За шта нам се ваља борити ако не за наду, јер шта ће остати за нама осим масовних „гробница” људи у које смо се сакрили верујући да можемо дисати под земљом?! Шта нам је то важније и прече од Србије?
Нада је то од чега ови несоји велеиздајнички понајвише страхују, па се управо против ње тако приљежно и монструозно боре!
Сломи човека, учини све да утихне нада и владаћеш њим довека.
И успели су, готово сасвим, јер смо дозволили да успеју саучествујући у ђавољој сачекуши за себе саме!
Све што су нам учинили – дозволили смо да нам учине.
Све што нам се дешава – призвали смо и приграбили јер лакше је статирати неголи играти главну улогу у сопственом животу!
Успели су, убили су наду док смо кукавички вирили кроз намакнуте жалузине свакодневице гледајући како горе комшијске куће не схватајући да ветар носи пламен ка нашој…
Отуда не треба да чуди како Златибор Лончар, без ичега људског у себи, изјави да су анђели оболели од тумора потрошна роба с ограниченим веком трајања па се с њима може чинити коме је и шта воља!
Није Лончар показао колика је фукара, неупитно је то, но трагично је што је тиме доказао колико ми нисмо далеко од њега, њих…
Да јесмо не би им на памет пало да помисле а камоли учине ону трагедију на дечијој онклогији могућом!
Да јесмо сваки нови дан болесног детета би будио наду да за њим освиће и следећи, да се ваља надати излечењу тих премилих анђела, да не постоји тако шта страшно као последња жеља болесног детета коју ће они да испуне, већ борба да им се жеље роје и нада да ће сваку од њих испунити сами када суморно данас постане далеко јуче!
Колики то монструм мораш бити да помислиш како дете има последњу жељу, па све да му је остало пет минута живота?!
Колики то монструм мораш бити да ти једина последња жеља детета не буде да живи и ти учиниш све да му само њу испуниш, без разлике у каквом је стању?!
Колика звер мораш бити да премераваш наду и одлучујеш где је више нема, где није потребна, где је заменљива за “последњу жељу”?!
Извор: Insajder.net
Колики је то бездан нашег пада кад им се све то може?!
Може им се јер смо, изгледа, рекли последњу жељу: “убите човека у нама, болест је то неизлечива!”
И убили су! Човека, наду и прикљученија.
Суштина зла ове погани од власти лежи у нашој постељи и немојмо се лагати да је другачије!
Да је другачије не би аветиња Лончар изјавио шта јесте без трунке примисли о томе шта говори, не би нам писали некрологе тражећи да сами додамо по коју реч па поносито прочитамо на задушницама људи у себи како смо некад подсећали на оне с породичних фотографија!
Не би нас на митингу: “Стоп велеиздаји, Косово и Метохија је Србија” било колико јесте, већ митинга не би ни било јер шта је Косово и Метохија до Србија, занавек, и зашто се за то борити на улици?!
То је завет свакога од нас а не борба коју ваља водити са Србијом (мислим на ову отужну, званичну)!
Зашто да она шака одважних (вазда ћу их помињати) свакодневно стоји пред судом у Катанићевој борећи се за достојну Србију кривичном пријавом за велеиздају противу њене власти?!
Зар не бисмо рођењем требали бити достојни Србије и не дозволити несоју да нас тера на улицу, пред судове…да сагоревамо у нечему у чему би требало да сијамо пламеном векова који нас се стиде?!
Зар смемо помислити да речи Златибора Лончара нису толико страшне да се морамо пренути јер смело проговара зато што ћутимо?!
Зар смемо помислити да су топли фебруарски дани дати од Господ да их крчмимо по баштама кафића док на заветна светиња нестаје у кратком еспресу и шапату да је ђаво однео шалу али да је ипак боље не шалити се с ђаволом да не закуца на наша врата?!
Зар не схватамо да неће закуцати, нема потребе, већ нам је у домовима, одомаћио се, ено га ко гостопримник на челу стола!
За шта нам се ваља борити ако не за наду, јер шта ће остати за нама осим масовних “гробница” људи у које смо се сакрили верујући да можемо дисати под земљом?!
Шта нам је то важније и прече од Србије?!
Шта то имамо ако дозволимо да потпуно сатру наду, осим опсене да смо бољи јер на њихов лавеж одговарамо тишином?!
Имамо ли то резервне животе па смо им овај опростили уз последњу жељу да нас пробуде кад све прође, па да на пепелишту и јаловини покушамо да пронађемо остатке себе, прошлости, будућности, Србије..?
Кад смо то пристали да будемо лошији од најгорих, јер верујемо да је њихов огањ наше светло на крају тунела…
Опрема: Стање ствари
Михајло, нека те Бог чува од сваког зла које би могло наудити теби , а нама окрњити наду !
Једна из Катанићеве………
Михаило, свака част. Срби су изгледа стали под ону једну шљиву. Шљива је у Катанићевој 15.
Jeste, ljude u Katanicevoj izgleda svi ‘borci protiv svega” ignorisu, kao da ne postoje. Ignorisu ih svi.
A sto se tice garniture horde pljackasa, celokupno njihovo ponasanje, njihove izjave je sve zajedno toliko primitivno, prostacki, tako sramno da je to strasno. Recnik im je prostacki, vulgaran, ulicarski, reci i ne biraju, a ova jadna i bedna imitiacija lekara koji je postavljen da figurira na mestu ministra zdravlja je skandalozna, skandalozna, neljudska, prosto je neverovatno da je takav sljam mogao da uopste studira medicinu i dobije diplomu!? Kako je moguce tako govoriti o maloj deci oboleloj od najtezih bolesti i tako hladno govoriti o neminovnom smrtnom ishodu kao da su vrapci u pitanju ili muve, pa se i tada covek strecne, zao mu zivota u ma kom obliku bio, ali ove kreature iz dna pakla i mraka dogmizale us zaista stravicne. A kako to zna da je takav ishod neminovan i kako ga nije sramota da kao vajni lekar dozvoli da se kod izolovane i ranjive dece ulazi na ovakav nacin!?
Sta se ovo desava oko nas, majko moja mila!?
Zatrapala nas lavina neljudi, sljama i otpada, bezocnih pljackasa iskezenih zuba spremnih na sve zarad svoje udobnosti, pljacke i dobrobiti, na sve!