваљујући повећању споредних ставки, као што је накнада за писање и слање рачуна?!?
Буџет се брани и јасним кршењем закона, као што показује решење председника стечајног већа, судије Љиљане Павловић број 1. Ст. 243/2010. У стечајном поступку у вези „Робних кућа Београд” мали акционари (запослени) тражили су да се после приватизације вишак новца, који је остао након намирења свих потраживања, у складу са законом подели ранијим власницима. Власт је, међутим, 2008. сва средства пренела у буџет, због чега су акционари поднели тужбу Привредном суду у Београду. Суд је донео одлуку да се спорна новчана средства депонују на посебан рачун, а затим 2014. судија Павловић доноси решење о исплати тих пара (заједно са припадајућим каматама) тужиоцима, односно акционарима.
Стечајни управник, односно повереник (пошто је после приватизације предузеће изашло из стечаја), подноси жалбу на ово решење, која није била дозвољена, али је упркос томе била прихваћена. У њој он наводи како би исплата камата угрозила стабилност републичког буџета и Љиљана Павловић доноси ново решење у коме у потпуности прихвата аргументацију стечајног повереника и тужиоцима додељује само основно потраживање (које им ни до данас није исплаћено) и то овог пута без камата, како би се сачувала стабилност буџета!?!
„Греенфиелд” инвестиције су за Србију далеко штетније, него њихово одсуство.
У једном свом чланку од 30. јула 2019. аустријски дневни лист „Kуриер” објавио је сурову истину да су странци највише привучени изузетно јефтином радном снагом и недостатком било каквих радничких права у Србији. Овај лист је нашу земљу сврстао у исти ранг са Вијетнамом и Индијом. Kако истичу страни новинари, у Србији се радничка права суспендују укључивањем такозваних фирми за лизинг радне снаге, јер на тај начин запослени не уживају законско право на слободно синдикално организовање.
На овај начин привучене стране инвестиције затим се користе у пропагандне сврхе да би се показао непостојећи привредни опоравак, односно бољитак у привреди који је настао искључиво злостављањем радника и пљачком грађана.
Мали, а велики лажов
Министар финансија и наводни финансијски стручњак је само један од хохштаплера на врху српске политичке сцене, како тврде већ и страни медији, у овом случају „Деутсцхе Wелле” (ДW). У свом прилогу од 24. јула 2019. дописник из Србије Немања Рујевић цитирао је, између осталих, и професора на „Еуропеан Бусинесс Сцхоол” у Визбадену (најстаријем приватном универзитету у Немачкој) Рашу Kарапанџу.
Сви они су дошли до закључка како је наводни финансијски експерт Мали своју докторску дисертацију преписао од у Србији непознатог др Стифаноса Хајлемариама из Еритреје. Можемо само да замислимо какав „углед” у свету ужива држава о чијем министру финансија се страни медији овако изражавају.
Исти тај наводни „стручњак” на месту министра финансија данас тврди како смо на самом почетку новог привредног бума, иако сви показатељи у свету указују на то да се налазимо на почетку нове привредне кризе.
Немачка телевизија Н-ТВ је 14. августа указала да се цела Европа креће ка новој рецесији, што је неколико дана касније пренела и српска национална телевизија РТС. Упркос томе, министар са лажним докторатом и даље инсистира да се једино Србија креће ка „златном добу” и најављује, исто као и Александар Вучић, нове „инвестиционе циклусе”. Иначе, идентичну реторику су користили и нацистички пропагандисти тридесетих година прошлог века у Немачкој.
Пошто ни Мали није никакав финансијски стручњак (као што није био ни Лазар Kрстић, ранији министар финансија) њему ове ствари, очигледно, нису познате, због чега се и дешава да се буџет погрешно планира.
Тако долази до ситуација да су издаци нижи од раније планираних, па се то затим приказује као успешна владина политика, иако је само показатељ нешколованости државних планера.
Игор Милановић, Таблоид
naivnom pesniku u trci za slavom i lovorom palo na pamet da Domovinu treba braniti lepotom, cascu i znanjem, a popovi iz oblaka tamjanovog dima zagrmese, i oprastanjem, i ostasmo totalno porazeni.
— imadosmo carstvo gde lepotu rasejasmo gde nas bese, ma i dalje, od Svete zemlje, Carigrada, Soluna, Svete gore do Italije; samo Kralj Milutin obnovi il izgradi cetredeset crkava, a pomenimo; Staro Nagoricano, Bogorodicu Ljevisku, Gracanicu i Studenicu. — i ne malo znanja po knjigama ostavsmo i sebi i drugima koji ga nemase, pocevsi od Zakonopravila Svetoga Save. — a propast nam donese sto bescastnike maloumne oprastanjem podarismo. — Carstvo izgubismo, lepotu nam zapalise, porusise i opljackase, da je malo sta ostalo, al znanje nam uzeti ne mogu a cast dok je Srba i njihovih grobova nikako.
— Domovina se brani kopljem, macem, i maljem, i neoprastanjem, onako kako to mozete videti na Slavskoj ikoni Svetih ratnika Georgija ili Mihaila. — a slobodna Domovina, kao ozbiljna zemlja, se cuva stvaranjem lepote, casnim ponasanjem i znanjem, nikako puzanjem i pred nasilnikom metanisanjem.
— i ne moze tudjinac i skitnica, dotumarala peske iz krapinskih spilja, kome je u krvi otimanje, zadojen krvi, mrznjom, pohlepom, niko i nista od nikoga, bez kucnog vaspitanja, zeljan dokazivanja i osvete, ratni profiter i huskac, vladati Svetom Srbskom Zemljom; moze je samo dovesti do propasti, o vi Srbi, kad ce te to svatiti.
Ma oni te izvestaje izmisljaju od prvog do poslednjeg slova i broja. Nema tu nista od stvarnih cifara. Kao i sve ostalo sto dolazi od njih, i ovo je obicni konstrukt koji treba da posluzi za predizbornu kampanju i slicne cirkuse. Citava zemlja nam je provizorijum i mi, osecajuci intuitivno da nista u nasoj “realnosti” nije realno, ne mozemo naci uporiste, tacku oslonca, pocetak za svoje privatne planove. Jrdino za sta smo mi jos uvek sposobni i cini mi se sve sposobniji, jeste stvaranje haosta, prepustanje stihiji dogadjaja i aktivno doprinosenje toj stihiji.
Нама се догодила једна тиха, скривена револуција која је провучена испод радара опажања скоро целокупног народа. У првој фази (власт ”жутих”) су они који су били декларативно склони моралним вредностима окаљани грехом крађе, а у другој фази су декларативне патриоте окаљане грехом издаје. Тако су ова оба, наизглед супротстављена табора добила неограничену количину муниције, не за међусобни рат већ за рат у који треба да увуку оне који им верују. На власт је доведен четврти сталеж, за главног противника је постављен исти четврти сталеж. На тај начин су све тешко грађене и стицане вредности једног народа замењене својим супротностима – бити културан је нешто срамно, простота је оно чиме се треба поносити, највећи примитивци постају медијски идоли, бити учен је у главама четвртог сталежа могуће само ако је диплома купљена на Мегатренду, свако богатији од мене је лопов… Љубав је за то време пародирана кроз хомосексуалне параде како би се што више огадила људима и они се окренули мржњи. На крају, завладала је мржња.
Напади на другачије мишљење се спроводе искључиво ад хоминем, односно директно на човека који било какву супротстављену идеју износи јер за идеолошко опонирање они немају квалитета, а ни потребе. Њихова публика разуме само поруке мржње, само најниже фреквенције још могу да допру до њих. Када се довољно импрегнирају мржњом, формиране су две војске које треба да послуже као топовско месо у неком будућем рату.
Da. Ponasanje SNS neznalica je ocekivano. Kako bi se oni odrzali na vlasti da nekako ne ospore, izvrgnu ruglu kvalitete rivala. Oni dalje od onog sto jesu ne mogu. Neko ko falsifikuje doktorat, fakultetsku, a ponekad cak i srednjoskolsku diplomu nema ni jedan jedini kvalitet za obavljanje drzavnih funkcija. Zato on mora da svuce svog konkurenta do svog nivoa, u svoje blato. To je stari, mozda preistorijski trik. Ali problem datira jos od brozovih vremena. Posto su njegovi kadrovi, a i on sam, bili neobrazovani i pridebilni, ali vrlo spremni da cine usluge gospodaru, onda je ispod zita proturana ideja o genijalnosti nekih politicara koji nisu imali vise od osnovne skole. Ja pitam: kad su toliko genijalni, kako im se omaklo da ne zavrse ni srednju skolu. Nije to nista narocito tesko. Svako prosecno dete to zavrsava bez posebnih trzavica, a takvi genijalci su mogli kao od sale. Ali nisu oni bili genijalci, nego poslusnici. Ovaj rezim je preslikani brozov sto se tice odabira kadrova i ustrojstva. Samo sto je danas glavna neznalica jos zlonamernija prema Srbiji i Srbima. Zato se jos vise krade i pljacka. Malo se manje ubija, ali to je samo zbog toga sto za masovnija ubistva u danasnjem svetu nema prilike, a cak i pojedinacna zahtevaju mnogo vece organizacione sposobnosti od onih kojim ovaj jadni, nepismeni rezim raspolaze. Ali laze se podjednako. Cak su i metode laganja i obmanjivanja preuzete od broza i delom od gebelsa, sto nije ni cudo kad znamo ko je vaspitavao glavnu budalu ove nase jadne zemlje.
Управо тако. Метод је последњи пут виђен овде у Брозовим временима, али суштински је патентиран у Француској револуцији, а ”ремастеризован” у Октобарској револуцији и код довођења Хитлера на власт. За масовне ликвидације нема потребе јер су једини опасни противници овој доктрини (млади и учени) економским притисцима приморани на емиграцију.
Da, a i to slanje mladih u inostranstvo je zapravo ostrakizam i takodje je vidjeno u brozovo vreme. I tad je masa nezadovoljnih radnika poslata u nemacku gde je prevaspitavana i dovodjena u red.