Реформе треба почети од темеља, а не стално кречити фасаду. Консолидација је успешна само ако се њоме мења метаболизам и смањи апетит државе. У супротном, чим прекине инстант дијету, још брже ће вратити изгубљене килограме
Презентујући резултате првих 100 дана другог мандата Владе, званичници еуфорично наводе стабилизацију учешћа јавног дуга у БДП-у, раст индустријске производње и извоза и смањени дефицит државног буџета. Но, темељнија анализа тих несумњиво добрих вести, остварених уз мониторинг ММФ-а, баца јасније светло на одрживост и квалитет остварених резултата.
Прво, консолидација буџета остварена је значајним делом бољом наплатом пореза и ударом на сиву економију, што је за похвалу. Нажалост, велики дужници из приватног и јавног сектора и даље поносно дефилују Србијом, што прети новим потапањем јавних финансија.
Друго, консолидација је великим делом остварена линеарним смањењем плата у јавном сектору и природним одласком у пензију, без озбиљног реструктурирања и повећања ефикасности.
Треће, селективно и противзаконито смањење пензија неким категоријама средње класе може бити и контрапродуктивно. Опадаће интерес за уплату у пензиони фонд, а може се појавити и нови јавни дуг, ако пензионери добију спор са државом пред Уставним судом. Конфузно правно стање и даље траје, Фонд ПИО даје пензионерима решења на један износ, а држава, користећи посебан Закон о исплати пензија, уплаћује мање. Сва маштовитост званичника, успаваност правосуђа и „захвалност“ премијера за „допринос“ стабилизацији не отклањају сумњу у правну нерегуларност ових одлука. Изостало је уређивање пензионог система, наставља се неселективно пензионисање, опстаје институција поврата више уплаћених доприноса привилегованим групама. Даље креативно тумачење Закона води елиминисању распона међу пензијама и национализацији пензионих уплата. Влада би могла коначно да изради социјалне карте, да се утврди ко је заиста сиромашан и да њима помогне.
Четврто, Влада се поноси растом БДП-а, а заборавља да је он плаћен високим и неселективним субвенцијама. Јавним новцем се подстичу инвестиције у дорадне послове, са ангажовањем превасходно мануелног рада уз минималне плате, а многи инвеститори су ослобођени уплате доприноса.
Пето, Влада заборавља да је код страних инвестиција најважнији спилловер, ефекат преливања – колико се знања улива и колики део извозног производа се заиста производи у земљи. Пример Кине говори о мудром коришћењу страних инвестиција за освајања знања, тако да сада Америка стрепи од индустријског азијског дива. Много хваљене инвестиције у текстилну и ауто-индустрију махом се своде на запошљавање кројачица и сечење каблова, без развоја домаћег знања и целине производње на домаћим сировинама.
Шесто, поред обима и брзине раста кључна је структура БДП-а и извоза. Богате и сиромашне нације се разликују по томе колико у њиховим производима има знања. Није исто ако вам се БДП и извоз састоје од кукуруза у клипу и трупаца или од производње и извоза алатних машина, робота, софтвера. Од индустријске револуције до данас моћ је у знању, а не у мануелном раду. Знање је једини национални ресурс који се трошењем увећава.
Седмо, наша Влада заборавља да су стопе раста БДП-а варљиве и да је кључ у величини основе на коју се примењује. Ако је БДП у некој земљи 100, а у другој милион нечега, онда стопа од један одсто првој доноси пораст од једне, а другој од 10.000 тих јединица. Самим тим разлике се повећавају када сиромашне и богате земље расту по истој стопи.
Влада је опседнута инвестицијама у економију, а потпуно запоставља отклањање суштинских узрока који креирају системски дефицит, суноврат и сиромаштво друштва.
Време је да Влада приступи свом основном послу, изградњи институција, реформи државе и јавних служби. Треба почети од темеља, а не непрекидно „кречити фасаду“. Консолидација је успешна само ако се њоме мења метаболизам и смањују апетити државе, а без свеобухватних реформи, чим прекине инстант дијету, држава ће још брже вратити изгубљене килограме.
Основни производ Владе је мала, просвећена, јефтина и функционална држава. Није њен посао да пристрасно суди и додаје лопту из корнера неким играчима. Још мање да носи маказе и ашовчиће, отвара градилишта и креира раст. Време је необновљив ресурс, а ми га немилице трошимо. Сугеришем им да престану да решавају Зенонов парадокс Ахила и корњаче, да ли се и како може стићи онај ко у старту има предност. То нека оставе филозофима.
Миодраг Зец, НИН
