Каква “косовска независност” одговара Тачићу?

Александар ПАВИЋ | 07.11.2012

Не, наслов овог чланка не садржи типографску грешку. Јер дуо Дачић-Тачић, који је, уз посредовање “Хилари” и “Кети” и асистенцију страних и “домаћих” медија у Србији, одједном избио у први план и постао главни носилац грозничавих покушаја што брже “нормализације односа” између Србије и њене јужне покрајине, толико се често од разних гласноговорника ових дана помиње у истом даху да не би било чудно да се неко збуни па изговори нпр. Ивица Тачић или Хашим Дачи, па можда чак и Ивица Дачи и Хашим Тачић. Мада, вероватно не би много ни погрешио, јер су судбине и једног и другог у овом тренутку у великој мери међузависне и испреплетене. Обојици су потребни “поени” код својих западних “партнера”, жељних стабилизације и, по могућству, цементирања свог геополитичког пројекта на овим просторима, да би се и даље одржали на политичкој површини, и у том погледу не бирају средства, па ни саговорнике. Мада, да не буде забуне, у крајњој инстанци, и немају неку слободу избора.

Но, као што је одавно уобичајено, шиптарски западни “партнер” је поприлично “једнакији” од оног који је задужен за заступање српског интереса. Стога ће овај први бити сасвим слободан да јавно обзнани медијској васељени, под чијим снажним рефлекторима чак и најкрвавије руке очас избледе, какоће његова платформа за разговоре са Србијом бити “Декларација о независности Косова, Устав и закони и резолуција Скупштине Косова о нормализацији односа са Србијом”,¹ док је другом остављено да буде само млако реактиван и одговори да Тачи “може да изјављује шта год хоће, исто тако као што бих и ја могао да изјављујем шта год хоћу, али не желим. Немамо ништа против да разговарамо о тоталној и потпуној нормализацији односа, а то подразумева договор са Србијом и компромис”.²

Разлика је очита: један може да буде тврд и бескомпромисан у својим почетним изјавама, макар био оптужен и за најмонстроузнија могућа дела против човечности, док други, који би, ако не као премијер а онда као министар полиције свог “саговорника” једино морао да хапси првом указаном приликом, мора у старту да буде спреман на апстрактне “компромисе” сваке врсте, који су недефинисани и, стога, да би измамили још шире осмехе “Хилари” и “Кејти”, бескрајно “флексибилни” (што је термин који западни “партнери” вреднују у равни са терминима као што су “конструктивност”, “транспарентност”, и сл.). Да не говоримо о томе да, какав год био, овај први може ипак да се позове на неке акте чак и своје самопрокламоване “државе” и “скупштине” – док овај други не може да се позове на било шта. Јер, како је уочи “радне вечере” Тачић-Дачи заказане у бистроу “код Кети” за 7. новембар, приметио, на првом месту Борко Стефановић, од кога су нови премијер и нова влада већ направили праву громаду патриотизма и државне одговорности, “поставља се питање о чему се разговара тамо. Није јасно на основу ког документа се разговара, шта је наш план и шта желимо да постигнемо”.³ Посланик опозиционог ДСС-а Петар Петковић био је још оштрији: “Нити имамо платформу нити се о њој расправља. Не знам на основу чега председник Владе Србије одлази у Брисел да преговара када не постоји платформа а Скупштина га није овластила да учествује у разговорима са Тачијем”.⁴

Дакле, премијер/министар полиције Републике Србије не само да не ради ништа на хапшењу свог “саговорника” већ, штавише, с њим разговара мимо овлашћења, ванинституционално, узурпаторски. И ово последње, разуме се, није никакав проблем за представнике “најдемократскијих” држава на свету, као што уосталом нису ни гушења људских права у нпр. Саудијској Арабији, или крваво сузбијање про-демократских демонстрација у Бахрејну. А ова узурпација има пуну подршку и од највише политичке инстанце у земљи, председника Србије, по којем “сусрет премијера Србије и Косова Ивице Дачића и Хашима Тачија представља почетак нове фазе преговора Београда и Приштине”.⁵ Дакле, може се овде укратко констатовати да је стање у држави потпуно нерегуларно, измештено из институција, и да је политика нове власти волунтаристичка и потпуно неодговорна грађанима земље.

Ипак, терминологија премијера Србије која је најопаснија, поготово с обзиром да је коришћена не једном, гласи: “Апсолутно је немогуће да Србија призна овако проглашену независност Косова”, и она је поновљена током његове текуће посете Италији.⁶ Ово је уствари само варијација на крилатицу претходне власти, по којој Србија наводно никад неће признати “једнострано проглашену” независност “Косова” – али је ипак нешто прецизнија. Јер, јасно је, оваквом фразеологијом се жели рећи, тј. послати порука, да је Србија ипак спремна да призна неким другим начином проглашену независност “Косова”. Одатле и Дачићево непрестано посезање за термином “компромис”. Јер, то би било оно што би задовољило чак и међународно право, које нема никакав проблем са сецесијом, под условом да је она плод међусобног договора између изворне државе и сецесиониста. Дакле, опет је јасно, садашњи премијер Србије само наставља да трасира пут свог претходника, сасвим постепено појачавајући ватру на којој се кува српска жаба, кроз процес “нормализације” и “евроинтеграција”: “Напредак у дијалогу Београда и Приштине треба да прати напредак Србије у евроинтеграцијама”, како је изјавио Дачић после састанка са италијанским министром спољних послова Терцијем.⁷

Западне силе су већ више пута јавно изјавиле, последњи пут из уста “Хилари” у Приштини: “Противимо се сваком разговору о промени граница или поновном отварању (питања) независности Косова”.⁸ Дачић и Николић су, с друге стране, беспоговорно прихватили даље “покровитељство” управо тих западних сила над тзв. преговарачким процесом између Београда и Приштине, и не показују никакав капацитет за самостално деловање мимо оквира које су западне силе зацртале. На тим “оквирима” константно инсистира и први потпредседник Владе, Александар Вучић, који непрекидно најављује “тешка” па чак и “незадовољавајућа решења” везана за Косово и Метохију.⁹ Садашња власт у Србији, дакле, не даје никакав аргумент који би оповргао тврдњу да је њен главни задатак да, што је могуће мирније, преда Косово и Метохију у непријатељске руке – а да притом није обезбедила чак ни гаранцију да ће Србија ишта добити заузврат (иако би, разуме се, и то било неприхватљиво, али би бар могло да се кандидује као опција која би се понудила гласачима). И лако се онда може закључити да је сва пропратна бука везана за “борбу против корупције”, “прислушкивање председника и потпредседника Владе”, разноразна хапшења, итд. фактички само димна завеса иза које треба да се одвија главна радња представе – следећи корак који приближава лажну државу “Косово” међународној афирмацији која јој је неопходна. Дошао је крајњи час да се овај процес у Србији заустави. Једино питање које треба поставити је да ли ће сами грађани бити приморани да делују брже од Уставног суда, којем је ДСС 6. новембра поручио да је “изузетно важно да што пре донесе одлуку о одлагању примене уредби донетих на основу дијалога Београда и Приштине, односно до коначне одлуке УСС о њиховој уставности”.¹⁰ Подразумева се да ова одлука УСС треба да буде донета најкасније пре почетка примене било ког дела бриселских споразума који су досад посгигнути са Приштином.