Став

Лажна дилема или о „понуди” ЕУ Србији

Дилема између наших националних интереса и западних интереса, чак и када нам се маше неким фантомским и реално немогућим убрзањем евроинтеграција, је лажна и непостојећа

Сведоци смо вишенедељне пропагандне кампање колективног запада која је пренаглашава или шири лажне информације о реалности и очекиваном исходу сукоба у Украјини, како би се глобално поколебале земље које су заузеле принципијелни став и одбиле да се ставе на ову или ону страну.

Kао и до сада, омиљена тема, пре свега британских медија, које потом преузимају колонијална папагајска гласила у остатку ЕУ и у региону, је да је Путин, наводно, и луд („Mad Vlad”), и терминално болестан, да се крије у бункеру, остављен од свих, да руска војска пуца по шавовима и слично. Оно што смо могли да видимо последњих дана је показало да све ово што је „баби мило па јој се и снило“ не може да буде даље од истине.

Владимир Путин је више него здрав и луцидан – за разлику од његовог времешног колеге преко океана – а руска војска не само да није на коленима, већ није још ни почела да примењује доктрину ратовања коју смо видели у свим досадашњим ратовима које је, углавном противзаконито, водио НАТО, укључујући и агресију на нашу земљу.

Светионик демократије

Када је у питању западна оркестрирана пропаганда, пре пар дана је, преко једног британског истраживачког сајта, процурео документ немачке владе којим се дају инструкције кључним немачким медијима како да интензивирају ширење лажног наратива о сукобу у Украјини, како би се спречио општенародни револт становништва катастрофалним одлукама које доноси њихова влада. За њихов рођени новац. Донета је и одлука о могућности коришћења војске у случају већих протеста.

Широм тих „западних светионика демократије” почео је нови талас блокада сваког медија који покушава да да другу перспективу или избалансирану слику дешавања не само у Украјини и Русији, већ и у Европи и САД. И код нас су поново блокирани руски медији, што показује да и ми полако упадамо у ту замку губљења сопственог интегритета зарад туђих – а на штету сопствених – интереса.

Лажна дилема или о „понуди” ЕУ Србији
Зграда МУП-а у Београду у пламену током НАТО агресије 1999. (Фото: Танјуг/Владимир Димитријевић)

Мучно је било гледати реакције свих тих западних лидера и медија на промену у руском начину ратовања, које је у првих осам месеци било више него уздржано, у поређењу са тим како изгледају агресије и окупације САД и НАТО широм света. Уништавање инфраструктуре од стране руских трупа је ужасно, а када су њихове снаге то много бруталније радиле против наше земље и народа или у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији, то је било потпуно у реду и оправдано?! Незамислив степен лицемерја!

Не могу да заборавим снимак садашњег америчког председника Џозефа Бајдена како се, запењен, у комитету за спољне односе америчког Конгреса хвали да је он тај који је тражио рушење мостова у Југославији, како је он тај који је тражио да се Југославија сравни са земљом без обзира на цивилне жртве. У неком нормалном свету, сада би он био тај који би од срама побегао и сакрио се у најдубљој рупи, уместо да се згражава када други примењују модел које је он тако здушно заступао.

Легитимне мете

Свет са правом треба да буде ужаснут страдањима цивилног становништва, ма са које стране линија разграничења да се налази. Било да се ради о западу Украјине, њеном истоку, Србији, или, на пример, у некој од земаља које су се нашле на мети због својих резерви нафте и осталих природних ресурса који су потребни западним економијама. Сваки људски живот је непроцењив, сваки губитак људског живота је трагичан и ненадокнадив.

Али треба рећи и да је, ма како то окрутно звучало, с обзиром на то да је у понедељак испаљено више од 200 пројектила, број цивилних жртава минималан. Прва зграда која је погођена је било седиште озлоглашене украјинске службе безбедности, где је погинуло више запослених, укључујући и шефове појединих директората. Погођене су, поред електроенергетског система, сличне владине институције, чак и оне у „егзилу”, тренутно смештене у цивилним зградама, широм Украјине, укључујући и запад, који је до сада био прилично комфоран у овом сукобу.

Лажна дилема или о „понуди” ЕУ Србији
Ватрогасци гасе пожар у административној здради у Кијеву (Фото: Gleb Garanich/Reuters)

Погођени су магацини наоружања, зграде са НАТО трупама, пре свега пољским, у околини Запорожја, које се већ недељама налазе на украјинској територији и активно боре као део њихових војних структура. Узгред, и америчка војска је признала да има трупе у Украјини, а не само „америчке специјалисте” – на тајном задатку и у цивилној одећи – који раде као оператери напредних оружаних система које су САД послале Украјини. Поред очигледне сврхе ових удара, Москва је послала још један важан сигнал и Кијеву и НАТО-у – да до танчина зна шта се дешава као и прецизне локације и украјинског и страног и наоружања и људства.

Да се кратко осврнем и на оно што је претходило овим руским дејствима. Иако се о томе не говори, чак ни од стране руских истражних органа, симултано са експлозијом камиона, кримски мост су погодила два пројектила. Потпуно у складу са планом британских војних служби из марта-априла ове године, када је Велика Британија забранила Зеленском даље учешће у преговорима, а који је пре два дана процурео у јавност. Претпостављам да Москва има добар разлог због којег ово не помиње.

Оно што војни аналитичари очекују је да, са применом другачије доктрине – која је ипак оставила простор за другу страну да се уздржавањем од напада избегне веће разарање и веће жртве – да руске трупе за неких 6 недеља крену у офанзиву којом ће се до краја зиме потпуно променити ситуација на терену и заокружити све територије на којима живи већинско руско становништво.

Упитна будућност ЕУ

Када се има све претходно у виду, одустајање од нашег једино могућег принципијелног става у овом тренутку било би као прављење пакта са Немачком 1945. године. Тачно је да су наши медији, из ових или оних разлога, последњих недеља прихватили део ове западне пропаганде, као и они који су на вечитој листи западних стимулација сваке врсте, иако све то време нису гадљиви ни на државна јасла. То је све за циљ имало појаву пукотина у неким нашим ставовима, слање погрешних порука о томе које би врсте притисака биле пресудне да ми одустанемо од свог принципијелног става о неувођењу санкција. Што би деца рекла, ми се изгледа трудимо да западу нацртамо шта треба да уради како би нас натерао да уведемо санкције! Али, ове пукотине ће западу бити знак да додатно интензивира притиске како би покушао да нас сломи, нарочито када смо му тако великодушно нацртали како да то уради.

Лажна дилема или о „понуди” ЕУ Србији
Састанак председника Републике Србије Александра Вучића са амбасадором Сједињених Америчких Држава Кристофером Хилом (Фото: Танјуг/Раде Прелић)

Дилема између наших националних интереса и западних интереса, чак и када нам се маше неким фантомским и реално немогућим убрзањем евроинтеграција, односно замрзавањем овог процеса и приступних фондова је лажна и непостојећа. Неопходно је да, ако већ нисмо, разрадимо све сценарије и припремимо алтернативне економске планове како би припремљени сачекали додатне надолазеће притиске и могуће ударе на разним пољима – областима. Европа и САД улазе у рецесију, а видели смо на примеру короне да у кризи свако гледа само своје интересе. Не смемо да се ослањамо на друге, већ само на себе.

У било којој озбиљној држави, овакви испади страних амбасадора, па чак и америчких, се решавају уручивањем демарша у МСП, а ако се понављају – проглашењем тог дипломате за непожељну особу. Основа је да никоме од наших западних партнера не можемо да верујемо, јер су до сада прекршили сваки договор – и писани и усмени – који смо са њима постигли. Будућност ЕУ је упитна. Извори у САД чак отворено кажу „ако се ЕУ распадне – није никакав проблем. Битно је да сачувамо НАТО”. Ово баца ново светло на мотиве диверзије на Северном току: да се реално ослабе Немачка и ЕУ, као и њихове привреде, како би из досадашњег квази партнерског односа – преко НАТО – и реално постали америчка колонија.

Небоша Човић је некадашњи градоначелник Београда, некадашњи заменик председника Владе Републике Србије, некадашњи председник Координационог центра за Косово и Метохију и некадашњи посланик у Народној скупштини у два мандата. Тренутно је председник КК Црвена звезда. Ексклузивно за Нови Стандард. 

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

виа
Нови Стандард
Извор
Небојша Човић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!