- Владимир Путин је у једном интервјуу о Јунусу Бек Евкурову, управо постављеном на место заменика министра одбране, рекао да је он врста официра на каквима се држи Русија – „реална, херојска личност, коју добро памте у армији“
АУТОР: Зоран Милошевић
Постављење донедавног председника Републике Ингушетије на дужност заменика чувеног Сергеја Шојгуа потпуно је изненађење, јер се Јунус Бек Евкуров отворено жалио на локално муслиманско свештенство, с којим је ушао у сукоб јер нису били сагласни с његовим методама борбе против исламског радикализма, те је често рапортирао председнику Путину да не може да контролише ситуацију у Ингушетији и да је спреман да се врати у војну службу. Молба је услишена.
Претпостављало се да ће Евкурову бити предложено место начелника војне обавештајне службе (ГРУ) у Генералштабу будући да је поникао из тих редова, био је војни обавештајац, а и чин генерал-мајора стекао је ту. Међутим, Путинова одлука била је изненађујућа – постављен је за заменика министра одбране уз унапређење у чин генерал-пуковника (предвиђају му још једну звездицу на генералским еполетама). Јасно је да висок војни чин није добио „на лепе очи“. Док је радио у Ингушетији, остао је војник и руски патриота, иако је униформу облачио ретко (нпр. обукао ју је приликом посете Рјазанској војној академији десантних јединица, коју је и сам завршио 1989. године).
ЧОВЕК ВЕЛИКОГ УГЛЕДА
Евкуров има велики углед у руској армији, па и у структурама ГРУ, пише војни аналитичар Владислав Шуригин. Био је организатор и непосредни учесник низа специјалних операција војних обавештајаца. Довољно је подсетити на то како су руски специјалци 1999. заузели међународни аеродром „Слатина“ код Приштине, држећи га док није стигла главнина руске јединице, о чему је снимљен и филм „Балканска међа“. Због успешно изведене операције, 13. априла 2000, Евкурову је додељено звање „хероја Руске Федерације“, уз уручење одликовања „Златна звезда“.
Учествовао је и у операцији ослобађања 12 руских војника из заробљеништва у Чеченији. Нови заменик министра одбране је „реална, херојска личност у руској армији, где га памте по стручности и оданости и где је изузетно поштован“. Шуригин сматра да ће се Евкуров у Министарству одбране бавити оним што му највише „лежи“ – организацијом специјалних операција. Руски експерти сматрају да ће бити кориснији на новој дужности него на месту председника Ингушетије. Евкуров 30. јула 2019. пуни 56 година и јасно је да је у најбољој снази.
О учешћу Евкурова у војним операцијама зна се мало, јер још носе ознаку војне тајне. Зна се да је учествовао у војним операцијама у Абхазији, Северној Осетији, Ингушетији, Србији и Азербејџану, и при томе је испољио велику способност и храброст.
Војну службу започео је у извиђачкој чети 350. гардијског десантног пука у Белорусији. Учествовао је у противтерористичким операцијама на Северном Кавказу. Године 1997. завршио је Војну академију М. В. Фрунзеа, да би две године касније 1999. био распоређен у српски градић Угљевик (БиХ) где је боравио руски контингент у саставу Сфора.
У мају 1999. тадашњи мајор Евкуров је добио од више команде из Русије тајни задатак да се с групом од 18 војника специјалне намене ГРУ Генералштаба оружаних снага Руске Федерације убаци на територију Космета и узме под контролу стратешки објекат – аеродром „Слатину“ – и сачека долазак главнине руске јединице 12. јуна 1999. Задатак је требало обавити тако да се аеродром заузме пре снага НАТО-а. Његов одред је прошао 600 километара од Угљевика до Приштине, успут масовно поздрављен од Срба. Евкуров је са својим одредом беспрекорно извршио задатак. Официри НАТО-а били су збуњени, јер нису схватили од куда су се Руси појавили. Евкуров је, како сведоче људи који су га упознали за време његовог боравка у Угљевику, али и руски политичари, велики пријатељ Срба, те његово постављење за заменика министра одбране Руске Федерације представља и важан сигнал Србима.
Војну академију Генералштаба Оружаних снага (услов за стицање генералског чина) завршио је 2004. Исте године именују га на дужност заменика начелника обавештајне управе Приволжско-уралског војног округа (Екатеринбург), где је остао до 2008, када је указом председника РФ постављен за в.д. председника Републике Ингушетије, а од октобра исте године је и изабран на ту функцију.
ПОКУШАЈ УБИСТВА
Први сусрет са становницима нови председник Ингушетије је провео у џамији Назрани. После колективне молитве председник је разговарао с муслиманским свештенством и локалним становницима, при чему их је позвао да сарађују с властима у решавању низа регионалних социјално-економских проблема и нормализацији друштвеног живота.
Опозиција у Републици Ингушетији, која је повезивала криминализацију друштва с бившим председником ове републике Муратом Зјазиковим, као и планом убиства лидера опозиције Мухамеда Евлоева, изразила је спремност да сарађује с новим председником у циљу успостављања политичке контроле над ситуацијом у републици. Ипак, 22. јуна 2009. у 9 часова покушан је атентат на Евкурова. Том приликом убијен је припадник председниковог обезбеђења, а Евкуров и још два човека су рањени и хитно пренети у Москву на лечење. Стање Евкурова лекари су оценили као „тешко“. Дан касније ухапшена су четири лица осумњичена за атентат, а која су припадала терористичкој групи. Шеф Федералне службе безбедности Русије Александар Бортников је 13. октобра 2009. саопштио да су атентат организовали Рашид Дзортов, Абдул Малик Алиев (који су ухапшени), док су Саид Бурјатски и Мохамед Цокиев побегли и за њима се трага. Саид Бурјатски је 2. марта 2010. убијен у селу Екажево на територији Ингушетије у току вишечасовне борбе са специјалцима Федералне службе.
Евкуров се успешно опоравио и 11. августа 2009. вратио се на посао, те почетком октобра сменио владу Ингушетије с премијером Рашидом Хајсановим на челу, дајући шансу новим људима.
Нови политички ударац Евкуров је задобио 2012. од председника Републике Чеченије Рамзана Кадирова, који је изјавио да не предузима потребне мере за борбу с терористичким групацијама, као и да „учествује у сахранама терориста“. Одговорио је Кадирову да се с „терористима треба беспоштедно борити, те да Кадиров има своје методе, а он своје“. Исте године изјаснио се против промена граница Ингушетије и Чеченије, јер би то изазвало конфликт. Ипак је касније потписао са Кадировим споразум о дефинисању републичких граница, при чему је Ингушетија добила нове територије (17.000 хектара).
Године 2018. Евкуров је реизабран на место председника Ингушетије на још пет година. Међутим, почетком октобра 2018. у Ингушетији су почели протести, чији повод је било неслагање око нове границе са Чеченијом. Дошло је и до сукоба протестаната са снагама безбедности, уз покретање кривичне одговорности због примене насиља над органима реда и представницима власти. Кривично је гоњено, поред лидера протеста, и више од 200 учесника напада на органе реда и власти. Популарност Евкурова је после тога опала, као и политичка подршка у републици, те је он 24. јуна 2019. поднео оставку, после 11 година вођења републике. Два дана касније председник Русије Владимир Путин је прихватио његову оставку и поставио за вршиоца дужности председника Републике Ингушетије Махмуда Али Калиматова.
Генерал Евкуров је носилац више награда и одликовања. Поред одличја „Херој Русије“ (иначе 46. падобранац – Херој Русије) има и Орден за заслуге пред отаџбином IV степена (30. јун 2018), Орден Александра Невског (2. септембра 2013), Орден за исказану храброст и Орден за војне заслуге (2009), Орден црвене звезде и две медаље за храброст (2017).
Евкуров је ожењен, има петоро деце. Активно се бави спортом, посебно боксом, кик-босом, каратеом, стрељаштвом, пливањем. У слободно време чита војну литературу, посебно ону која обрађује борбе у Другом светском рату. Поред ингушетског и руског језика говори немачки, а служи се и дари и пушту језиком. Био је консултант током снимања филма „Балканска међа“ (2019).
У Ингушетији Евкуров је покушао да реши два сложена и важна питања – да смањи криминал и покрене економију. У том циљу саветовао се и с муслиманским свештеницима, које је позвао да помогну стабилизацији друштва. Корак није био случајан, јер је Евкуров сунит. Сазивао је народне саборе да се размотре питања самоуправе.
Током председниковања успео је да смањи криминалну активност и то без примене силе. Чак се 2012. обратио терористима који би хтели да започну нов живот, гарантујући им заштиту и подршку, за шта је чак дао и свој број телефона.
Конфликт Евкурова с муфтијатом републике, а који је довео до оставке председника, започет је фебруара 2018. када је изјавио да је одлучио да постави камере у џамијама како не би дозволио „политизацију проповеди“. Наиме, јавна је тајна да радикализација муслимана у Ингушетији започиње у џамијама, где део имама шири екстремистичке идеологије. Да би спречио да шире екстремизам Евкуров је желео да проповеди „стави под контролу“. Међутим, муфтија са сарадницима је то сматрао недопустивим, јер тако „спречава критику политичара и запретио је Евкурову шеријатским судом“. На сабору имама, тамада и старешина села, одржаном 27. маја исте године, у Духовном центру муслимана Ингушетије донета је одлука да се председник Ингушетије изопшти из муслиманске заједнице.
Руски аналитичари оцењују његово председниковање ипак као успешно, јер је смањио стопу криминала, опоравио економију и решио гранични спор са Чеченијом. Није пак успео да стави под контролу оне који промовишу религиозни екстремизам у републици. Овај задатак очигледно ће морати да решава његов наследник.
