Концесија Аеродрома „Никола Тесла“ је незаконита и штетна – Грабимо ка „банана држави“

0
(0)

Уобичајено оправдање приватизације државног предузећа јесте да лоше послује и да је губиташ.

Међутим, када се приватизује државно предузеће које је успешно, онда су ствари мање јасне. Оправдање, барем оно званично, јесте то да је сада право време да се прода јер сада вреди највише. Када се приватизује губиташ, онда је разлог лоше пословање, а када се приватизује успешно предузеће попут Аеродрома Београд, онда је управо његов успех разлог приватизације.

Битно је у суштини само да се прода и да неко то наплати, разлози су мање важни. Иако није у питању стриктно приватизација, већ концесија на 25 година, ради се исто о уступању монопола и државних прихода приватном лицу, односно о одрицању Републике Србије над важним ресурсом.

Оставимо на страну питање економске оправданости и погледајмо питање законитости овог поступка. Поступак концесије је уређен Законом о јавно-приватном партнерству и концесијама и предвиђа обавезност Студије оправданости и Концесионог акта. Логично је да се направи јасна анализа због чега се аеродром даје на концесију и да ли је то корисно или штетно. Такође је логично да се ти разлози јавно објаве на исти начин на који рецимо премијерка Брнабић и председник Вучић промовишу успешност концесије, разбацујући се планираним износима добити, као паметног политичког потеза. Међутим, овде уопште нису постојале Студија оправданости и Концесиони акт, односно барем никада нису објављене. Штавише, Повереник за информације од јавног значаја је наложио Комисији за јавно-приватно партнерство да објави наведена документа, али се овај државни орган напросто оглушио о решење Повереника, односно одбио је исто под изговором да би објављивање ових података „угрозило виталне интересе Републике Србије“ јер је мишљење о предлогу концесионог пројекта „строго поверљиво“. Уобичајена искуства око тајних уговора у Србији су та да су у питању или незаконите повластице инвеститору или други економски штетни подаци који би нанели политичку штету властима које жарко желе да се сликају са инвеститором који доноси „нова радна места“.

Зашто би образложење концесије било строго поверљиво? Уколико постоји јасна економска рачуница због чега би држава била на добитку са концесијом, онда ту не би постојао ниједан проблем у објављивању исте. Међутим, уколико је случај био такав да је прво дошло до наредбе да се аеродром мора дати у концесију, онда је промишљање на ту тему било сувишно. Није такође вероватно ни то да је оваква одлука тј. наредба дошла из неког унутрашњег политичког центра моћи имајући у виду да се концесија предвиђа Меморандумом Србије и ММФ-а и да је као таква била предмет претходних преговора. У том меморандуму јасно пише да ће средства добијена концесијом бити коришћена за отплату јавног дуга и то је оно што највише интересује ММФ, а не тема привредног развоја. У ствари ту највероватније лежи главни разлог концесије.

Даље, постоји питање да ли је закон прекршен у случају сукоба интереса концесионог саветника француске финансијске консалтинг фирме „Лазард“ и победника концесије француског конгломерата „Венси“. Ове две фирме су пословни партнери, односно Лазард је акционар Венсија и као такав неоспорно је пристрасан у погледу саветовања односно креирања услова концесије, што се показало очигледним. На поступак концесије се примењују прописи о сукобу интереса из закона о јавним набавкама односно закона о порезу на добит правних лица где би се „Лазард“ и „Венси“ сматрали повезаним лицима. У овом другом закону повезаност лица се претпоставља тамо где једно лице контролише 25% акција другог, што овде није случај, али то не значи да се не може доказивати повезаност лица у конкретном случају. Овоме треба додати да је Лазард 2016. такође био приватизациони саветник у поступку продаје аеродрома у Лиону и да је тада купац опет била компанија „Венси“. Рекло би се да је у питању уигран дует.

Као следећа нелегалност се поставља питање испуњења услова из објављеног јавног позива. Један од битних услова је био тај да „индивидуални понуђач, тј. конзорцијум или његов члан, не сме директно или преко својих повезаних лица, поседовати више од двадесет (20)% основног капитала или права гласа у власнику аеродрома, концесионару аеродрома или имаоцу Уговора о јавно-приватном партнерству у вези са аеродромом, који аеродром је опслужио више од милион путника у било ком тренутку у периоду од 12 узастопних месеци почев од 1. јануара 2016. године и који се налази у радијусу од 450 км од Аеродрома“.

Конкретно, „Венси“ је један од већих акционара компаније „Аеропорт де Парис“ која има 21% удела у конзорцијуму који управља аеродромом у Загребу који је удаљен од Београда мање од 400 км и који је прошле године имао преко два милиона путника. Овај услов је постављен да би се сачувала конкурентност београдског аеродрома како се не би дошло у ситуацију да једна фирма контролише два међусобно блиска и конкурентна аеродрома и да онда мора доносити одлуку у који ће аеродром више улагати средстава. Тренутно београдски аеродром боље послује и има дупло већи број путника и тако ће можда и остати, међутим мало је вероватно да ће постојати два регионална центра за авио-саобраћај. У сваком случају, овде се са доста сигурности може рећи да су прекршени услови јавног позива концесије.

Можемо такође говорити о негативним искуствима концесија аеродрома у регији где је аеродром у Београд био убедљиви лидер по броју путника баш због тога што једини није био продат или дат у концесију. Можемо говорити о томе да је ово највероватније била последица уцене ММФ-а и међусобно добро повезаних кругова финансијских консултаната лешинара која прво договоре политички механизам концесије па онда „експертски“ наместе тендер у сопствену корист. Све су то битне ствари, али ће оне бити доказане тек протеком времена. Оно што сада сигурно знамо је да је закон прекршен у делу доношења одлуке о концесији и спровођења процедуре као и то да су прекршени услови дати у јавном позиву. Питање је да ли ће те чињенице покушати да искористе други понуђачи или мали акционари или ће покушати да нађу неке друге аранжмане са државом.

Незаконито додељивање концесије није инцидент у нашој транзиционој пракси, већ нажалост правило. Показује се опет да корупција није само последица нашег менталитета или генетике већ је детерминисана спољним економским и политичким факторима. Такође, оваквим потезима Влада у Београду је „купила“ ћутање Француске поводом слободе медија и ауторитарне владавине Александра Вучића на неко дуже време. Још једним крупним кораком грабимо ка „банана држави“ где се неозбиљно и самовољно доносе одлуке о распродаји националних ресурса док се у исто време преко националних медија чују само речи самопохвала.

Аутор је адвокат, члан председништва Народне странке

Данас.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

„Фантомски Кризни штаб не постоји, кривична пријава против њих!“

5 (8) – Кризни штаб НЕ ПОСТОЈИ! Нека новинари питају „чланове“: покажите решење Владе о …

Зашто Kризни штаб данима лаже грађане о потенцијалним жариштима корона вируса?

5 (12) раљево, Врњачка Бања и Рашка су места која Kризни штаб за борбу против …

Један коментар

  1. Vucic ide ka potpunom unistenju Srbije. Opasan ludak.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend