Колико је далеко Москва спремна да иде у јачању Турске?

0
(0)

Руске и турске политичке елите деле заједничку поглед на савремени међународни систем: обе деле отпор према идеји једнополарног света.

Недавна посета председника Владимира Путина Турској и састанак на високом нивоу Савета за руско-турску сарадња (ХЛЦЦ) истакла је дуго очекивани напредак у билатералним односима две земље. Састанак је донео нови живот везама које се до сада могле описати као као проблем“граница раста“ које захтевају озбиљно квалитативно проширење успостављеног модела сарадње.

Догађаји од почетка децембра могу да се сагледају и у смислу нове фазе у борби Турске за шири утицај на Блиском истоку. Тренутна фаза трансформације региона је повезана са последицама „арапског пролећа“ и појавом Исламске државе- што Анкара доживљава као отварање великих могућности за Турску и јачање њеног стратешког положаја на Блиском истоку. У овој тешкој клими, Турска види прилику да надокнади претходне неуспехе у својој спољној политици и играулогу водеће регионалне силе.

О АУТОРУ

Пaвел Шлоков је виши истраживач у Институту за азијске и афричке студије Московског државног универзитета.

Гасни споразуми најављени након састанка ХЛЦЦ се могу посматрати као још један ударац Кремља против Запада, али и као одраз регионалних геополитичких амбиција Анкаре. Важно је напоменути да су до недавно Турска и Азербејџан стајали насупрот пројекта Јужни ток и нудили своја решења раста снабдевања енергијом и диверсификације извора у оквиру европског Јужног гасног коридора. Како би остварила овај циљ, Анкара је уложила значајна средства у преговоре о Транс-каспијском и Трансанатолијском цевоводу са Туркменистаном.

Међутим, пад подршке Вашингтона овој иницијативи, заједно са ширењем оружаних сукоба на турским границама (у Ираку и Сирији), створио је нове компликације за оба пројекта. Ови фактори у комбинацији гурају Анкару да тражи алтернативу у остваривању својих амбиција везаних за енергетику.

Успешна реализација новог пројекта који су најавили председник Путин и председник Реџеп Ердоган би помогао Турској-земљи која није богата природним ресурсима да постала кључни играч на светском енергетском тржишту. Штавише, почевши од 2015. године Турска ће добити шест одсто попуста на руски природни гаса. Тако су Ердоганови потези према ближој сарадњи са Русијом прилично логични и у складу са његовим циљем политичке и економске стабилности у Турској. Он сада има јак адут за исправљање претходне стратегије спољне политике Турске која је заобилазила руску територију у транзиту нафте и природног гаса из централне Азије на Запад.

Економски прорачуни су у сржи овог новог руско-турског пројекта. Међутим, такође постоји значајна политичка димензија. Анкара препознаје да се Москва нашла у све већем сукобу са Западом у вези сукоба у Украјини-земљи унутар традиционалне руске сфере утицаја. Турска такође има растући сукоб на свом прагу; експанзија Исламске државе је бацила Анкару у ситуацију појачаног геополитичког ризика и то ју је приморало да донесе неке тешке одлуке. Председник Ердоган јасно не одобрава стратегије Запада за решавање проблема Исламске државе. Ово неслагање објашњава зашто су Русија и Турска у потрази за другим решењима традиционалног односа снага у региону.

Руски и турски политичке елите деле заједничку поглед на савремени међународни систем. Обе земље деле отпор према идеји једнополарног света, истичу борбу против политичког екстремизма и радикализма као приоритет међународне сарадње, и показују сличне погледе на процесе економске глобализације и њене светле и тамне страна. Током последње две деценије, Русија и Турска су успеле да превазиђу наслеђе блоковске конфронтације и одлучиле су се за модел деполитизоване економске сарадње.

Ова парадигма „реалне политике“, у којој преовладавају бројни заједнички интереси, је дозволиа двема земљама да заобиђу неке акутне проблеме у својим билатералним односима, чак иако је број таквих питања порастао. Ипак, у њиховој потрази за даљом трговином и економском сарадњом, Москва и Анкара не могу наставити да се „слажу да се не слажу“ и да се дистанцирају од питања која остају изван „позитивног дневног реда.“ Прошле године је виђен велики број нових питања на која Русија и Турска имају готово дијаметрално супротна виђења: грађански рат у Сирији, сукоб у Украјини, анексија Крима, питање Кипра, и односи са Грузијом и Јерменијом.

Неслагање око Сирије је и даље камен спотицања у билатералним односима између Русије и Турске. У контексту ширења Исламске државе, овај проблем је добио нову димензију. САД тренутно не прихватају иницијативу Турске за стварање тампон зоне безбедности на турско-сиријској граници или договор о зони забране летења над Сиријом. Овим потезима, Запад јасно показује да не подржава амбиције Турске да постане главна сила на Блиском истоку.

Нова фаза у руско-турских односа и реализација недавно потписаних споразума-посебно оних повезаних са изградњом новог цевовода-ће ојачати геополитички и економски положај Турске. То намеће питање колико је далеко Русија је спремна да иде у омогућавању јачања улоге Анкаре на Блиском истоку.

Превод М. Ђорђевић

Извор Carnegie.ru/Евроазија.инфо, 8. децембар 2014.

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Галијашевић: Терористичке ћелије Исламске државе у Аустрији су војно-политичке структуре које контролише врх Турске

5 (7) * Терористички напад у Бечу је извео Албанац Кујтим Фејзулај. Међутим, у Аустрији …

Распад остатака СССР-а: Русија губи последње савезнике

5 (5) Турска активно ради чак и у Молдавији ПИШЕ: Олег Бондаренко Знате како се …

2 Коментара

  1. Kakav nakaradan redosled reči u naslovu! KOLIKO JE MOSKVA SPREMNA DA IDE DALEKO U JAČANJU TURSKE?

  2. Браћа, иде велики политичку игру, ми треба времена да порази Американце, они терраризируиут цео свет, ми смо са вама

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend