Став

М. Дојчиновић: Српска левица у служби комшијских национализама

Наши леви либерали са својом ,,борбом за суочавање са прошлошћу“ раде у интересу хрватског, бошњачкг, и албанског национализма

Левичарење у српској јавности је сведено на ,,чишћење трња у сопственом двориштву“, на ,,прихватање косовске реалности“, на ону језиву максиму по којој смо ми Срби ,,необразовани, лењи и заостали за светом, те да требамо због тога робовати страном капиталу“, на ону утопијску ,,да нам нема напретка док се не обрачунамо са национализмом“. И док такви наши левичари машу оваквим паролама, попут кловнова који машу балонима, у Србији труднице добијају отказ када оду на породиљско, обесправљени радници раде на покретним тракама у пеленама, младо и радно способно становништво бежи из Србије главом без обзира.”

Стиче се утисак да су домаћи левичари у служби капитализма јер им борба није антикапиталистичка, а брига о раји и пролетеријату још мање. И док у Србији поједини радници себе поливају бензином у знак протеста због неисплаћених плата, левичари су преокупирани ,,много битнијим проблемима“ по наше друштво, попут тога да ли ће бити пет, или шест паради поноса у Београду, да ли ћемо најзад признати да смо ,,сви починили геноцид“ и да ли ћемо да протествујемо због тога што је аутопут назван ,,Милош Велики“ јер тако ,,не пише у историјским читанкама“.

Но левичаром се данас у Србији може називати свако, и највећи је кошмар што су лиценцу на ту племениту идеју откупили разноразни ,,космополити, грађанисти и либерали“ који су сви до једнога укалупљени на исти калуп и уједињени у ,,свеколикој борби против српског национализма“.Домаћи левичари занемарују борбу за радничка права, што је суштински циљ сваке левице, мењајући је борбом ,,против појавних облика национализама“. Таква приступом левица је сасвим прихватљива и симпатична либерализму јер није усмерена против крупног капитала.

Њима је сваки предзнак ,,српски“ асоцијација на национализам, док им је ћирилица ,,давно превазиђено писмо“ и ,,форсирање које нас удаљава од осталих англосаксонских језика“. Себе избегавају да називају Србима већ се сматрају ,,грађанима Србије“. Имају навику да садашње стање у српској култури критикују због ,,посељачења“ иако им је треће, или четврто колено родом са села. Под ,,интеграцијама Србије“ подразумевају да требамо љубити скуте страним званичницима у нашој земљи. И по потреби да их и оседламо.

Не разумевајући како функционише међународна политика, слепо верују да могу да побегну од свог ,,омраженог српства“ сакривајући се под заставом неке од идеологија попут ,,левице“. Истина је, да је лакше данас себе називати ,,грађанином“ у Србији, него Србином. Лакше је, а и лепше звучи страним ушима. Фридрих Ниче је говорио: ,,Грађанин је унутрашња свиња која хоће да умре у свом кревету“. Као такав, грађанин нема своју домовину, јер за њу се треба жртвовати, док је за грађанина свака жртва табу тема, попут ,,досадне историје“ или ,,испразне прошлости“.

И када год чујем фразу ,,како се морамо прилагођавати другима“ сетим се мојих честих путовања у Мађарску. Путујући у Будимпешту, свих ових година, приметио сам једну јако неуобичајну и делотворну ствар. Наме, у Будимпешти не постоји ниједан једини знак на англосаксонском језику!

Чак се ни Мађари сами не труде да се умиљавају странцима говорећи енглеским језиком, па тако ако хоћете да добијете информацију којим путем требате ићи до одређеног места, морате се са њима споразумевати најчешће пантомимом. Оно што сам ја схватио у Мађарској, а чега нема у Србији јесте та мудра политика да ти некога натераш да прича твојим језиком и притом да му још узмеш и новац. Међутим оваква идеја у Србији не би уродила плодом јер би била дочекана на ,,крв и нож“ од стране пројугословенских књижевника којима је ћирилица ,,еликсир за српски национализам и средство за максимално ограничење латинице у култури“.

Кључно је питање, ако су Мађари способни да англосаксонцима наметну свој угаро-фински језик у свом дворишту, зашто ми то исто не бисмо урадили са ћирилицом? Питање је тешко колико и економска парола ,,купујмо домаће“.

Међутим ни ту није крај тлапњама наших либерал-левичара. Пре неко вече сам одгледао, сасвим случајно, јутјуб снимак некакве трибине, у којој један од гостију који иначе воли да себе представља левичарем, а по свом схватању и искључивости више подсећа на јеховиног сведока, вели да ,,ми живимо у иредентистичкој држави, која живи у привременом стању мира, у стању ишчекивања нових сукоба“. Разлог за бојазност овог нашег обећавајућег интелектуалца је тај што у Уставу пише да је Косово и Метохија неотуђив део територије! Господа је тврдила и да се Србија мора одрећи косовског мита да би постала ,,проевропска држава“.

Да су ишли тим корацима Британци, нико никада не би чуо за Краља Артура. Међутим шта је са Јованком Орлеанком? Французи вековима негују мит о тој хероини и она им није била препрека нити ,,камен спотицања“ да себе изграде у озбиљну демократију. Стиче се утисак да се само ми Срби морамо нечега одрицати док други могу да крше та правила игре. И заправо тај мали, псеудоинтелектуални скуп је прозор кроз ту антинационалну, али заправо глобалистичку митоманију која се пропагира у државама у којима демократије дишу на сламке. А то је најлакше чинити онда када обичној раји одузмете свест о томе ко су, шта су и одакле су

Нашу левицу карактерише и изостанак свести о колективном националном интересу и то се може видети на следећем прмеру: Док нас наши левичари убеђују да је привремена окупација јужне покрајине de facto и de iure стање које морамо прихватити, немачка левичарска странка ,,Die Linke“ пружа отворену подршку чешком председнику Милошу Земану око његовог предлога ,,укидања Косова“. То показује да је било која лева идеја у западним демократијама ,,просрпскија“ од било које идеје наших српских левичара.

Левица у Србији на готово бизаран начин везије своју идеологију за ,,југословенство“, негирајући на тај начин српско питање. Многи од данашњих либерала и уопште те ,,грађанске опозиције“ су некадашњи Титови интелектуалци. Те старије генерације које су вишестраначјем постале ,,либералне струје“, су у својој суштини југословенско-националистичке. Оне рецимо данашњој политичкој борби против владајућег режима користе изразе ,,страховлада и диктатура“, такође оптужују садашњу власт и за ,,влдајући популизам“. Не бих се баш могло рећи да некадшња Југославија није била популистичка, а још мање страховлада и диктатура, где су људи због једне погрешне речи о Брозу били хапшени и политички прогањани. Оно што карактерише и старије југословенске либерале и њихове пионире, односно млађане левичаре, јесте незаинтересовност за дијалог са другом страном, одржавајући на тај начин, својом искључивошћу, дубоку подељеност у нашем друштву.

Ипак ту свим тлапњама наших либерал-левичара није крај. Ако упоредите наше леве либерале и оне који постоје, рецимо у Босни или Хрватској, разлика између њих је очигледна.

Док наши ,,антиратни профитери“ започињу причу о рату у Босни, причама о злочину у Сребреници, прескачући притом злочине у Братунцу, у којима су муслиманске снаге под командом Насера Орића побиле све што је било српско и што је мрдало, дотле бошњачки антиратни активисти ћутке прослављају ,,ослобођајућу пресуду њиховог команданта и хероја Насера Орића“. Док наши леви либерали, ономад, организују представу ,,Албанке су наше сестре“, дотле албански либерали, које све укупно можете пребројати на прсте леве руке, вешто ћуте о обесправљеном положају српског становништва на Косову и Метохији. Док су наши антипатриоте, њихови су патриоте. Док су наши у потпуности одрођени од било каквог националног интереса, њихови имају свест о националном интересу. Док наши пате за Југославијом, њихови славе што су брже-боље од ње побегли.

Наравученије, наши леви либерали са својом ,,борбом за суочавање са прошлошћу“ индиректно раде у интересу најцрњег хрватско-бошњачко-албанског национализма. Они својим дефетизмом и искључивошћу трасирају пут обесмишљавању било каквог српског питања или идеје.

Као такви, просечни левичари у Србији се не разликују много од сујеверних суботара. И једни други тумаче свет из жабље перспективе, а истину на само њима знан начин. Због тога је левичарење у Србији светлосним годинама далеко од било каквог озбиљног вођења политике и било какве значајније подршке у народу. На основу тога, левица у Србији није ништа до ,,декорација у шареној лажи либерализма“, попут оних пластичних воћки које стоје у излозима шопинг молова. Укусно изгледају, а заправо не служе ничему.

 

Аутор Милош Дојчиновић

 

Извор ИН4С/Искра, 22. септембар 2019.

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Један коментар

  1. Мала корекција: у Србији, а и у свету, те ознаке “левичари”, “десничари”, лево од центра и сличне ознаке НАЈОБИЧНИЈЕ СУ ГЛУПОСТИ. Не само зато што народ већином не зна шта значе, него зато што се ни једна партија не придржава нсрочито свог програма.
    Да ли се Шешељ придржавао радикалског програм кад је продао гласове Слободану Милошевићу? Наравно да није.
    Да ли се Дачић придржавао левичарских принципа кад је прелетао као томахавк из једне коалиције у другу са својим наводним противницима?
    Па јер ви мислите да Ружић кад стави скупоцени ролекс на руку представља левичаре и радничку “класу”?
    Освестите се људи, какви левичари, какви десничари. Право име је – багра.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!