Ко је у Србију довео „Еуробанк“ и зашто већ 12 година траје предистражни поступак о пословању ове зеленашке корпорације

Београд – Многе чињенице указују на то да би „Еуробанк“ а.д. могла да крене стопама „Инвест банке“ и сличних банака које су банкротирале, након што су десетине милиона евра „позајмиле“ са њима и властодршцима повезаним лицима. У том случају би Србија на себе преузела обавезу враћања депонованих улога, а што би њен буџет оптеретило за више од 100 милиона евра. Како је заправо „Еуробанк“ доспела на српско банкарско тржиште још се не зна, иако се, званично, још од 2005. води предистражни поступак у Тужилаштву за организовани криминал.

Преваром је почело, а преваром ће се и завршити пословање ћерке-фирме грчке „Еуробанке“ у Србији. „Еуробанк“ је у Србију ушла готово неприметно, а ни данас није посебно видљива у мору од 28 банака колико у овом тренутку држи српско монетарно тржиште. Ово што је ову банку последњих недеља довело у жижу, јесте неколико заплена некретнина због невраћених кредита.

Шира јавност је за „Еуробанку“ чула тек 2005. године када је почела да купује акције Националне штедионице, да би од наредне, 2006. године ова ћерка грчке банке постала власник и преосталих акција у државним рукама. Од 2005. се води преткривични поступак у Тужилаштву за организовани криминал у вези ове приватизације, а она се нашла и на већ одавно заборављеном списку од 24 приватизације чију истрагу од 2011. Европска унија безуспешно захтева од владе Републике Србије.

За оне који су већ заборавили, да се подсетимо жалосне приче о пљачки Националне штедионице основане 2002. године, да би се већ крајем те године кренуло у њену приватизацију. Приликом оснивања НШ држава јој је поклонила скоро све објекте тадашњег ЗОП-а (Завод за обрачун и плаћање, пре тога СДК) који су се по правилу налазили на најбољим локацијама у свим местима у Србији. Иако се радило о десетинама хиљада квадратних метара најквалитетнијег пословног простора, Млађан Динкић је 2006. њихову вредност проценио на само 3,9 милиона евра!?!

Уз поменути пренос имовине НШ је од државе добила и искључиво право исплате старе девизне штедње, односно посао вредан 4,2 милијарде евра. Осим тога, држава је годину дана давала плате радницима угашеног ЗОП-а који су прешли у Националну штедионицу заједно са канцеларијама које су користили. Све то је Динкић касније проценио на 1,2 милиона евра!?!

Прва продаја акција Националне штедионице приватним предузећима и лицима уследила је крајем 2002. године, да би већ у новембру 2003. Либерална странка оптужила Млађана Динкића да лаже јавност тврдњом како је Штедионица и даље у већинском државном власништву. Либерали су тада изнели податак како је државни удео симболичних 12 одсто, иако је држава као оснивачки улог унела пет милиона долара у готовини и имовину и права тада вредне десетине милиона долара.

Тадашњи гувернер Народне банке Радован Јелашић потврдио је ове информације странке Душана Михајловића, уз ограду како је у директном власништву државе мање од 15 одсто акција Штедионице, али индиректно, преко банака које су у већинском државном власништву Србија управља већинским пакетом. Гувернер је једино заборавио да објасни како и зашто је државни капитал, исплаћен из буџета, пребачен у власништво две банке у државном власништву. Можда зато што је директор једне од тих банака, „YУ Гарант банке“, био Немања Колесар, човек тадашњег режима задужен за прљаве послове.

Занимљиво је да је консултант и при оснивању Националне штедионице, као и касније код почетка њене приватизације, била немачка фирма „Спаркассенстифтунг“ за коју се тада тврдило да је преко Хајворд рачуна у Мађарској један од највећих финансијера Млађана Динкића и његове странке Г17 Плус.

Иначе, УРС, странка проистекла из Г17 Плус, у октобру 2013. у свом обраћању јавности демантује десет година раније дату изјаву гувернера Јелашића и потврђује како је у јесен 2003. држава пропустила да искористи своје право прече куповине акција и дозволила да њен удео у власништву Националне штедионице падне на само 10 одсто.

Крајем јуна 2005. године долази до четврте емисије акција Штедионице када се конверзијом објеката некадашњег ЗОП-а у деонице државни удео повећава на 37,7 одсто. Интересантно је да је УРС 2013. тврдио како је тада конверзијом било обухваћено само 10 објеката. Шта је било са осталима?

У сваком случају, ту последњу емисију акција користе и приватни инвеститори који долазе у посед преосталих 62,3 одсто капитала. Убрзо Војин Лазаревић и Вук Хамовић, као највећи акционари, своје акције продају грчкој „ЕФГ Еуробанци“, што затим чине и остали мали акционари. Држава ће своје акције продати годину дана касније, када Грци постају једини власници Националне штедионице, у међувремену преименоване у „Еуробанк Србија“ а.д.

Колико су Вук Хамовић и Војин Лазаревић добили пара за своје акције неће се никада сазнати, али је Србија за својих 37,7 одсто, по Динкићевим речима, добила 38 милиона евра. Он је у време када је Национална штедионица основана био гувернер Народне банке, а у тренутку њене потпуне продаје Грцима био је министар финансија. За само 38 милиона евра Србија је грчкој банкарској групи препустила банку са разрађеном мрежом филијала, уговореним пословима исплате старе девизне штедње и десетинама хиљада квадратних метара пословног простора. Није, зато, уопште чудно што Европска Унија од овдашњих власти захтева коначно разјашњење ове више него сумњиве приватизације.

Грчка банкарска група „Еуробанк Ергасиас“, која је данас власник „Еуробанк Србија а.д.“, трећа је по величини банка у Грчкој, али је под посебно јаком контролом Европске централне банке као један од корисника такозваног „финансијског кишобрана“, односно програма помоћи који је ЕЦБ одобрила грчким финансијским установама погођеним привредном кризом.

Продајом 2012. својих удела у пољској „Полбанци“ и турској „Текфенбанци“ „Еуробанк Ергасиас“ је успела да прибави спасоносних 1,9 милијарди евра којима је одложила свој банкрот. Амерички милијардер Вилбур Рос је 2014. уложио 1,3 милијарде евра што је грчкој банкарској групи улило наду да ће, можда, успети да преживи. Ревизори из ЕЦБ-а, међутим, сматрају како „Еуробанк Ергасиас“ мора и даље да настави са продајом својих страних представништава како би смањила трошкове и повећала ниво сопственог капитала. На удару се тако нашла и „Еуробанка“ у Србији.

Још од почетка глобалне привредне кризе говори се о томе како ће већина страних банака да се повуче са српског тржишта, што се и дешава. Најпознатији пример је управо грчка „Алпха“ банка коју је купила АИК банка, али је здраве кредите купила „Еуробанка“. Последњих година број банака у Србији се са 35 свео на 28, а сада се највише прича о скорој продаји „Сосиете Женерал“ банке.

Власници „Еуробанке“ су у посао у Србији уложили око 100 милиона евра, али су тај новац увелико већ повратили и склонили у иностранство. Преузимањем Националне штедионице, односно објеката некадашњег ЗОП-а, ова банка би морала да буде скоро на сваком ћошку у Србији. Пошто то ни близу није случај, јасно је да је већина пословног простора продата како би се брзо вратио уложени капитал. Питање је, зато, колико би „Еуробанка“ могла да оствари продајом своје ћерке у Србији.

Народна банка Србије сматра како „Еуробанка“ није посебно изложена ризицима такозваних лоших кредита, што се не поклапа са мишљењима унутрашње банчине контроле, али и ревизорима из ЕЦБ-а, који користе доста другачију методу процене ризика. Велики део кредита је дат повезаним лицима, тврди наш извор из „Еуобанке“, и њих ЕЦБ највише третира као лоше кредите, али то не чини НБС. Ради се о десетинама милиона евра који никада неће бити враћени.

У Србији је овај начин преваре и пљачке државног буџета одавно познат. Треба се само сетити случајева „Инвест банке“, „Металс банке“, „Универзал банке“…

Поједностављено речено, банка новац добијен од коминтената кроз кредите даје правним и физичким лицима за која се унапред зна да неће бити у стању да позајмљено врате. Део тако извучених пара преко оф-шор компанија се враћа директорима или власницима банке. На крају, када расходи више не могу да буду покривени приходима, банка одлази у стечај, а обавезу враћања улога преузима на себе држава. На тај начин већ до голе коже опљачкани Срби дају новац пребогатим домаћим и светским мешетарима који су корисници поменутих кредита.Управо тако ће се завршити и прича са „Еуробанком“, тврди наш извор.

Да би се смањио притисак Народне банке, али и ЕЦБ-а, који настаје код великог броја лоших кредита, „Еуробанка“ у последње време безобзирно иде у наплату потраживања од малих дужника, најчешће обичних грађана. Са друге стране, великим дужницима, који су истовремено повезани са власницима и директорима банке, редовно се одобравају рефинансирања која се не сматрају лошим кредитима, посебно јер дужници на почетку редовно исплаћују доспеле рате.

Користе се сви могући књиговодствени трикови како би се прикрио прави салдо лоших кредите, тврди наш саговорник и подсећа како до пред сам крај ни једна од пропалих домаћих банака од стране НБС-а није била третирана као „опасно изложена ризицима“.

И наизглед неразумни потези банке да створи лош имиџ отимањем станова од дужника који нису у стању да враћају кредите (уместо да се и ту иде у рефинансирање) има своје логично објашњење. Ако милиони евра узетих кроз непокривене кредите иду „крупним рибама“ у иностранству, станови заплењени у Србији иду овдашњим „ситнијим рибама“ које их на јавним лицитацијама (на које по правилу долазе само они интерно обавештени) купују за ситне паре. Тако се обезбеђује њихово ћутање, а све ће то једног дана бити плаћено из овдашњег буџета.

У лавиринту власничких односа

Европска централна банка, као врховни контролор свих корисника „финансијског кишобрана“ све кориснике кредита који су истовремено повезани са власницима неке банке посматра сумњичаво, јер је то један од омиљених начина извлачења капитала. Власничка структура „Еуробанк Ергасиас“-а је, као и власничка структура сваке велике светске банке, доста компликована.

Грчки бродовласник и милијардер Спирос Лацис, заједно са породицом држи 44 одсто акција „Еуробанк Ергасиас“-а (раније „ЕФД Еуробанк Ергасиас“). Породица Лацис има најмање 49 одсто власништва над швајцарском банкарском групом „ЕФГ Интернатионал“ и то преко „ЕФГ Банк Еуропеан Финанциал Гроуп“ из Женеве, која са своје стране спада у банкарску групу „Еуропеан Финанциал Гроуп ЕФГ“ са седиштем у Луксембургу. Најважнија ћерка-компанија „ЕФГ Интернатионал“ је циришка банкарска група „ЕФГ Банка“ која своје послове обавља по целом светту.

Обичном читаоцу, као и службеницима Народне банке Србије, овде већ почиње да се врти у глави, али не и искусним контролорима ЕЦБ-а који власничке уделе хоботнице Лацис налазе код многих корисника кредита одобрених од „Еуробанке“, па тако и од ћерке-фирме у Београду.

Банкарска наплата против закона

За оне који још увек не верују какве преварантске методе користи „Еуробанка“ у свом пословању у Србији, довољно је да се подсете недавног „случаја Маурер“.

Породица Силване Маурер исељена је средином марта ове године из свог стана у београдском Булевару краља Александра 26, који су легално купили и чији су укњижени власници били, иако са „Еуробанком“ немају никакве пословне везе, нити јој било шта дугују.

Породица је поменути стан издала особи која се легитимисла као Јован Поповић (полиција тврди како је лична карта била фалсификована и да се ради о од раније познатом преваранту Ђури Милошевићу из Нове Пазове). Он је користећи фалсификована документа од „Еуробанке“ добио кредит од 145.000 евра, заложивши стан који најмање два пута толико вреди. У међувремену је Милошевић побегао из стана у који се вратила Силвана, која до прошле године уопште није ни знала да постоји хипотека над њеном имовином.

Иако је „Еуробанка“ била информисана да се ради о превари и да прави власник стана није ни у каквој вези са корисником кредита, те да је склапање уговора о хипотекарном зајму без детаљне провере власништва пропуст (случајан или намеран) неког од службеника банке, стан је на лицитацији продат једином понуђачу који се појавио, извесном Милошу Андрићу. Како је он успео да се упише као власник (ако се уопште и уписао) и како је онда успео да ангажује приватног извршитеља који је у једној препадној акцији иселио породицу Маурер и заменио браве – није познато.

У јавно доступним подацима београдског катастра на поменутој адреси ниједан стан се у тренутку настанка овог чланка не води ни на име Силване Маурер, нити Милоша Андрића.

У сваком случају, „Еуробанка“ је наплатила своје паре показујући безобзирност у непоштовање овдашњих закона. Ако је на такве кораке спремна када се ради о 145.000 евра, на шта ли је тек спремна да би спасила неколико стотина милиона евра већ изнетих из Србије?

Игор Милановић,еуробанк,  Таблоид

Актуелно

Ауто заменика начелника БИА међу запаљеним возилима у Нишу

Још нису познати узроци пожара у коме су прошле ноћи у Нишу потпуно изгорела три …

Вучић се прогласио ванкњижним власником Србије и отворио сезону тоталне распродаје

Само смрт може свињу одвојити од мекиња, говорио је Александар Вучић пре 15 година, кад …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons