Од 1999. године и НАТО-ве рекламне бебе, Аднана Невића, па све до данас, свет се обогатио за милијарду и сто педесет милиона нових становника. У исто време планета је у максимуму својих плодоносних могућности, а залихе су све мање. Резерве су једва довољне за три месеца потрошње. Оно што ми сада једемо сваки дан, за двадесетак година ће у свом тањиру имати само Рокфелерови наследници, и то недељом. Хлеб и вода ће се можда продавати у блиндираним пекарама, или чак по јувелирницама. Сви то знају, а ипак има оних који продају и земљу и воду, а да им нико није дао овлашћење за то. О овом изазову пишу наш дописник из Париза Миле Урошевић и пољопривредник Алекса Михајловић
Откад је измислио камену секиру, човек је у себи гајио само једну амбицију: да отме туђу земљу и баци туђина у ропство. Да раја ринта и кулучи, док елита меракује на меке душеке. Како се оружје усавршавало, тако су и елитистичке амбиције расле. Било је ратова и буна, освајања и револуција, али свуда и у свако доба правило беше једно: главу дајем, земљу не дајем, не продајем нити издајем! (Није чудо да се за најам и велеиздају употребљава иста реч.)
За свој праг и родну груду, њиву хранитељку, човек је увек умирао лако, јер је земља дуготрајнија и далеко скупља од живота. А, отето је проклето и не траје. Сила може да влада само док је сила. Нестали су витезови и инквизитори, наследили их велепоседници и инвеститори. Схватили су да оно што не иде силом, може да прође милом, нарочито уз помоћ најстравичнијег оружја које је икада измишљено, конвертибилну валуту, кредите и, нарочито, подасталске трансакције.
Овакав девизни буздован може да ошамути сваки народ и било коју нацију, под условом да им је влада корумпирана, што је случај са великом већином економски слабих држава и банана република. Банкарско-финансијски преваранти и пустињски нафташи су се удружили у нову врсту мафије, која жели да запосли петоколонаше и да тако обезбеде себи и профит и ресурсе за неко будуће време, кад пресуше бунари црног злата. Ново зелено злато је бесмртно и непресушно. Обнавља се сваке године и има своју стопу раста. Глад убија масовније од атомске бомбе, али успорено. И док бомбе по народу баца непријатељска сила, дотле глад организује његова рођена влада коју је сам изабрао, верујући у свуда исте лажи.
Са нама ће бити боље. Власт је дрога која похлепним људима удара у главу горе него кока и ракија заједно. Сви полуде када им неко под нос тури хрпе штампаног папира којим се купују фабрике, виле, мечке и, успут, људске судбине. Финансијска криза, која је кренула из Америке, је потпуно изменила цео свет. Банкари и остали савезници-мућкаре одустали су од класичне шпекулације некретнинама и прешли на базне сировине, како за индустрију тако и за људски и сточну прехрану. Последњих година се та најезда обрушила на све плодне оранице од Бразила до Аустралије, од Украјине до Аргентине, на свих пет континената. Данас је тако отуђено скоро 100 милиона хектара. То је, у преводу, цела бивша Југа, затим Италија и Француска, заједно. Али то је само почетак. Један мали плац у односу на оно на шта су бацили око богати Арапи, Кинези, Индијци и велике фирме Запада. Африка, средња азија, Амазонија, и цела источна Европа су на мети оних који зарађују на туђој беди и који свесно или несвесно припремају прави геноцид за сиромашне и то у скорој будућности. Данас има преко милијарду људи који гладују и велики број који умиру од глади. За 2050-ту годину се предвиђа да ће бити око девет по милијарди људи и бар три пута више сиротиње него данас. Тада ће обрадива земља и питка вода бити најскупљи ресурси на планети. Наравно, све ће то и даље остати код нас, али неће бити наше. Ниједан нормалан народ не осуђује своју децу и унуке на безизлазно гладовањеДа би се прехранила толика раја, треба дуплирати актуелну производњу. Сами инвеститори тврде да је то могуће ако би се сва обрадива земља, што је око милијарду и по хектара, претворила у високо рентабилне експлоатације уз врхунску технологију. То је оно, генетички измењено и отровима запрашено. Поред тога постоји још око милијарду хектара обрадиве земље која се не користи и инвеститоре та земља посебно интересује. Да у њу уложе свој капитал, не толико да би прехранили човечанство, већ да би зарадили. Последње три године, цене су порасле и до 30 % па су и земљорадничке компаније тако направиле рекордан профит. Тамо где је могуће да странац купи земљиште у власништво, профит је далеко већи. Сенегалац Жак Диуф, бивши директор светске организације за храну и пољопривреду ФАО (Фоод анд Агрицултуре Организатион) увидео је о чему се ради и како се прича заврши када богати доброчинитељи помажу сиротињу, па је јавно упозорио на нови облик неоколонијализма који се успоставља у свету агрикултуре. На питање, знају ли шта чине, један је инвеститор одговорио да је потпуно свестан да свету прети криза глади, али да он као пословни човек само улаже тамо где је рентабилно. Јуче у станове на Азурној обали, данас у репицу и кукуруз. Ако то не учиним ја, учиниће неко други, јер у бизнису, као и у политици, нема сентименталности, ни пријатељства. Има само интерес и компетенција.
Наравно, храна ће бити све скупља, јер је све ређа, а народа има све више, тврди брат познатог француског писца Бегбедеа, који је власник фирме Агро Генератион и велепоседник у југоисточној Украјини. – Јешће онај ко може да плати, цинично је изјавио један земљорадник из Алзаса који је дошао у Румунију да од земље, воде и мало безобразлука прави велике паре. Да би скандал био већи, Европа финансира западне државе великим субвенцијама, и до 550 евра по хектару а то је десет пута више од цене по којој они закупљују земљиште у Украјини или Румунији. Тако земљопоседници са богатог Запада добијају потпуно бесплатно земљу на Истоку истог континента. Велики гуше мале и уз помоћ берзе диктирају откупне цене не само за своју жетву већ и целом свету. Две милијарде сељака расутих по свету, имају мале поседе, који не могу да их прехране.
Принос је мали, откупне цене су испод нивоа рентабилности, а кредити за набавку технологије су толико неповољни (највероватније намерно) да је бедном сељаку најинтересантније да њиву изнајми и да на њој ради за плату. Добије посао, ал’ изгуби земљу. Овакви и слични прилози о отимачини обрадиве земље и гладним годинама које долазе, врло су актуелни у западној штампи и на телевизији. Циљ није само да се обелодани неправда већ и да се укаже домаћим инвеститорима где треба да уложе. Куповина туђе земље није ефекат неке моде, већ права привредна стратегија за излаз из кризе. Распродаја државне имовине по бившим диктатурама је у јеку, па се грозница ораница може упоредити са златном грозницом 19-ог века. А инвеститори су и по другим особинама слични каубојима. Навали, народе, још мало па нестало, неће бити за све. Све велике компаније имају велике интересе и све су окарактерисане идентичним врлинама модерне економије: корупцијом, обманама и високим степеном експлоатације ресурса. Екологија нема приступа тамо где влада закон финансија. Када „Кока-Кола” негде црпи воду, бунар пресуши у исто време кад јој истекне уговор!
Тамо где агро инвеститори сеју уљане палме и генетски модификовану соју на неко време, земља остаје стерилна заувек. Бизнисмени земљорадничког смера, те нове сељачине са машнама око врата или чалмама око главе, израбљују сиротињу, жедне их преводе преко воде и гладне претерају преко житних поља. И увек нађу неког Бранковића који ће да објасни како се другачије није могло и како треба бити пресрећан да је, ето човек нашао спаситеља-инвеститора.
Све ће то Арапи позлатити
У Француској, која је земља јаких закона, већ годину дана се сукобљавају сељаци и полиција око плодне равнице у околини града Нанта. Власти хоће да праве нови аеродром, а сељаци су добили појачање из целе француске и чувају незамењиво благо, своје земљиште. Може се десити чак и да први министар падне због ове еколошко-политичке афере. У другим државама, тамо где је корупција јака, а закон слабуњав, сељаци не могу ни да протестују, већ су наглавачке прогнани са земље својих дедова. Тако је у Африци и неким деловима Јужне Америке. Други, они који су заштићени колико-толико законом о улагањима, мало су боље прошли, па за своју њиву понекад добију мало пара и радну визу, са све уговором за чишћење улица и одгушење клозета у Дубаију, Риму или Паризу. За то време, њихови партнери, инвеститори, још жешће газе преко лешева не би ли се домогли нових поседа, великих јахти пуних голотиње или да би из личних разлога и верских побуда исфинансирали које ново пролеће по земљама где је још увек лето. Као да не виде да после лета свуда долази тмурна јесен и хладна зима.
Лекције из Туниса, Либије или Египта, нико неће да озбиљно схвати. Тако се земља узима и навелико. У комплету: вода, ваздух, песак и јефтина радна снага. Кинези су на брзака заузели најбоље поседе у црној Африци. Њихови највећи конкуренти нису ни Французи ни Енглези, већ Арапи. Саудијска Арабија је заправо и започела целу реорганизацију светских инвестирања. Све до 2007. године светске залихе хране су биле стабилне. Године 2008. краљ Абдала је организовао конференцију донатора у гладној Етиопији и предложио им хрпу долара за плодне равнице дуж обала река, идеалних за гајење риже. Три милијарде долара је Абдала уложио у нова храноносна поља по целој Африци, јер зна колико још има нафте у резервоару. Тада су и остале белосветске парајлије схватиле где је будућност профитера.
По сиромашним земљама свих континената преко ноћи су се створиле агенције за уцењивање сељака и законско отимање земље. Неколико локалних ратова и пар сумњивих револуција су имале за циљ да створе услове велике распродаје државне имовине. Све је то познато и многима јасно, али није довољно јак разлог да се окрене лист и започне политика националних интереса. Ако пример Африке и није нека поучна лекција за Европу, пример Украјине и Румуније је идеалан да се схвати цела техника увлачења економије и религије у унутрашњу политику. У нашим суседним земљама, обрадиво земљиште је већ годинама у рукама њихових домаћих тајкуна и страних инвеститора. Готово сву земљу коју су добили након распада комунистичких колхоза, сељаци су једва дочекали да отуђе. Линијом мањег отпора, а мало и због лењости, све су дали у концесију. Потражња је и сада већа од понуде. Потпуно неупућени у праве цене њива, сељаци их изнајмљују у бесцење, око 35 евра годишње по хектару, који доноси бар 40 пута више.
Тако се Украјина заглибила дубоко у хумус својих зелених поља. Кијев је постао Менхетн за мултинационалне препродавце житарица и Мека за безбројне посреднике око изнајмљивања нових површина. Шведска компанија Ацро, холандски Палмер Цапитал или француски Агро Генератион су само неке од западноевропских компанија које су инвестирале у најрентабилнији бизнис, храну, и закупили на стотине хиљада хектара најплоднијег хумуса. Енглеска фирма Онцом ИНТ је закупила 100.000 хектара у комаду и постала највећа фарма репице у Европи. Руска фирма Ренесанс Капитал, коју, иначе, води шкотланђанин Питер Томсон, закупила је скоро 300.000 хектара тако што је спојила 80.000 индивидуалних парцела. Тако је храна за милионе људи у рукама неколико великих фирми. Добро на први поглед али опасност постоји да једнога дана шпекуланти почну да одлучују о томе, ко има право да живи а ко треба да умре од глади.
Паметни купују, а политичари продају
Ако се зна да у свету потрошња хране расте за 3% а годишње, а да пораст производње једва досеже 2%, постаје свима јасно да се залихе резерви смањују и да цене расту у пропорцији на квадрат. По најновијим статистикама, сваке године планета може да произведе до 700 милиона тона жита. Исто толико кукуруза и мало мање пиринча. Све то једва подмири потребе седам милијарди стомака. Када нас буде девет и по милијарди, требаће бар још три стотине милиона тона од сваке житарице, а то је немогуће ако се не повећа допринос по хектару. Данас велике фирме уз високу технологију извлаче и до 10 тона по хектару, што је и до пет пута више од индивидуалних био поседа. Улазак странаца у било коју државу не иде без проблема.
У самој Украјини националистичка партија Слободна Украјина је све јача, јер агитује мржњу према инвеститорима који узимају хлеб из уста Украјинаца. Многи тамошњи тајкуни већ трљају руке и чекају да Запад још више инвестира, да оживи напуштена поља па да им Украјина после неколико година, ако све буде ишло како је замишљено, удари ногу и да они преузму уносан бизнис. Наравно, Запад то зна, па се обезбеђује дугорочним уговорима и специјалним ставкама о приоритету концесије и трошковима прекида договора. Други, опет, у оваквом дивљању без прецизних правила виде опасност од побуна глади, које су се већ догађале по свету. У последњих пет година било их је већ тридесетак. Мадагаскар, Филипини, Хаити, Кенија, Египат, Камерун, Обала Слоноваче, Мауританија, Етиопија, Тајланд, Мексико, Аргентина, Камбоџа и Вијетнам само су неке од држава које су биле попришта насиља за кору хлеба и шољу пиринчана. Иако разум каже да све не може бити за продају, ипак је људска похлепа јача.
Код политичара је то често примарна слабост. У прошлом броју „Таблоида” опширно је писано о афери отуђивања великих површина плодне земље која ће, после територијалне независности Косова, да осигура Албанцима и прехрамбену независност уз малу помоћ емиратских шеика и разумевање домаћих шерифа. Има ли човека који може остати равнодушан када се овако проћердава прћија, када распикуће продају оно што им не припада, општенародно добро и стратегијско благо, нашу воду и земљу. Ускоро ће ови дилери да продају и ваздух који дишемо. Нису далеко и, за почетак, већ годинама народу продају маглу. Влада је постала киклоп, наказа која једе своју децу.
А када нестане и задњи клас жита и последњи клип кукуруза, схватићемо да се паре не једу, како тврди борац за Амазонију, индијанац Раони. Он, додуше, прича о стаблима дрвећа која обарају бескрупулозни инвеститори, али је примедба универзална и важи за све. За Уругвај, који је већ трећину своје територије продао, али и за Бразил и Аргентину, за Румунију и Украјину, за Аустралију и средњу Азију. Важи највише за наше њиве, јер од њих и на њима живимо од памтивека. Јер сем њих, готово да ништа друго немамо. Јер смо без њих само европски клошари.
Како сејемо, тако ћемо жњети
Србија, земља сељака на брдовитом Балкану, јесте рај за пољопривреду, јер има највише обрадивих површине по глави становника у целој Европи, 0,60 хектара. То је десет пута више од Холандије, например. Поред тога имамо и добре услове за наводњавање, богате реке, бистре потоке и језера на којима нам завиде. Реално гледано, не треба ми да молимо Европу, него она нас, да је почастимо својим чланством. Али шта вреде све речи овога текста ако власт има већу моћ од разума и за неколико стотина милиона евра, односно десетак кила штампаног папира, прокоцка хиљаду и по година историје. Срби никада нису туђину продавали своју авлију. Почело је тек са Косовом. Сетих се једне приче о сељаку прошлог века који је на коцку, због дуга, отуђио своје имање и потписао тапију. На Западу су такви узимали оружје и хајдучили по друмовима да поврате богатство. Наш је јунак пребацио уже преко греде и сам себи пресудио за највећи грех.
Некада, не тако давно, људи су били домаћини, данас су многи постали само домаћи издајници. Једно је сигурно: када се дилерима оранице осладе петродолари, неће се задржати на малопродаји некоришћених њива и запуштених фарми, него ће прећи на велепродају хиљада хектара најплоднијег земљишта. Паре имају мирис, миришу на још. Индијанци и Абориџини су такође имали своју земљу, по цео континет пре него што су дошли каубоји и све укњижили на своје име. Зато свако ко има иоле свести и трунку патриотизма треба да се одупре распродаји наследства наше децу. Протестима, петицијама, гласачким листићима. Одупрети се и спречавати распродају на сваки могући начин, да нам не би туђин једног дана намакао омчу око врата. Како кажу на салашу, ланац по ланац и ето нас окованих.
Пет векова је српска земља рађала за туђина. Онда народ диже буну, једну па другу, и поврати своју земљу. Тада се сви заклеше да је чувају кô очи у глави и од Шваба и од усташа, по цену милиона душа. Онда дође време изградње и ратар постаде ударник. Откад је индустрија испразнила села и од сељака начинила радника, многи су приметили да је земља јако ниско и да се тешко сагињу. Воле ‘леба без мотике, па од њива праве плацеве, и чим се на видику појави неки девизни купац, дају дедовину пошто зашто. Пре три деценије у Србији је било обрађивано 300.000 хектара више него данас, а народ се умножио. Историја се свети. Дође ђаво по своје, да нам узме и ово мало земље што остаде. Магнати петрола, којима бушотине пресушују, своје безвредне паре улажу у зелено злато за неке црне дане који полако долазе. Улажу за себе, за своју децу али и за своје пријатеље истовернике, као што је случај са нашим њивама које треба да хране отето нам Косово. Уосталом, зар и оно није тако отишло, продајом кућа и имања, за тада велике паре, (које данас више не постоје).
ГЛОСА
Када „Кока-Кола” негде црпи воду, бунар пресуши у исто време кад јој истекне уговор. Тамо где агро инвеститори сеју уљане палме и генетски модификовану соју на неко време, земља остаје стерилна заувек.
О продаји пољопривредног земљишта странцима
Наше ће бити туђе
Ових дана у Србији се подигла велика прашина поводом Предуговора који је Влада потписала са компанијом „Ал Дохра” из Уједињених Арапских Емирата о продаји (или закупу?)пољопривредног земљишта у Војводини. У питању је продаја седам (или десет?) пољопривредних комбината „усрећених” тј. уништених претходним чувеним српским начином приватизације. Дакле, према пропалој приватизацији, држава их поново продаје и то овај пут странцима, тачније Арапима.
Алекса Мијаиловић
Информације о продаји најбољих српских ораница компанији “Ал Дохра” из Уједињених араппских емирата, дубоко су противречне…Републичка власт саопштава једно, покрајинска друго, паори треће. Тако, на пример, републичка власт час тврди да се ради о продаји земље, час да се ради о њеном закупу. Једни њени представници тврде да је у питању продаја по цени од 12.500. евра по хектару, други да је цена 15.000 евра за хектар (е/ха), трећи да је цена 16.500 е/ха а четврти , покрајински, тврде да је у питању закуп од по 250 е/ха годишње! Следећи нас „умирују” тиме што тврде да иако је продаја пољопривредног земљишта странцима по нашем закону забрањена ипак су међународни уговори изнад домаћег законодавства и да тиме она није противзаконита.
Али, нико не саопшти најбитнији податак, а то је: о коликој се укупној површини земље ради? Све у свему, настала је општа збрка која сама по себи потхрањује сумњу. Једино што је неспорно то је незадовољство домаћих пољопривредника због продаје-закупа странцима без сваке сумње десетина хиљада хектара и постављају оправдана питања чиме ће они да се баве и од чега ће да живе?
Кад не знамо шта се стварно дешава нити шта ће да се деси у будућности односно када не знамо ко је у праву, да ли републичка или покрајинска власт или пољопривредници, најбоље је да консултујемо историју. Не каже се за њу за џабе да је она учитељица живота…
Дакле, питање је следеће: шта може да се деси са једном државом и њеним народом ако она дозволи странцима да покупују њено обрадиво пољопривредно земљиште?
Пребирајући по светској историји, као најпоучнији пример је свакако случај Ирске са почетка XИX века.
Наиме, 1801. године, Парламент Ирске доноси одлуку о уједињењу Ирске са Енглеском. У то време Ирска је била заостала пољопривредна земља у којој је више од 90 одсто становника живело од пољопривреде те су се Ирци надали да ће се њиховим уједињењем са индустријски кудикамо развијенијом Енглеском, коју је већ увелико захватила индустријска револуција , и Ирска убрзано развијати. Нормално, од тога није било ништа јер је интерес Енглеза био да Ирска буде њихова сировинска база као и слободно тржиште за енглеске индустријске производе.
Што се пољопривреде тиче, уједињењем је Енглезима омогућено да купују или да узимају у дугорочан закуп ирско пољопривредно земљиште, што су они, нормално, и чинили. Ирци су и даље остали сељаци и то у систему који је био тако уређен да је од укупне годишње вредности ирске пољопривредне производње од 36 милиона фунти ирским сељацима на крају остајало само шест милиона фунти. Све остало тј. целих тридесет милиона фунти, одлазили је на ренте, порезе, камате, марже, црквени десетак и слично…
Подаци јесу застрашујући али они само потврђују колико је од давнина надничарска срећа чувена свуда у свету. Тако је на пример пре Другог светског рата у Србији копачка надница била еквивалентна цени два килограма белог брашна. А шта тек да кажемо за нашега свјатлога Књаза Милоша Обреновића који је за време своје владавине најстроже забрањивао да се у Србији формирају велики приватни пољопривредни поседи, спахилуци, те је често говорио: зашто смо се борили? Шта ће Србима слобода од Турака, ако ће да постану кметови код домаћих спахија?
Одавно је речено да несрећа никада не долази сама. 1845. и 1846. године у Ирској се појавила до тада непозната болест кромпира који је иначе чинио основну храну народа и због уништења његовог рода једне па друге године за редом уследила је неминовна катастрофа оличена у масовној глади становништва. Од укупно осам милиона становника колико је Ирска у то време имала 1,5 милиона је умро од глади као и од болести које она проузрокује а нешто мање од два милиона Ираца емигрирало је у прекоморске земље. Ирска је постала буквално опустошена земља јер је у релативно кратком временском периоду остала без скоро половине својих становника.
У исто време када су Ирци масовно умирали од глади скоро половина укупне пољопривредне производње , и то из нормалних година , у вредности од 17 милиона фунти извожена је из Ирске. Ето шта може да се деси са једном земљом ако она прода или да у дугорочан закуп своје пољопривредно земљиште странцима. Казаће многи да је случај Ирске изузетак али на запрепашћење свих који не познају историју то није тачно. Она није изузетак.
Тако на пример имамо случај Холандског Трговачког Друштва, које је у XИX веку у Индонезији на острву Јави спроводило принудни план производње пољопривредних производа пре свега кафе, зачина, шећерне трске и јужног воћа.
Холандско Трговачко Друштво Производило је на туђој земљи, у Индонезији, оне пољопривредне производе који су били потребни Холандији или оне које је могла скупо да прода на светском тржишту а не оне који су неопходни за прехрану домаћег, индонежанског становништва.
Сличних примера има сијасет и у другим земљама Африке, Азије и Латинске Америке тј. док су странци, власници или закупци земље, извозили произведену храну истовремено је домаће становништво умирало од глади. Кафом , чајем и зачинима народ не може да се прехрани. У блажој или грубљој форми свега тога има и данас. Назнаке наведеног сценарија већ су се појавиле и у Србији. Наиме, претходне 2012. године, Влада Србије је због незапамћене суше забранила извоз шећерне репе чији су производњу већ раније хрватске шећеране уговориле са српским произвођачима. Учинила је правно насиље али је тиме спречила несташицу шећера којег једно кратко време није ни било у нашим продавница.
Шта год причао министар Млађан Динкић, нико нормалан не жели да се ирски сценарио оствари у Србији продајом или дугорочним закупом пољопривредног земљишта странцима. Такав сценарио треба да упозори домаћу јавност, али и оне који врше власт у земљи Србији и којима је обавеза да о томе воде рачуна, ако су којим случајем свесни могућих последица…
Миле Урошевић
дописник из Париза
Таблоид
