Лик и дело гробара српске економије и државе (део први) 2000-2011

0
(0)

Млађен Ковачевић
ПОГРЕШНИ „ВИЗИОНАРИ“ И ПОГРЕШАН КОНЦЕПТ РЕФОРМИ – ОСНОВНИ УЗРОЦИ ТЕШКЕ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ У СРБИЈИ За разлику од великог броја званичника, страних и домаћих институција и бројних домаћих академских економиста који су непосредно после „српске октобарске револуције“ истицали могућност, а многи и пројектовали и обећавали спектакуларан раст привреде Србије, нисам веровао да ће се то моћи остварити, бар не у првих неколико година. На саветовању које су крајем 2000. године организовали Научно друштво економиста и Економски факултет у Београду, свој реферат сам закључио следећим речима: „Желео бих да се преварим у процени да неки уводничари, а посебно политичари за идућу и наредне године обећавају нереалан, спектакуларан раст и развој и знатан пораст плата и животног стандарда“ [1]. Тада још није било јасно какав ће се концепт привредних (и друштвених) реформи усвојити и које ће се личности наћи на најважнијим функцијама, тј. у Влади и Народној банци, где ће се креирати концепт привредних реформи и мера економске политике. Нажалост, врло брзо, тј. почетком 2001. године показало се да су се на тим местима нашли стручно, а у неким случајевима и морално врло проблематичне личности. Наведимо неке од елемената стручности тих најистакнутијих самозваних „визионара“ [2] економских реформи.
ПОЛИТИЧКЕ ПРЕПОРУКЕ Проф. др Мирољуб Лабус је изабран, боље рећи делегиран на функцију министра за економске односе са иностранством у Влади СР Југославије, иако се том материјом раније није бавио, а на Правном факултету је предавао „политичку економију“ (касније је предмет преименован у „основи економије“). Врло је вероватно да му је функција потпредседника Демократске странке била најважнија препорука за ту функцију. И пошто није знао ту врло сложену и осетљиву материју, било је логично да за своје саветнике узме врхунске стручњаке из те области. Међутим, он за саветника узима екстремног поборника неолиберализма Бориса Беговића, који се бавио урбаном економијом и који је докторирао, по мом мишљењу, на чудној теми „Оптимална величина града, мрежа градова и ефикасност привреде Југославије“. Они су у мају 2001. године исфорсирали наглу и претерану либерализацију увоза која је, уз све прецењенију вредност динара, имала катастрофалне економске и социјалне последице. Министар за спољну трговину у Влади Србије постаје доцент Горан Питић, који је предавао „економску историју“. Он је, истина, магистрирао на теми „Спољна трговина Југославије 1919-1929. године“ (1988), а докторирао на теми „Улога страног капитала у привредном развоју Латинске Америке у 20. веку“ (1993), али те теме имају врло мало везе са улогом Министарства за спољну трговину.
Иако су најистакнутији комунисти Јосип Броз и Александар Ранковић били занатлије, по доласку на власт брзо су схватили да гувернер Народне банке мора бити неко ко се афирмисао као врхунски стручњак, па су 1946. поставили др Обрена Благојевића, који је пре тога био помоћник савезног министра за финансије, гувернер Светске банке и ММФ за Југославију [3].
С друге стране, после „српске октобарске револуције“, гувернер постаје мр Млађан Динкић, асистент на предмету „привредни развој“ и „посредник за промет некретнина“ [4], који је магистрирао на теми „Мерење економске ефикасности употребе ресурса“ (1993). Пре избора за гувернера објавио је још неколико радова од којих је најпознатији „Економска деструкција“, али у њима се не обрађује материја која је у домену делатности централне банке. Подсетимо се да је бивши премијер Зоран Ђинђић у периоду када је био актуелан избор Динкића за гувернера, рекао да се он истакао у рушењу Милошевићевог режима и да је прихватљив за ММФ.
Због врло скромног знања из области монетарне и банкарске проблематике или због нечега другог, он је предузео све што је било у његовој моћи да валутни курс остане стабилан за време његовог мандата и у томе је успео, што је имало катастрофалне економске и социјалне последице.
Трећи од најистакнутијих „визионара“ економских реформи Божидар Ђелић „прославио“ се у тиму Џефрија Сакса у примени „шок терапије“ у транзицији Руске Федерације, Пољске (до 1993) и Румуније, што је у свим тим земљама дало катастрофалне резултате.
Након „српске октобарске револуције“  на врло важним функцијама везаним за комплексан посао приватизације нашла су се, у широј стручној и политичкој јавности, до тада готово потпуно непозната лица. Наиме, Александар Влаховић, асистент у Економском институту, где се бавио консултантском делатношћу, постаје министар за привреду и приватизацију, а др Мирко Цветковић, који се такође у истом Институту бавио консултантском делатношћу, постаје директор Агенције за приватизацију. На крају, Радован Јелашић, који чак није имао држављанство СР Југославије и који је био чиновник у некој немачкој банци, постаје вицегувернер Народне банке СР Југославије, а касније и гувернер и на тој функцији је остао до почетка 2010. године, када се повукао из „личних разлога“ само њему знаних (и можда још неколицини званичника).
И већ на бази наведених чињеница а приори се могло закључити да се од тих самозваних „визионара“  транзиционих и привредних реформи нису могли очекивати добри резултати. У прилог тој тврдњи навешћу низ чудних и, иоле образовањем економисти и сваком интелектуалцу који мисли својом главом, неприхватљивих њихових изјава и обећања које је стварност сурово демантовала.
ОБЕЋАЊА Најстарији и најугледнији међу њима, како у струци тако и у некој странци, проф. др М. Лабус је давао низ такође чудних изјава и обећања који су била неразумљива и неприхватљива за озбиљне економисте. И та обећања стварност је сурово демантовала. Наведимо само нека од њих.
На саветовању економиста које је крајем 2001. године одржано на Економском факултету, он је изјавио следеће:
„Преостаје да решимо проблем малог дуга према Развојној банци Савета Европе и да након два или три преговора регулишемо питање дуга према Лондонском клубу. Тиме ће бити остварен циљ који смо поставили, а то је да дуг (мисли на дуг СР Југославије) смањимо са око 12 милијарди на око седам милијарди долара“ [5]. На његову и општу жалост, након тих споразума који су остварени и отписа највећег дела тих дугова (сем 717 милиона према Париском клубу), тај дуг је крајем 2004. достигао готово 14 милијарди долара.
УВОЗ И ЗАДУЖИВАЊЕ Током 2002. и 2003. проф. др М. Лабус је више пута истицао да валутни курс динара и либерализација спољне трговине нису имали утицај на извоз, увоз и спољнотрговински дефицит. То је, у условима врло високе инфлације и драстичног пада ценовне конкурентности домаћих и врло израженог повећања ценовне конкурентности увозних производа, за иоле образованијег економисту било врло чудно и неразумљиво. Такве тврдње нису допустиве за било ког дипломираног економисту, а поготову за редовног професора који је предавао основе економије.
Почетком 2004. године, након избора за потпредседника Владе Србије, Лабус је изјавио „да се сви дефицити морају смањити и да текући дефицит платног биланса не сме прећи две милијарде долара“ [6]. На његову и општу жалост, сви дефицити у тој години били су знатно повећани, а дефицит текућег рачуна платног биланса био је повећан за чак 52% и достигао је 3,4 милијарди долара, тј. био је за преко 70% већи него што је Лабус обећао.
Током 2002, 2003. и 2004. године, више пута сам доказивао у својим радовима да модел економских реформи у Србији има врло озбиљну „конструкциону грешку“, а да је нагла претерана либерализација увоза, уз политику прецењене вредности динара и дефектан концепт приватизације, била саставни елемент те грешке. Након понављања те констатације на једном саветовању на Економском факултету у Београду [7], Лабус је изјавио „поносан сам на ту конструкциону грешку“.
Четири године након бомбастог обећања о битном смањењу спољног дуга, М. Лабус, сада у својству потпредседника Владе Србије, крајем 2005. године, на једном научном скупу, изјавио је „да се Србија неће више задуживати“ код ММФ, да је „јавни дуг мали“ али „оно што не ваља то је тенденција да укупан дуг земље остаје исти – колико се смањује јавни дуг, толико се повећава приватни дуг“ [8]. На његову и општу жалост, укупан спољни дуг Србије је у 2005. години био за око 2,7 милијарди евра, или за 26% већи него претходне године, а у 2006. је достигао чак 14,88 милијарди евра а однос отплата и БДП је већ достигао 7%. Спољни дуг је и наредних година наставио врло динамичан раст, а отплате сервисирања тог дуга, такође вртоглаво су расле. И поред отписа око 650 милиона долара дуга према Париском клубу, износ спољног дуга крајем 2008. је већ 21,8 милијарди евра (или је 30,7 милијарди долара), а износ отплата је у тој години достигао је 34% извоза робе и услуга или 10,3% БДП, па је Србија по оба та показатеља била високо задужена земља. Она је током прве деценије овог века постала наркомански зависна од прилива страног капитала, па је (наводно због светске економске кризе) била принуђена да затражи нови кредит од ММФ у износу од чак 2,9 милијарди евра. У последње две године однос отплата по основу сервисирања спољног дуга износи преко 11% БДП или преко 35% извоза робе и услуга, што јасно показује да је она високо задужена земља. Уз то, неповољна је околност да се у периоду последње три године осетно повећао јавни дуг и спољни јавни дуг, као и њихов однос према извозу робе и услуга и према БДП. Требало би нагласити да су односи како укупног спољног дуга, тако и јавног спољног дуга и јавног дуга према БДП, објективно знатно виши него што их приказују НБС, Влада и државне институције и разни економски аналитичари, јер се користе величине БДП у текућим ценама, па се затим оне деле са нереално подцењеном вредношћу евра (или долара), и он по оба та основа знатно „надува“ резултат. Све у свему, и ове Лабусове приче стварност је брзо демантовала.
НЕРЕАЛАН КУРС На истом научном скупу М. Лабус је дао и низ других најблаже речено, врло проблематичних изјава и обећања а ми ћемо се задржати на само две његове констатације: „Када је Млађан Динкић био гувернер, те две године имали смо курс као сидро и нижу инфлацију, а онда у другом делу његовог мандата, заједно са мандатом Кори Удовички и мандатом садашњег гувернера, више немамо курс као сидро. Сада водимо политику одржавања реалног девизног курса, при чему је динар, са малим осцилацијама релативно стабилан“ [9].
Колико су те његове приче о реалном и стабилном курсу биле ван времена и простора, постаје јасније ако се зна да је по обрачуну НБС на крају те године реална вредност динара (у односу на корпу евра и долара) била за чак 53% на вишем нивоу него крајем 2000. године, а да је вредност долара, и поред неупоредиво више инфлације у Србији него у САД, била за преко четири динара мања него крајем 2000. године. М. Лабус, као и многи други званичници, нису схватили да је валутни курс, који је тада и све до почетка октобра 2008, био више виртуелна него реална величина, јер се формирао на неодрживим основама – преко новог све већег нето задуживања у иностранству и продаје предузећа и друге имовине страним лицима.
Из ове констатације М. Лабуса (а посебно првог гувернера НБЈ у новом веку мр М. Динкића) види се да он сматра да је двогодишња политика де фацто фиксног валутног курса била врло добра. Он је, као и М. Динкић, више пута истицао да је и нагла и претерана либерализација увоза (коју су он и његов саветник Борис Беговић исфорсирали у мају 2001) била врло оправдана и корисна. Већ крајем 2001. оштро сам критиковао ту политику (о чему ће касније бити више речи). Наведимо да је на питање новинара „Политике“ (14.10.2002), како оцењује двогодишњу политику фиксног валутног курса у Србији, врло познати словеначки економиста Иван Рибникар рекао: „Као члан Савета Централне банке Словеније све време сам утицао да се води политика флуктуирајућег валутног курса, јер смо сматрали да фиксни курс није добар и увек смо водили рачуна да не уништимо домаћу индустрију која извози, јер фиксни курс може снизити инфлацију, али инфлација није највеће зло – веће је зло имати 20% или више од 20% незапослености (болдовао М. К.).
И на крају, наведимо да је М. Лабус тада изјавио: „Ми смо сви поносни што данас имамо банке које пре пет година нисмо имали“.
У вези са овом његовом изјавом могло се и може се поставити низ питања. Прво, најблаже речено, врло је проблематична одлука о укидању четири велике банке у Србији, јер да се само неколико месеци сачекала одлука Париског клуба поверилаца о отпису 50% + 15% дуга СР Југославије, слика о солвентности тих банака, као и могућности њиховог будућег пословања била би битно повољнија. За разлику од Србије, Словенија је почетком деведесетих година прво санирала своје пословно банкарство, а касније је држава помагала да се оно успешно развија и тек након десетак година постепено и врло благо омогућавала формирање филијала страних банака. Низ врло угледних словеначких економиста сматрају и да је и то допринело успешности транзиције. То је сажето изнео најпознатији словеначки економиста из сектора банкарства проф. др Иван Рибникар. Наиме, у разговору са новинаром „Политике“ (30.03.2002.). он каже да је најважнија ствар у транзицији да се не дозволи да не пропадне ни једно предузеће чији се проблеми могу решити. У Словенији је, на пример, пропало врло мало предузећа. Логика да све треба почистити као да ништа не ваља, па да се онда креће од почетка – је погрешна. Словенија је спашавала што се спасити могло. Спровели смо санацију банака. Делом су предузећа опстала преко помоћи банака, а делом су добијала средства директно од државе. Ако пустите да пропадне све што мислите да не вреди, онда ће мало шта остати (болд М.К.). Уколико би после тога пропадања, наступила јака предузетничка иницијатива, то би било добро, но то слабо иде.
ПРОБЛЕМАТИЧНЕ СТРАНЕ БАНКЕ Врло је проблематичан укупан ефекат рада страних банака у Србији по привреду и становништво, поготову ако се има у виду стање у привреди. Оне су формирале врло високе каматне стопе, а неке од њих и врло високе марже, које су донеле огромне невоље и привреди и становништву. Уз то, при кредитирању банке су примењивале тзв. девизну клаузулу и променљиву каматну стопу. Похлепа страних банака у Србији је знатно израженија него у суседним земљама а поготову у земљама где се налазе њихове централе па оне, гледано у целини, остварују висок профит чак и условима тешке економске кризе у којој се земља и привреда налазе. Као илустрацију тог „харача“, па и пљачке коју неке од њих практикују, наведимо пример КБЦ банке која је без икакве правне основе, једнострано, наводно да би покрила губитке у САД, подигла маржу са 1% на 3,5%, што је незамисливо у развијеним земљама. Од средине 2009. године такву једнострану одлуку су доносиле Алфа банка, Еуробанка ЕФГ, Пиреус, Прокредит банка, Рајфазен, Ерсте банка и Алпе Адрија. Истине ради, мора се признати да су држава Србија и нарочито Народна банка Србије криве што су дозволили да Србија постане Елдорадо за стране банке које своје клијенте често доводе до очаја. Све то говори да Лабусово веровање да је све страно, па и стране банке, боље од домаћих – из наведених података види се – то веровање је било без икакве основе. Као доказ за ову нашу тврдњу наведимо да је на бази истраживања магазина Глобал Финанце, чији резултати ће бити објављени у мајском издању, Комерцијална банка проглашена најбољом банком у Србији. Тај налаз се заснивао на: познавању потреба клијената, расту активе, профитабилности, стратешким односима, односима са клијентима, обучености запослених, конкурентности цена услуга, употреби савремене технологије и иновативности производа.
На крају, када се говори о ефектима прецењеног динара и врло високим каматама које су привреди и становништву Србије наметнуле стране банке (на чије присуство је М. Лабус „поносан“), требало би поново истаћи да је нобеловац Ј. Штиглиц, говорећи о привреди и мерама економске политике у Србији крајем 2001. Године, закључио: „Прецењена валута и висока каматна стопа су рецепт за пропаст“ (Политика, 15.10.2001). Нажалост, тадашњи потпредседник Савезне владе и истовремено савезни министар за економске односе СРЈ са иностранством – овом и сличним упозорењима нису поклонили пажњу.
ПРЕДСТАВА О СТАРИМ ДУГОВИМА И НОВИМ УСПЕСИМА Министар за привреду и приватизацију Александар Влаховић је до 2001. био асистент у Економском институту, бавио се неком консултантском делатношћу и био за ширу научну јавност – анонимац. Слично би се могло рећи и за др Мирка Цветковића који је постао директор Агенције за приватизацију. Након тога био је министар за финансије, а у последње три године и премијер.
Након позитивне одлуке Борда директора ММФ о успешном завршетку тргогодишњег аранжмана, тадашњи потпредседник Владе, Лабус у свом ауторском тексту (Политика, 11.2.2006,ц,6) нагласио је: (а) „да је решен проблем спољног дуга Србије; (б) да је то велики успех, јер за многе је пре демократских промена тај проблем спољних дугова био нерешив; и (ц) поносан сам на ово што смо урадили“. У том ауторском тексту он је написао и следеће:
• „да смо оценом, односно одлуком ММФ, успели да решимо наслеђени проблем спољног дуга под чијим теретом се, иначе, распала претходна Југославија;
• да су многи сумњали да је уопште могуће решити проблем спољног дуга, а када је то постало изгледније, измишљена је небулозна прича о „дужничком ропству;
• да данас имамо спољни дуг који можемо уредно да плаћамо и који неће правити никакве политичке проблеме за земљу у будућности“
Многе тврдње М. Лабуса су, најблаже речено, тешко прихватљиве, па и неистините. О потпуној неоснованости тврдње тадашњег потпредседника Владе, да се претходна Југославија срушила под теретом спољног дуга Србије, говоре следеће чињенице:
1. Спољни дуг Србије је де фацто 1990. износио 6,4 милијарде долара;
2. Извоз робе и услуга у тој години износио је преко 7,1 милијарду долара (без испорука у бивше југословенске републике);
3. Домаћи друштвени производ Србије у тој години износио је око 20 милијарди долара.
По строжим критеријумима међународних финансијских институција, Србија је 1990. била средњезадужена, а по блажим чак и нискозадужена земља. Она би сигурно, да није било деветогодишњих санкција и ваздушне агресије НАТО-а, могла без проблема сервисирати свој спољни дуг.
Иако је тада био професионални политичар, Лабус, без основе, енормно увеличава улогу ММФ, па на једном месту („Политика“, 11.2.2006) истиче да је та институција задужена за отпис две трећине дуга Париском клубу и 62% дуга Лондонском клубу. Неспорно је, да је позитивна оцена Борда директора ММФ утицала на одлуку Париског клуба, али не у тој мери како је он тада тврдио.
По силаску са политичке сцене, проф. Лабус је више пута писао о нужности гашења динара и преласка Србије на евро као једино платежно средство. Занемаримо чињеницу да је превремено гашење националне валуте, само по себи врло проблематично (што показује и случај Грчке). Он би, поготову кад је професор на Правном факултету и као бивши министар за економско-финансијске односе са иностранством, морао знати да чак и чланице ЕУ морају испунити низ услова да би увеле евро, да оне то могу учинити тек када добију „зелено светло“, а Србија је још увек далеко од чланства, па само неко ко је потпуно необавештен, може тако нешто предлагати.

[youtube id=“0CofEbxtIxI“ width=“600″ height=“350″] НЕЧУВЕНИ ХВАЛОСПЕВИ Од свих самозваних „визионара“ економских реформи у Србији, по количини и „квалитету“ обећања и „бисера“, ипак се највише истакао бивши гувернер НБЈ и НБС, односно и бивши министар за финансије у Влади Србије, бивши министар за економију и регионални развој, Млађан Динкић. Наведимо само неке од њих.
На споменутом саветовању економиста одржаном крајем 2001. године, Динкић је, као гувернер НБЈ-а, изјавио [10]: (а) да је у 2001. години завршена макроекономска стабилизација; (б) да стабилност девизног курса није резултат административних одлука, него чисто тржишних кретања и стања на девизном тржишту; (ц) да је либерализација спољне трговине значајно достигнуће; (д) да је економетријска анализа показала да девизни курс уопште не утиче на извоз; (е) да у наредним годинама извоз мора да расте брже од увоза; (ф) да ће преузете структурне реформе сигурно донети добро на средњи рок (болд М. К.).
На моје бројне примедбе на концепт реформи и доказивање да ће оне имати тешке економске и социјалне последице, које сам изнео на истом Саветовању (подржао и проф. др Љ. Маџар) [11], мр Динкић је одговорио али врло арогантно и потпуно неуверљиво.
На једном саветовању економиста одржаном у септембру 2002, М. Динкић је, у својству гувернера НБЈ, изрекао до тада нечувене хвалоспеве о резултатима привредних реформи. Наиме, он је тврдио следеће [12]: (а) крајем 2000. и почетком 2001.год. остварена је стабилизација привреде; (б) извршена је стабилизација курса динара и он је постао равнотежни; (ц) реформа јавних финансија дала је импресивне резултате; (д) готово у потпуности је укинута административна контрола цена; (е) остварен је импресиван раст девизних резерви; (ф) након неопходног реструктуирања предузећа, могу се очекивати импресивни резултати у извозу и сл.
У реплици на његово излагање изнео сам масу аргумената који доказују да хвалоспеву уопште нема места и да је привреда Србије захваћена тзв. „холандском болешћу“. Своје излагање сам закључио констатацијом да су мудри Латини имали изреку „увек мисли о крају“ и да гувернер Динкић (као и потпредседник Савезне владе М. Лабус) о том, вероватно непријатном крају, изгледа, не мисле [13].
Када је постао један од лидера новоформиране странке Г-17 плус, М. Динкић је у предизборној кампањи, коју су делом пренели РТС и нека друга средства информисања, изјавио да се валутни курс неће мењати у наредних десет, док је на другом предизборном скупу рекао да се он неће мењати, веровали или не, у наредних педесет година и он ће доказати да динар може бити јак, те да ће чак и јачати иако је привреда слаба. Такође је, што је поента тог његовог хвалисања, на једном телевизијском наступу рекао да ће једног дана добити Нобелову награду за допринос економској науци.
„ВЕЛИКИ ДАНИ ЗА СРПСКУ ЕКОНОМИЈУ“ За време његовог мандата на функцији министра за финансије, посебно су били запажени још неки Динкићеви „бисери“. Када је почетком 2006. Париски клуб донео одлуку о отпису 15% дуга СР Југославији, уз М. Лабуса, у еуфорију је пао и тадашњи министар за финансије М. Динкић када је рекао: „да је то велики дан за српску економију и да је сваки становник Србије тог дана за 600 долара мање задужен него што је био 2000. године“. Уз то, он наглашава: „да је укупан спољни дуг Србије четири пута мањи него 2000. године, односно да је његово учешће у друштвеном производу смањено са 170 на 43%“ (Политика, 08.01.2006).
По свему судећи (као и проф. М. Лабус) и мр М. Динкић је под спољним дугом, подразумевао само онај део дуга који је држава узела и који се враћа из средстава буџета. Користећи само цифре тог дела дуга, М. Динкић је током 2005. и 2006. године више пута изјавио да се Србија налази у групи средњезадужених земаља и да се пруближава групи нискозадужених. Те тврдње нико у међународним финансијским институцијама и стручним круговима није могао прихватити.
Када је током 2006. године девизни прилив по основу приватизације знатно повећан и када се сав тај приход, као и приход у динарима по истом основу, слио у буџет, тадашњи министар за финансије М. Динкић је изјавио „да је поносан што се Србија може такмичити са најбољима у свету не само у спорту и науци (сиц!) већ и у области јавних финансија“ („Политика“, 2. 4. 2006). На општу и његову жалост, чим су приходи од приватизације почели нагло да се смањују, проблем буџетског дефицита, из године у годину бивао је све већи па се држава додатно знатно задужила, што ће у будућности представљати – тешко ограничење за раст и развој привреде.
Крајем августа и током септембра 2006. тадашњи министар за финансије (М. Динкић) истиче да ће се спољни дуг врло брзо тј. до краја те године смањити за 2,5-3,5 милијарде долара и при томе износи неке небулозне хипотезе и тврдње [14]. Тако у недељнику „Време“ (31.07.2006) он каже: „када спроведемо све што смо наумили и најавили, „матираћемо“ све оне који су, попут радикала и неозбиљних аналитичара, говорили о некаквој надолазећој дужничкој кризи. Србија ће, у ствари, ускоро од средње задужене земље постати држава са релативно ниским спољним дугом. За мене је, заправо, увек био највећи изазов да разне „врачаре“ које вечно продају црне прогнозе, могу да демантујем у пракси, да постигнем позитивне резултате који су дијаметрално супротни од њихових предвиђања и потпуно сам убеђен да би Србија у 2007. годину могла да уђе са знатно смањеним нивоом спољног дуга“ (Време,31.ВИИИ 2006, стр.12). Он је тада изјавио: „да ће прилив тзв. страних директних инвестиција у последњем кварталу 2008. године износити чак четири милијарде долара“, што је стварност поново сурово демантовала. Колико је његово обећање о приливу тзв. страних директних инвестиција било ван времена и простора, постаје јасније када се покаже да је њихов збирни износ од почетка октобра 2008.г., па закључно са крајем 2010.г. био знатно мањи од оних које је он обећао за само последњи квартал 2008.г.
ПРОМАШАЈИ СА КОРИДОРОМ 10 И СВЕТСКОМ КРИЗОМ Средином јула 2008. М. Динкић је изјавио: „Завршетак аутопута на Коридору 10, у који ће бити уложено 1,7 милијарди евра до 2011. године, као и почетак изградње аутопута Београд-Јужни Јадран, приоритети су нове Владе Србије“ („Политика“, 19.08.2008; „Политика“, 8.04.2011). У то време он је рекао: „Ни ја, ни Г17 плус нећемо изаћи на следеће изборе уколико не буде завршен Коридор 10 у овом мандату“ (Политика, 8.04.2011, стр. 10). На његову и општу жалост, до сада је завршено само 47,5 километара и биће добро ако се Коридор 10 заврши током 2013. године, али је и то још увек крајње неизвесно. Странка Г17 се вероватно неће појавити на следећим изборима, али ће се појавити странка Уједињени региони Србије, на чијем је челу Млађан Динкић. И као што је пред једне изборе измислио Национални инвестициони план којим су обећаване „куле и градови“ и „мед и млеко“, а пред друге изборе је измислио поделу акција од 1.000 евра (а крајем 2010. признао да је слагао), тако ће сада покушати да искористи ужасно незадовољство грађана нивоом животног стандарда у низу региона и да их освоји обећањима о много бољој будућности, али под условом да УРС постане део владајуће коалиције.
Када је светска финансијска криза (како се тада она квалификовала) добила огромне размере, М. Динкић је на једном саветовању привредника у Нишу изјавио да ће САД брзо ту кризу сузбити и да нас она неће погодити („Привредни преглед“, 3-5. септембар 2008).
Одмах након ове његове тврдње, као и врло сличне тврдње Божидара Ђелића, написао сам да су они „изгубљени у простору и времену“. Наиме, већ у последњем кварталу 2008. године негативни ефекти светске финансијске кризе су се осетили и у Србији, не само када су биле у питању тзв. стране директне инвестиције него и извоз и доток дознака наших радника запослених у иностранству.
Средином 2009. године Млађан Динкић је изјавио: „да је Србија изашла из рецесије (колико ми је познато, он у тој години никада није рекао да је Србија у економској кризи), али га је стварност врло брзо демантовала, јер је бруто домаћи производ у последњем кварталу 2009. године био за нијансу мањи него у претходном. Динкић, као и премијер и други званичници већ од средине прошле године о 2011. години говоре као о посткризној години у којој ће се, наводно, остварити раст БДП од најмање три посто. То је, нажалост, крајње неизвесно, поготову ако се зна у каквом је стању пољопривреда, грађевинарство и низ других сектора, а посебно ако се има у виду пад индустријске производње у априлу и мају текуће године.
ЗА ПОНОС ИЛИ СРАМОТУ Када се говори о Динкићу као економисти и високом функционеру од 2001. закључно са мартом 2011, требало би истаћи његову готово трагикомичну изјаву на телевизији Београд РТС (емисија „Сведок“ од 18.05.2011) да је он „поносан“ што је за време његовог мандата као гувернера валутни курс динара остао „стабилан“ и да је такође „поносан“ што је у време његовог мандата министра за финансије у 2006. години остварен суфицит у државном буџету.
О негативним, тешким економским и социјалним последицама „стабилног“, али све прецењенијег динара већ је било доста речи па би се он због тога требало пре да стиди него да се поноси. А када се говори о том наводном суфициту у буџету (због кога је он добио награду од часописа „Еуромонеy“), требало би нагласити да је то постигнуто захваљујући претходној продаји предузећа и друге имовине страним и домаћим лицима, и по том основу је остварен девизни прилив од чак 4,38 млрд. евра. Уз то, у 2006. нето спољни дуг земље је повећан за милијарду и 800 милиона евра. Највећи део тих пара по оба наведена основа слио се у буџет. Уз то, у 2006. робни увоз је повећан за чак 22% и достигао је 10,4 милијарде евра па су буџетски приходи од царина, акциза и пореза на продају увозне робе на домаћем тржишту знатније порасли и достигле су висок ниво. И поред свега наведеног, тадашња влада је у тој години не мали део њених доспелих финансијских обавеза пренела на следећу годину и при томе је улога министра за финансије Динкића била од највећег значаја. И наравно, он сматра да је народ све то заборавио и још увек се „поноси“ са тим својим „достигнућима“, док је за иоле образованијег и објективнијег економисту потпуно јасно да је то последица стицаја тренутних околности и да су, чак и на краћи, а поготово на средњи и дуги рок – била неодржива. То за њега није било битно и он се и даље са тим поноси. Можемо замислити шта би сељаци – добри домаћини рекли за неког сеоског бећара који у току једне године прода најбоље њиве и најбоље краве, додатно се задужи код рођака и пријатеља, уз то не испуњава у потпуности своје доспеле финансијске обавезе а чак се хвали да има суфицит у кућном буџету.
ПОЛИТИЧКИ И МОРАЛНИ ЛИК Није посао економиста да се баве људским и моралним аспектима политичара, али ћу ја, када је у питању М. Динкић, морати бар неколико карактеристика изнети. Он је врло вероватно на врху ранг-листе политичара који су злоупотребљавали моћ коју су имали док су били на важним функцијама. Постоји више доказа за ову тврдњу, а ја ћу навести само неке од њих.
Као гувернер НБЈ, односно НБС, он и његови најближи сарадници су више пута потпуно игнорисали донете одлуке надлежних судова којима је правно оборено укидање две приватне банке („Астра“ и „Континентал“).
У својој књизи „Када ће нам бити боље?“ Ђелић је изнео низ врло тешких оптужби на рачун стручности, злоупотребе власти и морала М. Динкића. Наведимо само једну од њих: „Мој наследник нашао је ново решење: избегавање потписивања новог програма са ММФ – да би се немилице и без ‘надзора’ трошило у предизборној куповини гласова“ [15]. У вези са тим Ђелић каже и следеће: „Сталну жељу код нас да се откачи ММФ, спровео је у дело министар за финансије у време предизборног периода када је намерно избегао нови аранжман да би неометано трошио и куповао гласове, независно од последица“ [16].
У тој књизи (стр. 48) Ђелић каже се да су: „на многим местима (мисли на пореске управе) од 2004. постављени људи без нужних стручних референци, док су многобројни искусни професионалци смењени на захтев локалних одбора Г-17 плус“. Наравно, било је то у време када је Динкић био министар за финансије.
У широј јавности било је делимично, а у политичкој јавности било је потпуно јасно да је М. Динкић због честе, врло оштре, чешће оправдане него неоправдане жестоке критике једног дневног листа, исфорсирао доношење Закона о информисању [17] чије су бројне одредбе на Уставном суду оквалификоване као правно неприхватљиве, а од стране компетентних страних институција оштро критиковане, јер је и иначе низак ниво слободе штампе овим Законом додатно знатно појачан, па је због тога и углед Србије у демократским земљама додатно смањен.
Колико је М. Динкић „принципијелан“  и „објективан“ показује изјава градоначелника Крагујевца, В. Стевановића који је пре две године у телевизијском разговору изјавио да је тај град раније конкурисао са врло вредним пројектима за паре из Националног инвестиционог плана (који је био у ингеренцији странке Г-17 плус), али на њих нико није обраћао пажњу, тј. средства за њихову реализацију нису добијали. Међутим, он тада истиче да се ситуација битно изменила када је његова странка ушла у коалицију са Динкићевом странком Г-17 плус. С друге стране, градоначелник Новог Сада, у коме је Динкићева странка од маргиналног значаја, истиче да због тога Нови Сад годинама не добија паре из Националног инвестиционог плана за било који од бројних предложених пројеката.
И на крају, његово лажно обећање за бесплатне акције у износу од 1.000 евра, наводно да би помогао Борису Тадићу да у председничким изборима победи Томислава Николића, без обзира што је на телевизији признао да је лагао, јасно говори о његовим људским квалитетима. Имајући у виду сва његова обећања, стиче се снажан утисак да је Динкићево гесло било и остало „обећање – лудом радовање“. На његову жалост, народ у Србији се опаметио, што и показује пад рејтинга странке Г-17 плус од 12% бирачког тела, на само око 2%, па је, врло вероватно, да је и због тога формирао нову странку УРС. Из свега изложеног, јасно следи закључак, да је чувена изрека покојног премијера Ђинђића: „коме је до морала нема шта да тражи у политици – нека иде у цркву“, потпуно примењива на Динкића, јер је до данашњег дана остао у политици и поред врло лоших резултата институција на чијем челу је био и тиме допринео катастрофалној економској и социјалној ситуацији.
О Динкићу, као личности говори и следећа изјава бившег премијера, покојног Зорана Ђинђића: „Са гувернером Динкићем није могуће разговарати о озбиљним темама, јер он на сваки позив на разговор – одговара личним тоном, свађалачки и набусито. Он на моје иницијативе одговара дрским, личним маркетингом и зато ме он више не интересује“ („Глас јавности“, 12.02.2003).
После свега наведеног, постаје јасније зашто је он недавно „макнут“ из Владе, али је трагично што ће тешке последице његова „визионарства“ дуго подносити садашње и будуће генерације.
СТРУЧЊАК ЗА ШОК ТЕРАПИЈУ Стицајем необичних околности мр Божидар Ђелић се као млад човек (рођен 1965), нашао у скупу „визионара“ економских реформи у Србији. Наиме, док је био на последипломским студијама на Харвардској пословној школи (не на чувеном Харвардском универзитету и не на чувеном Харвардском факултету економских наука), један од његових професора био је у то време чувени Џефри Сакс, који се „прославио“ чувеном „шок терапијом“, коју је наметнуо прво Боливији, а касније Русији, Пољској, Румунији итд.
Пољски економисти и политичари су врло брзо схватили да тај модел води катастрофи и већ су 1993/94. године одлучили да га напусте и да прихвате сопствени модел који је дао изванредне резултате. Руска федерација је тај модел примењивала до средине 1998. и тамо су резултати били више него катастрофални. Сакс је нашао за сходно да тај огроман неуспех оправдава на неубедљив начин. На једној међународној конференцији посвећеној транзицији бивших социјалистичких земаља, пре свега Руске федерације, он истиче да су западни експерти мало познавали привредни организам тешког болесника – руске привреде а, када су се прихватили улоге лекара, поставили смо болесника на операциони сто и отворили му грудни кош…. и схватили да он има другачију анатомију“ [18]. Он такође и истиче да су: „Наши савети били универзални за све земље у транзицији, па и за Русију, али је велика грешка била што се при спровођењу реформи у Русији нису узимале неке специфичности“ [19].
Дошавши у Србију са тако богатим, али на општу жалост врло непријатним искуством, Ђелић постаје министар за финансије. Као „есксперт“ у тиму Џефрија Сакса могао је и морао је знати за жестоку критику Ј. Штиглица коју је овај у априлу 2001. године објавио у лондонском „Обзерверу“ [20], а односила се на ужасне уцене и наметања катастрофалног концепта реформи од стране међународних финансијских институција земљама које претендују да добију зајмове од тих установа. Напротив, Ђелић се максимално залаже да се нормализују односи са тим институцијама и до тога и долази. И он на саветовању економиста које је одржано крајем 2001. на Економском факултету, обећава „мед и млеко“: четири донаторске конференције, а на свакој од њих би се обезбедило по милијарду и 300 милиона долара, од чега би 2/3 биле донације, а 1/3 повољни кредит. Он је тада најавио да ће Србија у наредне три године доживети најбржи привредни раст и постати земља „у којој се отварају најинвентивнија и најинтересантнија радна места у овом делу Европе“. Уз то, он је истакао да Србија има боље услове од других земаља да до 2004. године постане кандидат за чланство у ЕУ, а до краја 2010. и да постане пуноправна чланица. Поента његовог излагања је тврдња да ће Србија за три године постати лидер на Балкану и да ће се широм света причати о српском чуду [21] (болд М. К.).
Један од сличних „бисера“ Ђелића, тада потпредседника Владе, који је лансирао средином 2007. године, гласио је: „Србија је на прагу највећег развоја у својој историји“ („Политика“, 2. 6. 2007, болд М. К.). Није јасно шта је подразумевао под највећим развојем, а вероватно је хтео рећи најдинамичнијег развоја. На општу и његову жалост, већ у 2008. раст БДП је био – релативно скроман (5,5%), у 2009. години је забележен пад (-3,5), у 2010. остварен је врло скроман раст од 1,8%, а велико је питање да ли ће ниво БДП у 2011.г. достићи онај из 2008.
Почетком марта 2008. Б. Ђелић је рекао следеће: „Око милијарду евра инвестиција чека резултате избора у Србији, па ако проевропске снаге победе, испунићемо циљ од три милијарде евра, добићемо статус кандидата за Европску унију. У супротном, чека нас самоизолација и смањење нивоа инвестиција“ („Политика“, 13.03.2008, стр.3).
Проевропске снаге су суштински изгубиле изборе али су, захваљујући коалицији са СПС, остали на власти а тзв. „стране директне инвестиције“ из године у годину биле су све мање. Оставимо по страни што он, као и многи други званичници (као, на пример М. Динкић), али и бројни академски економисти без економске логике, под „страним директним инвестицијама“ подразумевају и продају најбољих предузећа странцима, а то су у суштини инвестиције за купце а дезинвестиције за Србију, поготову ако се добијена средства потроше преко буџета. Наведимо да су те тзв. „стране директне инвестиције“ у 2008. износиле само милијарду и 824 милиона евра, у 2009. милијарду и 401 милион евра, а у 2010. г. чак мање од милијарду евра.
Додајмо да је Ђелић, у својству председника Националног савета за конкурентност, у марту 2009. године изјавио да је циљ Србије да за две године на ранг листи Светског економског форума по конкурентности привреде, са тадашњег 93. дође на 70 место [22]. На општу и његову жалост, шест месеци након те његове изјаве, Србија се спустила за три места, тј. пала је на 96. место, а испред ње се нашле и Македонија и Албанија.
Међутим, морам нагласити да је Б. Ђелић,  за кратко време када није био у политици, у својој књизи „Кад ће нам бити боље“ изнео низ жестоких критика на рачун практиковања економске политике са којима се у највећој мери слажем, али му се може поставити питање да ли је те критике износио раније док је био у власти и зашто је на њих потпуно заборавио када се поново нашао у Влади? Дакле, и у његовој случају може се поставити питање морала.
Поред М. Динкића и Б. Ђелића који су сем неких малих прекида били стално у врху власти у Србији, и за др М. Цветковића би се могло слично рећи. Као што смо напоменули, он, као и А. Влаховић били су до 2001. непознати у широј стручној и политичкој јавности. Пошто је А. Влаховић готово нестао са политичке сцене, о његовим изјавама и обећањима нећу детаљније писати, али ћу се више задржати на ставовима садашњег премијера др Мирка Цветковића.
БЕСМИСЛЕНА РАЧУНИЦА Колико знам, др Цветковић се није истакао у политичкој, „револуционарној“ активности пре октобра 2000. Докторирао је на Економском факултету (1987) на за мене необичној теми „Прилог методологије пројектовања енергетског сектора Југославије“. Иако је на бази неких, за мене и многе друге академске економисте, непознатих критеријума постао кандидат за неку од функција које по природи покривају економисти, било је природно да замени др Србу Антића, који је дао оставку на функцију министра за енергетику и који је као представник СР Југославије послат у ММФ (што је било потпуно неразумљиво). Међутим, иако се није, колико знам, бавио врло сложеном материјом приватизације, др Цветковић постаје директор Агенције за приватизацију. Неколико година након тога Влаховић и Цветковић су на Саветовању економиста Југославије, које је у априлу 2004. организовало Научно друштво економиста и Економски факултет у Београду, а које је било посвећено анализи ефеката економске реформе, поднели коауторски реферат на тему „Искуства процеса приватизације у Србији“.

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Наставља се прање пара породица Вучић, Брнабић, а пореска служба затвара 350 конкурентних објеката

5 (8) Србија је најсиромашнија држава Европе, а воде је најбогатији политичари, званичне су процене …

ЈСП „Крагујевац” враћа Крагујевчанима скоро милион евра

5 (1) Крагујевац – На стотине Крагујевчана сваког дана хрли ка Јавном стамбеном предузећу „Крагујевац”, …

3 Коментара

  1. Sajt vam je odličan, sagovornici autoriteti, teme višenego aktuelne.Ali, ili ja nisam uočio, ili malo prostora ostavljate za, po meni, gorući problem Srbije-postojanje i delovanje političko-pravosudne mafije u Srbiji, koja i omogućava da ovakve štetočine uništavaju Srbiju i to bez posledica.Dobronamerno, mislim da gubite mnogo vremena objašnjavajući zlo koje je sada na vlasti.To je nepotrebno jer je narod jedinstven samo u jednom-ovo je više neizdrživo i dobro je da se reši izborima.Ali, pokušajte da utičete i na one koji će doći na vlast, da se i medju njima ne nadje ili ne nadju već vidjeni!A na pomolu su!Dobro bi bilo da se čitamo i posle izbora i da (p)ostanemo kamen o vratu svakoj vlasti.Ako ovoj vrsti kriminala posvetite veću pažnju, zamoliću vas da mi omogućite bar povremeno pojavljivanje sadraja moga sajta na vašem.Jer, ovi što će, nadam se, sada nestatai, moraju biti odmah pohapšeni-na zakonom predvidjeni način, za šta, ako budete imali potrebe kao glasilo, imam brda materijala.S poštovanjem, Ristić!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *