fbpx

Лик и дело гробара српске економије и државе (део други) 2000-2011

0
(0)

Млађен Ковачевић
С обзиром на чињеницу да је др Цветковић у то време био директор Агенције за приватизацију а коаутор Александар Влаховић министар за привреду и приватизацију и да је врло вероватно да су они имали неку улогу у формулисању и усвајању Закона о приватизацији (који је усвојен 2001), није било чудно да је у том њиховом реферату закључено, да је „приватизација свакако подигла имиџ Србије на светској привредној мапи, да је процес приватизације био добар терен за развој приватне иницијативе домаћих инвеститора“ [23]. Уз то, у том реферату се констатује: „Да се сам модел продаје, захваљујући оствареним приходима, суштински наметнуо као социјално праведнији у поређењу са, на изглед, за раднике прихватљивијим моделом бесплатне поделе акција“ [24]. И на крају, закључује се да је приватизација била једини „видљивији реформски пројекат, па је била главна мета углавном демагошких напада“ [25]. И сваком објективном економисти било је тада, а поготову је сада јасно колико су ове њихове констатације биле „ван времена и простора“. У време писања њиховог реферата било је јасно да је Закон и модел приватизације дефектан и да га треба што пре напустити, али они о томе нису могли или нису смели писати.
ПРЕЋУТКИВАЊЕ НЕПРИЈАТНИХ ПОКАЗАТЕЉА Крајем 2007. године министар за финансије др Мирко Цветковић је више пута истицао да Србија и даље остаје у зони врло високих стопа раста БДП што ће, наводно, омогућити да његов обим у тој години достигне 30 милијарди евра, односно око 4.500 евра по становнику, што би значило да ће се, веровали или не, у односу на претходну годину, повећати за чак 73,6%, а у односу на 2000. пер цапита доходак би, по тој рачуници, био чак 4,5 већи. Колико је та рачуница била бесмислена, говори чињеница да је, по званичној статистици, реална вредност БДП у 2007. години била за само 48% на вишем нивоу него што је била 2000. године. Уз то, тај раст је био више виртуелног него реалног карактера, о чему сам детаљно раније писао [26].
На саветовању привредника, економиста и званичника које је одржано на Копаонику почетком марта 2009.г., премијер Цветковић је изјавио: „да нема бојазни да ће нови кредити имати за последицу – презадуженост земље… јер је тренутно учешће јавног дуга у бруто домаћем производу само око 27%“ („Политика“, 4. 3. 2009, стр. 11). Занемаримо бесмисао неког „учешћа“ јавног дуга у БДП јер су то потпуно две независне величине, па се само може говорити о њиховом квантитативном односу или количнику. Знатно је важније да се при израчунавању тог односа користи величина БДП у текућим ценама и она је, због високе инфлације, енормно надувана. Уз то, највећи део јавног дуга је номиниран у страним валутама и он се, у циљу прерачунавања у динарима, множи са прецењеном вредношћу динара и на тај начин се његова величина вештачки смањује, па се по оба та основа количник јавног дуга и БДП знатно смањује и злоупотребљава у циљу доказа да је Србија средњезадужена и да има довољно простора за ново задуживање.
Премијер и низ других званичника систематски прећуткују врло непријатне друге показатеље који говоре да је Србија и 2008. и 2009. а посебно 2010. год. била високозадужена земља. На пример, у 2007. години износ отплата по основу сервисирања спољног дуга износио је чак 10,0% (и то надувеног) БДП и чак 33,9% извоза робе и услуга. У 2008. год, ти односи су повећани на 10,3% и 34%, а то је премијер (и његови саветници) морао знати када је говорио о могућностима новог задуживања код ММФ и других међународних финансијских институција или је нешто о томе могао рећи од када је постао премијер јер је то огроман проблем о коме не би смео да ћути.
ДА ЛИ ПРЕМИЈЕР ЗНА? Премијер се почетком 2010. „прославио“ и следећом изјавом: „Да држава продаје већински део акција Телекома, зато што држава не треба да управља привредом. Када Влада не би продавала државне компаније, Србија би била комунистичка, а не модерна земља са тржишном економијом… Економска наука је као аксиом ставила да је приватна својина ефикаснија од државне“ („Пресс“, 03.04.2010, стр. 1 и 3).
У вези са овим његовим „бисером“  може се поставити низ питања, међу којима се истичу: (1) која је логика да држава продаје најбоље предузеће које чак у кризним годинама остварује висок профит; (2) која је логика да се та „златна кока“ продаје у условима тешке економске кризе у свету када се не може остварити висока цена; (3) како објаснити чињеницу да низ земаља тржишне привреде има моћне државне компаније у сектору телекомуникација; (4) како објаснити да је најуспешније предузеће у транзиционим земљама, чешка енергетска фирма ЧЕЗ, 66% у државном власништву; (5) како објаснити да у још мањој капиталистичкој и тржишној земљи Норвешкој врло успешно послују државне фирме као што су „Статеоил“ и „Теленор“ иако су државне; (6) како објаснити новије бројне национализације низа банака, осигуравајућих компанија, па и неких производних фирми, чак у земљама присталицама екстремног неолиберализма, као што су В. Британија и САД; (7) како су премијер, као и други „визионари“ реформи, дозволили да се полудржавна компанија Србије „Моби 63″ прода норвешкој државној фирми Теленору, као и да се државна компанија НИС прода Гаспромњефту, предузећу које је у већинском делу власништво Руске државе; (8) да ли су премијер и други званичници који се залажу за продају Телекома, свестан да ће страни купац врло брзо знатно подићи цену својих услуга и отпустити масу запослених, да ће чак и у средњорочном, а поготову у дугом року, та продаја бити друштвено штетна; (9) да ли премијер, и други заговорници приватизације, знају да је чувени нобеловац, родоначелник екстремног неолиберализма и тржишног фундаментализма Милтон Фридман, почетком деведесетих година прошлог века, земљама у транзицији поручивао „приватизујте, приватизујте и само приватизујте“ да би неколико година касније пред смрт (умро 2006) рекао: „Признајем – погрешио сам. Приоритет је морао бити стварање правне државе јер приватизација у условима непостојања правне државе не може дати добре резултате“; (10) да ли је премијер свестан да се Србија чак и удаљава од појма правне државе, па самим тим приватизација Телекома и осталих предузећа пре може дати лоше него добре резултате; (11) да ли је премијер знао, а морао би знати, раније цитирану поруку бројних нобеловаца Јељцину у којој је поента била „уколико постоји тајна успешне тржишне привреде, она се не налази у приватној својини него у конкуренцији“ [27]; (12) да ли премијер и самозвани „визионари“ економских реформи у Србији не знају или се праве да не знају да је Нобелову награду за економију за 2009. добила професорка Елинор Остром, која је доказала да је економско управљање општим добрима (као што су рибњаци, пашњаци, језера, водени базени и сл.) од стране само корисника често боље него у случају да су они у приватном власништву; (13) ако би било тачно оно што је премијер рекао, како се може објаснити импресиван раст привреде Кине иако је у њој била и још увек је доминантна државна својина; (14) како премијер и заговорници приватизације по сваку цену, могу објаснити да је по истразивању „Глобал финанце“ Комерцијална банка, иако у већинском државном власништву, ових дана проглашена за најбољу банку у Србији; (15) Зашто премијер и поборници продаје Телекома не постављају питање колики би његов профит био да је на његовом челу врхумски менаџер а не садашњи директор, који се раније нигде није доказао и који је на то место дошао пре свега по основу политичке подобности; (16) Зашто се у Србији дозвољава да само у домаћа спортска друштва могу доћи страни стручњаци и зашто, ако их немамо (а имамо), стране стручњаке не бисмо ангажовали по основу уговорног руковођења ако би они својим ангажовањем остварили прираст профита који је већи од разлике њихових плата и евентуалних бонуса и плата које би добијали алтернативни домаћи стручњаци; (17) на крају, зашто поборници продаје Телекома верују да ће се и у наредном, чак и у дугом року на руководећим местима, налазити само политички подобни а стручно некомпететна лица која ће упропастити ту најуспешнију компанију.
Средином септембра 2010. године премијер је лансирао низ нових, врло проблематичних констатација а међу њима су се истицале следеће: (а) „У Србији већ неко време постоји равнотежа валутног курса, (б) успостављен је стабилан курс динара, (ц) земља је постигла стабилност, што показује раст извоза, али и увоза и домаће тражње што је очекивани ефекат посткризног периода“ (болд М. К., наводи преузети из „Привредног прегледа“, 21.09.2010, стр. 2). О потпуној неоправданости ових тврдњи детаљно сам писао у уводној студији за Саветовање економиста које су у октобру организовали Научно друштво економиста (са Академијом економских наука) и Економски факултет у Београду [28], па нема потребе да понављам. [29] ОБОЖАВАЊЕ ОДАБРАНИХ СТРАНАЦА Никада нисам веровао да страни економисти, па били они и међу најпознатијима, могу нама давати најбоље рецепте за привредне реформе и мере економске политике. Када је 1989. године, тада чувени Џефри Сакс постао неки саветник премијера СФРЈ Анте Марковића, ја сам на једном опатијском саветовању рекао следеће:
„Морам се сложити са оним друговима који су говорили да он (Сакс) није могао у тако кратком временском периоду схватити све наше специфичности, све наше чворове у којима смо повезани и које не можемо преко ноћи разрешити… нама заиста треба много знања, много велемајстора да бисмо почели да излазимо из ове ситуације“ [30].
Неколико година касније а поводом Лабусове изјаве да економисти социјалистичких земаља не знају да обаве транзицију и да то треба препустити страним економистима проф. др Марко Секуловић [31], уз навођење низа хендикепа домаћих економиста у односу на стране, истиче „да све то није још довољно да се изведе експлицитан став како би концепт наше економске реформе требало повјерити страним економистима. Јер није довољно то што страни експерт много зна о ефикасној модерној економији и што ће лакше уочити јаз који одваја нашу привреду од такве економије. Зна ли он довољно нашу историју, нашу традицију и менталитет, наше религијске разлике и нетрпељивости, о мотивацији нашег човека, о учинку појединих врста стимула. Наша економска реформа зато, мора бити дјело наших економиста, при чему би страни експерти били коришћени у улози консултаната, савјетника и сл. Пројект наше реформе, који би био дјело искључиво страних експерата, увјерен сам, брзо би доживео практичну компромитацију“ [32].
Крајем 2000. године далеко најистакнутији заговорник оригиналног домаћег концепта транзиције и привредних реформи који би сачинили искључиво домаћи стручњаци био је проф. др Јован Душанић. Нажалост, његови текстови су скраћивани, али и као такви били су убедљиви а када их је касније интегрално објавио, они су деловали још жешће и убедљивије. Чини се да је његов рад „Југословенска привреда на почетку трећег миленијума“ [33], поготову када је касније објављен у интегралној форми, у том погледу био врло запажен [34].
Самозвани „визионари“ економских реформи нису хтели или нису могли прихватити савете и низа врло угледних страних економиста, а ми наводимо само неке од њих. Поред савета Штиглица (о којим је било речи), наведимо да је главни творац словеначке привредне реформе проф. др Јоже Менцигер у јесен 2000. године поручио „својим колегама у Југославији да се много не ослањају на савете светских економиста“. Даље, он наглашава: „Нама су неки од тих економиста на почетку деведесетих година предлагали да фиксирамо курс толара, чему смо се одлучно одупрли“.
Познати словеначки економиста Јанез Прашникар, чија је специјалност транзиција, односно приватизација предузећа, приликом активног учешћа у раматрању Нацрта закона о приватизацији на Економском факултету у Београду је изјавио:
„Желим да успете и нисам дошао овде да вам солим памет, али нисам сигуран да сте изабрали добар пут“. Он је тада истакао „да су политичари и врхунски економисти Словеније, после свестране и дуготрајне расправе, почетком последње деценије прошлог века, дошли до закључка да треба одустати од идеје о продаји друштвених и државних и јавних предузећа, због њиховог убеђења да је мало вероватно да ће у земљу доћи солидни страни стратешки партнери а да се може очекивати долазак шпекулативног капитала од кога би било веће штете него користи па су се због тога одлучили за ‘инсајдерску приватизацију'“. Та његова констатација је била оштро критикована и, колико се сећам, био сам једини учесник на том скупу који је подржао оцену проф. др Ј. Прашникара. Ове и друге препоруке претходно наведених професора самозвани „визионари“ економских реформи можда из убеђења а можда због „сугестија“ ММФ – нису прихватили.
Самозвани „визионари“ економских реформи или „експерти“ нису хтели или нису могли прихватити апеле и сугестије бројних страних економиста од нобеловца Ј. Штиглица, Словенаца Јоже Мецингера, Ивана Рибникара и Јанеза Прашникара, наших земљака који живе у САД Светозара Пејовића и Бранка Милановића и низа, истина, малобројних домаћих економиста, које су се односиле на концепт привредних реформи и мера економске, монетарне и фискалне политике.
РЕЦЕПТ ЗА ПРОПАСТ УМЕСТО ОДБРАНЕ СОПСТВЕНИХ ИНТЕРЕСА Требало би много простора да се прикажу сви ти апели, а ја ћу још једном навести поруку нобеловца Јозефа Штиглица: „Постоје бројни случајеви који показују да савети ММФ нису у складу са интересима земље којој су упућени. Зато се морате дипломатски супротставити „шок терапеутима“ и „монетарним фундаменталистима“ из ММФ, бранећи властите интересе. Јер улог у транзицији је много већи од економије – у питању је развој целокупног друштва“ („Економист магазин“,12.03.2001).
Средином октобра те године овај нобеловац је Србији поручио следеће:
„Да сама изабере пут којим ће ићи, не пристајући на опробане рецепте светске финансијске олигархије. Мој савет је да што пре успоставите владавину права, изградите све институције тржишне економије и омогућите јавни грађански дијалог о економским реформама и другим кључним стварима од интереса за земљу („Политика“, 15.10.2001). Имајући у виду да је током 2001. године валутни курс динара био фиксан а инфлација врло висока (око 40%) и да је каматна стопа такође била врло висока, он је тада изјавио: „Прецењена вредност националне валуте и висока каматна стопа – јесу рецепт за пропаст“ (Политика, 15.10.2001).
На општу жалост, самозвани „визионари“ економских реформи у Србији су (због зависности од ММФ по основу тзв. Аранжмана о продуженом финансирању) те његове савете једноставно игнорисали. Врло је вероватно да је самим чином прихватања тзв. „Аранжмана о продуженом финансирању“ СР Југославија морала да прихвати све заповести тзв. Вашингтонског споразума јер је он у то време у ММФ важио као нова светиња или крај економске науке.
„Визионари“ економских реформи у СР Југославији и у Србији су прихватили модел транзиције који је, сем Словеније, у старту био наметнут свим земљама источне и југоисточне Европе. Они су потпуно игнорисали чињеницу да је Пољска брзо напустила тај модел и након тога постигла врло солидне привредне перформансе. Такође су игнорисали катастрофалне резултате транзиције у Русији и слом њене привреде у 1998. години. Нису знали или су игнорисали апел руских академика и низа америчких добитника Нобелове награде за економију, као што су Кенет Ероу, Василиј Лентијев, Лоренц Клајн, Роберт Солоу, Б. Љејчину да је потребно напустити модел транзиције, а такође су жестоко критиковали модел реформи у Русији. Они су истицали да прелазак на истинску тржишну привреду захтева време и да покушај да се тај процес битно скрати – води у катастрофу. Ови нобеловци су у том апелу наглашавали да дотадашња политика „немешања државе“, која је део шок терапије, није била оправдана и да је нужно да „држава преузме на себе основну улогу у економији“, као што је случај у савременим привредама Шведске или Немачке. На крају, они наглашавају да „истискивање државе из привредног живота и транзиције није могло обезбедити прелаз ка тржишној привреди – него ка криминалној привреди…“ Користећи немешање владе, криминални елементи су попунили вакум.
„Визионари“ реформи у Србији вероватно нису знали, или су се правили да не знају за текст чувеног Џефрија Сакса објављен у „Независнаја газета“ (16.09.1999) у коме он признаје да су његови „савети били универзални за све земље у транзицији, па и за Русију и да је била велика грешка што се при спровођењу реформи у Русији нису узимале њене специфичности“.
ВЛАДАВИНА НЕКОМПЕТЕНТНИХ Од формирања Ђинђићеве владе и формирања разних агенција и институција задужених за транзиционе процесе, односно од избора и постављања званичника на министарске функције везане за привреду, финансије и економско финансијске односе са иностранством и званичника који су постављани на друга важна места из домена транзиције, тврдио сам да су они некомпетентне особе, врло скромног знања. Када су ти самозвани „визионари“ економских реформи, крајем 2001. године на једном Саветовању на Економском факултету у Београду изнели свој концепт и мере економске политике, моје критично излагање сам закључио следећим речима: „Званичници, па и гувернер Динкић, подсећају на неког вајног шахисту који види само један наредни потез. С обзиром на изузетно тешку економску ситуацију земље, нама су потребни велемајстори који виде три или више потеза унапред, односно креатори економске политике, па и политике валутног курса, који морају имати у виду, пре свега, дугорочни интерес друштва и привреде, што нажалост, сада није случај“ [35]. Исте закључке, али у још јачој форми поновио сам на једном Саветовању 2004, [36] али то није имало никакве ефекте: на сцени су остали у већини, како би рекли шахисти, пацери а појављивали су се и неки нови који нису били бољи.
На основу свега наведеног, а могао сам навести још три пута више „бисера“ које су лансирали самозвани „визионари“ економских реформи, и лаику, а поготову економистима, научним радницима, јасно је да су они били и остали изгубљени у простору и времену и да се од њих није могао очекивати било какав допринос у транзицији привреде Србије. Уз то, они су у име државе предузимали много лоших мера а неке које су морали предузети, нису предузели. И као такви, силом или милом прихватили су дефектан концепт реформи који је, по свему судећи, наметнут од стране међународних финансијских институција СР Југославији, односно Србији и Црној Гори.
СПРЖЕНИ РЕГИОНИ Неуспешна транзиција у Србији тешко је погодила готово све регионе, а посебно источни, јужни, Санџак и Северни Банат. Нагла и претерана либерализација увоза и готово фиксиран валутни курс у прве три године, у условима веома високе инфлације, просто су спржили велики део текстилне индустрије, индустрије обуће, индустрије намештаја, електро и металну индустрију. Као илустрацију те констатације наведимо да је у тзв. Санџаку средином деведесетих година 20. века годишње било произведено 20 милиона фармерица, у 2003. само 1,3 а у 2008. само један милион; да је број ангажованих радника у том бизнису у том времену смањен са око 15.000 на само 1.000 лица, а месечни промет ових производа на робној пијаци у Новом Пазару смањен је са преко 10 милиона на само око 50 хиљада јединица. У исто време, на том подручју број произведених пари обуће смањио се са 120.000 на само хиљаду [37]. Слично се десило и у Суботици, у којој су биле економски моћне компаније, као што су „29. новембар“, „Север“, „Фиделинка“ па и „Агрокомбинат“ а данас неке од њих нису живе а неке су при крају живота. Тако је било и са индустријом у Нишу, у коме је од око 300.000 становника запослено само 43.000, а у производњи само 3.000. Чини се ипак да су се најтеже последице неуспешне транзиције испољиле у источној и јужној Србији, где је привреда „спржена“ како наглим дотоком увозне робе, тако и врло неуспешном приватизацијом, па је због тога дошло и до све већег пада квалитета људског капитала – могло би се рећи да је тамо дошло и до апокалипсе. У Бору, Мајданпеку, Зајечару, Књажевцу, Сврљигу, Брусу итд., влада беда огромних размера па велики број људи не може ни хлеб да купи. И због тога је просто невероватно да се неки од „визионара“ економских реформи још увек одржавају на власти а, према њиховом понашању, рекло би се да они све то мирно посматрају и ноћу мирно спавају. И што је трагикомично, један од најодговорнијих за такво стање у тим екстремно сиромашним регионима изиграва „спаситеља“ и у том циљу формира нову странку Уједињених региона Србије.
Једна од карактеристика транзиције у Србији, која је великим делом последица прецењене вредности динара, јесте и нагли раст задуживања предузећа у иностранству. Спољни дуг предузећа лоцираних у Србији износио је крајем 2000. године 2,0 а крајем 2008. чак 21,7 милијарди долара тј. био је 11 пута већи. Када сам средином прошле деценије указивао на ризике тако олаког задуживања, неки, истина ретки, критичари су говорили да су ти кредити де фацто инвестиције. Ако су ти кредити стварно улагани у модернизацију предузећа, односно у увоз опреме, то би се и могло правдати. Међутим, предузећа која су се задуживала у иностранству су, по свему судећи, веровала званичницима (посебно М. Динкићу), да се валутни курс ни у дугом року неће мењати, па су своју производњу усмерили на домаће тржиште, јер им се извоз у условима потцењене вредности страних валута није могао исплатити, а производњу су углавном заснивала на увозним сировинама и репродукционим материјалима. И када је огроман број људи у Србији остао без посла и када је куповна моћ становништва у Србији у последњих неколико година битно смањена – проблем реализације а тиме и производње постао је врло озбиљан. Уз то, вредност светске трговине у 2009. је смањена за чак 23%, па се проблем свеукупне продаје и по том основу још појачао што је, уз остале факторе, имало за последицу да је индустријска производња у 2009. години смањена за чак 12%. Све то имало је за последицу смањење извоза у 2009. години. У целом периоду 2001-2008. година вредност робног извоза (без извоза у Црну Гору) повећана је за око 5,5 пута а његов физички обим негде око четири пута, што је ипак преко два пута мање повећање него што се у истом периоду повећао спољни дуг приватног сектора.
ИСТЕКЛО ВРЕМЕ ЕКСТРЕМНОГ ЛИБЕРАЛИЗМА Професор Љ. Маџар често критикује мене и друге економисте јер наводно жестоко критикујемо државу а истовремено се заложемо за знатно већу улогу државе и државних институција у креирању привредног система и мера економске политике. У једном раду он каже: „Економисти са већом вером у ефикасност тржишта и са огромном неверицом у друштвену рационалност државне интервенције, траже од државе да (најзад добро) ради оно за шта је позвана и специјализована, што друштву само она може да пружи. То је изградња и развијање правног поретка, јачање судства, заштита уговора и беспоштедно истеривање финансијске дисциплине“, па се тако раширене и популарне критике државе могу окарактерисати као научно неутемељене [38]. Он често истиче да су критичари државе и владе у Србији у великој контрадикцији јер су истовремено „ватрени заговорници државне интервенције“. Такве квалификације су последица његове не екстремне, али веома изражене привржености неолиберализму. Стиче се утисак да је он „преспавао“ претходних неколико година у којима је екстремни неолиберализам, који су форсирале САД, В. Британија и ММФ, доживео тежак бродолом па су држава и државне установе постале моћан фактор не само у оним областима о којима говори проф. др Љ. Маџар већ и у низу других, и то не само у скандинавским земљама или Немачкој већ и у В. Британији и САД. Наравно, он и њему слични рећи ће да је то привремено, да чак није било нужно и да је чак и штетно. Међутим, оно за шта се у последње време залаже шеф ММФ пре пет година било би проглашено као јерес. Дакле, сигурно је да је време екстремног неолиберализма истекло, а то наши поборници тог модела, који је представљан као крај економске науке, још увек не схватају јер су, фигуративно речено, ударени у главу маљем те доктрине и још се нису освестили. Уз то, неки од њих су прво ударени маљем социјализма, тј. политичком економијом, а затим су ударени маљем неолиберализма и, осим часних изузетака, они се до краја свог живота неће освестити. Проф. др Маџар се по многим изјавама доста освестио, али још увек је присталица не екстремног али ипак – неолиберализма.
Други разлог жестоке критике од стране Љ. Маџара нас који критикујемо власт, државу, а посебно функционере који воде ресоре за привреду, монетарну и фискалну политику јесте, веровали или не, што он истиче да су они „бољи“, „образованији“ и „способнији“ од нас који их критикујемо [39]. Запањујуће је да он пре изрицања тих хвалоспева на рачун самозваних „визионара“ не наводи ниједан њихов научни допринос у првој деценији новог века. Он катастрофалну економску ситуацију у Србији објашњава, пре свега, тешком управљивошћу државом, што је, према мом дубоком убеђењу, неприхватљиво.
Можемо се сложити са његовим навођењем четири области где држава има монопол. Међутим, сматрам да је та његова констатација само књишка. Не спорим да у тим областима у свакој земљи, па и у Србији, држава мора имати искључиву моћ регулисања. Међутим, Љ. Маџар занемарује да се Србија одлучила за транзицију из социјалистичког у капиталистички систем и да је самим тим она морала имати низ активности које старе капиталистичке земље немају.
КАКАВ МОДЕЛ ТРАНЗИЦИЈЕ Прво, морао се креирати отпимални модел те транзиције. Из текстова Љ. Маџара који се односе на ову материју стиче се утисак да он верује да је једино прихватљив модел који се заснива на екстремном неолиберализму, односно тзв. Вашингтонском консензусу, који је потпуно прихватио и ММФ јер је био актер тог Споразума. Он заборавља да држава у транзицији мора прихватити и реализовати оптималан модел приватизације што, нажалост, по мом али и по мишљењу великог броја академских економиста, у случају Србије није био случај [40].
Држава, која једино реализује модел и процес приватизације, мора максимално рационално трошити средства добијена по том основу што у Србији није био случај – јер држава та средства није усмерила у инвестиције, већ у потрошњу. У процесу приватизације свака држава мора креирати и реализовати оптималну спољнотрговинску политику, односно либерализацију увоза, што у СР Југославији, односно Србији, нажалост, није био случај. Свака држава у транзицији мора крајње рационално управљати спољним дугом и у складу са тим максимално водити рачуна о прихватљивом степену спољне задужености што, опет, није био случај са Србијом. У процесу приватизације држава долази до не малог износа средстава, а посебно девизних, и она их мора крајње рационално користити, што се у Србији није догодило јер су средства из Националног инвестиционог плана често усмеравана не на бази економских већ партијских критеријума (о чему је делимично већ било речи). Или, пошто се приватизација није могла обавити у кратком року, јер се тзв. „шок терапија“ показала као потпуни промашај, држава је морала обезбедити врхунске менаџерске тимове који ће руководити државним, јавним и друштвеним предузећима. На општу жалост, у случају државе Србије ни то се није десило јер је при избору менаџмента у тим предузећима, уместо стручне подобности, политичка подобност била доминантна.
Свака бивша социјалистичка земља, па и све земље Западног Балкана које су се определиле за транзицију морале су донети законе о денационализацији, односно реституцији, а држава Србија то још није учинила. У складу са претходно наведеним, у свим земљама у транзицији појављује се проблем деформације понуде и тражње девиза, што ствара услове за прецењивање вредности националне валуте. Да до тога не би дошло, свака држава у транзицији мора водити економску политику и предузимати такав скуп мера како би се и у кратком и у дугом року водила политика реалне, па чак и политика потцењене вредности националне валуте. Као и друге земље Западног Балкана (сем Црне Горе која је увела евро), држава Србија је и у тој области потпуно оманула тако да је реална вредност динара крајем септембра 2008. године, веровали или не, била за 110% на вишем нивоу него крајем 2000. године и то је имало тешке економске и социјалне последице јер је то, уз наглу и претерану либерализацију увоза, имало за резултат „спржену земљу“.
Готово све бивше социјалистичке земље, па и Србија, у моменту одлуке да се крене у транзицију су имале огроман број монопола и, у циљу стварања тржишне привреде, морале су да поспешују конкуренцију, тј. да смањују монополисаност домаћег тржишта. Србија је и ту потпуно „заказала“ што доказује најновији налаз Светског економског форума да се од 139 земаља (које се налазе на његовој ранг-листи) по степену монополизације на домаћем тржишту иза Србије налазила, веровали или не, само једна земља [41]. У вези са тим, држава уопште, а посебно земља у транзицији, мора учинити све што је у њеној моћи да се повећа ефикасност антимонополске политике што у Србији није био случај па су на ранг-листи тог Форума у том домену у лошијем положају биле само две земље.
Или су све земље које су кренуле у транзицију имале врло висок степен администрирања и тзв. папирологије и све су се трудиле да у тој области учине што већи напредак. Претходне владе Србије су у тој области врло мало учиниле. Ова Влада је пре две године обећала тзв. „гиљотину прописа“ и резултат тог обећања је да је Србија на ранг-листи Светског економског форума по том обележју симболично поправила своју позицију – и налази се на тек 131. месту, тј. само осам земаља је у горој ситуацији.
У циљу квалитетног одрживог развоја привреде, а нарочито у циљу унапређења врло лоше структуре извоза, државе земаља у транзицији морају обезбедити што виши ниво средстава за развој научно-истраживачког рада а неке од њих, као што су Кина, Чешка Република, Словенија и др., у тој области имале су врло запажене резултате што, нажалост, није био случај са Србијом, јер је она у периоду 2001-2009. за ту делатност издвајала само 0,34% БДП, што је мање него што је случај са низом екстремно неразвијених земаља Азије и Африке [42].
Познато је да земље у транзицији имају неразвијене разне важне институције и оне се пуно разликују у перформансама које су у тој области постигле. Нажалост, Србија и ту, најблаже речено, постиже врло скромне резултате што је последица слабости Владе, слабости политичког система, негативне селекције кадрова, кризе парламента, кризе влада, кризе поверења и низ других фактора о којима је било речи на почетку овог рада.
И, на крају, поставља се питање, зашто је Србија врло мало, ако је уопште, напредовала у правном регулисању области које проф. др Љ. Маџар наводи и зашто је, по многим елементима, још увек далеко од појма правне државе. Његов одговор је да наши политичари нису могли да пруже боље учинке јер то у датим околностима једноставно није било могуће [43].
ДЕФЕКТАН КОНЦЕПТ РЕФОРМИ Према мом дубоком убеђењу, налази проф. др Љ. Маџара у вези са узроцима свеопште кризе у Србији, а посебно хвалоспеви на рачун економиста у владама, потпуно су неприхватљиви и врло штетни. То поготову, што је он председник Академије економских наука, јер добијају на тежини а и штете ионако врло ниском угледу економске науке.
Надам се да сам у бројним радовима публикованим од 2001. до краја 2010. године, па и у овом, показао да су главни узроци неуспешне транзиције и тешке економске и друштвене кризе у Србији, пре свега, последица чињенице да су се на најважнијим функцијама – а посебно оним где се креира економски систем и макромере економске, монетарне и фискалне политике – нашли погрешни, некомпетентни, па и морално проблематични људи којима је било лако наметнути дефектан концепт реформи који је имао врло озбиљну конструкциону грешку. Основни елементи те конструкционе грешке су дефектан концепт приватизације, екстремно прецењена вредност динара и претерана и нагла либерализација увоза. Због тога држава и државне институције нису доносиле нужне адекватне мере или су форсирале погрешне мере, а резултат свега тога је тешка економска и друштвена криза.
Поред елемената друштвене кризе који су присутни у свим земљама Западног Балкана (о чему је било речи), у Србији се тешка друштвена криза испољава и преко: кризе идентитета земље, уставне кризе, кризе правног система (посебно судства), кризе парламента, кризе владе, кризе изборног система, кризе идеја, кризе локалне самоуправе, кризе читавих региона, кризе огромне већине градова, кризе села, демографске кризе, кризе породице (посебно брак), кризе здравства, кризе образовања (од основног до универзитетског), кризе културе (три најважније културне установе су затворене), кризе науке, кризе уметности, еколошке кризе, кризе писаних медија, па на крају и кризе Српске православне цркве. Изузев Босне и Херцеговине, убеђен сам да се ни у једној другој земљи Западног Балкана, економска и друштвена криза тако снажно међусобно не поспешују, као што је случај у Србији.
* * *
Претензија овог рада није била да даје предлоге земљама Западног Балкана шта да чине да би изашле из тешке економске и друштвене кризе. Његова амбиција није ни да даје предлоге шта би Србија требало да предузме како би се зауставио њен суноврат, а поготову како би се постепено превазилазила врло тешка економска и друштвена криза. Можда ће аутори, „еминентни економисти“ како рече премијер Цветковић, посткризног модела економског раста и развоја Србије 2011-2020. рећи да овај мој текст представља део новије економске историје Србије јер је, према њиховом мишљењу, Србија изашла из економске кризе и до краја текуће деценије ће остварити динамичан раст привредне активности и по том основу раст животног стандарда, значајно повећање запослености, импресиван раст извоза, смањење спољне задужености итд. На општу жалост, Србија није изашла из економске и друштвене кризе, а она се у многим сегментима и током текуће године појачава, али се њено дејство ублажава врло високим новим задуживањем државе, како у земљи тако и у иностранству. Крајње је време да се Србија, као што је учинила Мађарска, коначно суочи са суровом стварношћу и, уместо виртуелних „модела“ и „стратегија“, креира, усвоји и доследно спроводи визију будућег друштвеног и привредног система.
_______________
Напомене:
[1] Детаљније о томе у часопису Економски анали, тематски број. април 2001, стр 130-139
[2] У једном интервјуу проф. др М. Лабус каже „Моја улога сада је нешто другачија од оне од пре четири године. Онда сам био део тима визионара, а сада морам да будем део тима који ће отклањати препреке за реализацију те визије“(Новости, 6.03.2004).
[3] Нажалост 1948.год. је послат на Голи оток и ту је остао до 1956.г.
[4] То пише у публикацији: Ко је ко у Србији из 1998.г.
[5] Лабус, М. (2002),„Елементи економске политике за 2002. годину“, Економски анали, тематски број, стр. 22.
[6] Види: Лабус, М. (2004), Интервју у часопису Привредне коморе Србије Корак, фебруар-март, стр.5.
[7] Види: Ковачевић, М. (2004), „Нужност напуштања постојеће спољнотрговинске политике и валутног курса“, Економски анали, тематски број.
[8] Проф. др Мирољуб Лабус, „Економска стварност Србије и изазови у 2006. години“, Зборник радова Економска политика у 2006. години, издање Економски факултет Београд и Научно друштво економиста са Академијом економских наука, Београд 2005, стр. 144.
[9] Ибид., стр.142.
[10] Динкић, М. (2002), „Монетарна политика и реформа банкарског система“, Зборник реферата са саветовања који је одржано крајем 2001.г., Економски анали, јануар 200, стр. 165-186; „Реплике на излагање М. Ковачевића и Љ. Маџара“, Економски анали, јануар2002, стр.165-185.
[11] Ковачевић, М. (2002), „Нужност напуштања досадашњег концепта економске политике“, Економски анали, и Маџар, Љ. (2002), „Политика девизног курса: алтернативе и дилеме“, Економски анали.
[12] Динкић, М. (2002), „Механизми за подстицање извоза у условима макроекономске стабилизације“, Економски анали, стр. 65-71.
[13] Ковачевић, М. (2002), „Показатељи економско-финансијских односа са иностранством у периоду јануар-август, Реплике на реферат и излагање извештаја“; Диникић, М. (2002), „Економски анали“, стр. 96-109.
[14] Критички осврт на тај небулозни план дао сам у раду: „Спољни дуг и степен спољне задужености“, Нова српска политичка мисао, бр. 3-4/2007.
[15] Ђелић, Б., Када ће нам бити боље?, стр. 38.
[16] Ибид., стр. 27.
[17] Ибидем.
[18] Наведено према Секуловић, М. (2004), Огледи о транзицији, стр.134 (Оригинални извор Вопроси економики 10/1998, стр.4).
[19] Наведено према Душанић, Ј. (2010), Деструкција економије (књига прва), стр. 61, а оригиналан извор је московска „Независимаја газета“, 16.9.1999.
[20] хттп://www.гуардиан.цо.ук/бусинесс/2001/апр/29/бусинесс.мбас/принт, стр. 2 и 4.
[21] Часопис Привредне коморе Србије, бр. 58, април 2009, стр.10.
[22] [23] Цветковић, М. & А. Влаховић (2004), „Искуства процеса приватизације у Србији“, Зборник реферата Стратегија и ефекти реформи у Србији, Економски анали, стр.42.
[24] Ибидем.
[25] Ибидем.
[26] На пример, у уводној студији: „Стање и перспективе привреде Србије“ објављеној у Зборнику реферата Стање и перспективе привреде Србији, Институт економских наука, Београд, 2006, стр. 23-79, и у реферату: „Реалне и виртуелне економске перформансе Србије у периоду 2000-2007. године“, Зборник реферата са конференције Текућа привредна кретања, економска политика и структурне промене у Србији 2007/2008. године, Нучно друштво економиста са Академијом економских наука и Економски факултет у Београду, 2008, стр. 97-115.
[27] Наведено према Душанић, Ј. (2004), „Монетарни и тржишни фундаментализам“, Политика, стр.156, (оригиналан извор: Богомолов, О.Т. (2000), Моја переходного времени, Економика, Москва.
[28] Ковачевић, М. (2010), „Узроци ниског нивоа и мере за повећање конкурентности привреде Србије“, Зборник реферата Како повећати конкурентност привреде и извоз Србије, стр. 3-43, [email protected]
[29] Ковачевић, М. (2002), „Ефекти постојеће политике валутног курса и либерализације увоза“, Економски анали, стр. 187.
[30] М. Ковачевић, „Извоз ће бити потпуно дестимулисан“, Економист, бр. 1-2/1990., стр.82.
[31] М. Секуловић, „Од монистичког ка плуралистичком друштву“, Зборник Трансформација својинских односа – теоријски и емпиријски аспект, Српска академија наука и уметности, Београд 1992. (а цитирано према М. Секуловић, Огледи о транзицији, Ниш 2004, стр.31.
[32] Ибидем.
[33] Ј. Душанић „Југословенска привреда на прагу трећег миленијума“ часопис, Финансије бр. 1-2/2001.
[34] Видети у Ј. Душанић, Бећарска економија – Транзиција у Србији, Београдска пословна школа, Београд, 2008, стр.59-85.
[35] Ибидем.
[36] Ковачевић, М. (2004), „Нужност напуштања постојеће спољнотрговинске и политике валутног курса“, Зборник реферата, Економски анали..
[37] Шећерагић, Б. & К. Пфајфер (2009), „Перцепција приватног бизниса сектора Санџака у политичком и економском амбијенту“, урађено уз подршку Европског покрета за Србију и немачког ЗДФ форума, а наведено према Новац, 7.11.2009.
[38] Маџар, Љ. (2009),„Домети економске политике у сплету институционалних ограничења“, Гласник за друштвене науке, бр. 1, стр.13-79.
[39] Екстремне хвалоспеве о њима он је дао у раду наведеном у претходној фусноти.
[40] Детаљније о томе сам писао у реферату: „Приватизација у зачараним круговима“, Зборник радова Крај приватизације – последице по економски развој и незапосленост у Србији, Институт економских наука, Београдска банкарска академија и Савез самосталних синдиката Србије, стр. 41-58.
[41] хттп://www.wефорум.орг
[42] Детаљније о томе: Тхе Wорлд Банк (2010), Wорлд Девелопмент Индицаторс, стр. 340-342.
[43] Маџар, Љ., Ибид., стр.65.
(Крај)
Аутор је редовни члан Академије економских наука

{ Балканмагазин }

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ПЛАЋА СИРОТИЊА РАЈА Кадар СНС напунио апартмане у ковид болницама, 200 евра дневно

4.6 (12) Апартмански блок КБЦ „Бежанијска коста“ у ком се лече ВИП личности и политичари …

Дуплиране камате за дозвољени минус: После мораторијума, накнаде стижу на наплату

4.6 (9) ТОКОМ важења мораторијума, застоја у отплати кредита, од краја марта, банке нису наплаћивале …

Један коментар

  1. Privatizaciju su isti ljudi zapoceli daqceniju i duze ranije. Pre toga su poubijali nebrojeno mnogo ljudi da uniste licno vlasnistvo, vlasnicima oteli imovinu i zene te iih poubijali. Sretni su oni koji su pobegli,spasli su zivote sebi i potomstvu.
    Ljudski i akademski nije posteno govoriti o *grobarima* pogotovo ne *srpske ekonomije* spocetka dvadesetprvog veka. Ovo je i danas SFRJ i to sami samoupravci sve cesce naglasavaju.
    *okacite macku o rep* vasu pseudo-kritiku druze kriticaru. Evo vam udarnicka znacka za zamajavanje!
    Proklete lazljive komunisticke nakaze i danas unistavaju javnu svest lazima.
    SVINJE , onako za kraj

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *