Милош Ковић: Не пада снег да прекрије брег

И сами покретачи Апела за одбрану КиМ били су затечени када су схватили да се Оливер Ивановић, пред погибију, залагао управо за замрзавање конфликта, по угледу на Кипар, и за чекање тренутка у коме ће међународне околности омогућити праведније решење

Од објаве Апела за одбрану Косова и Метохије протекло је пуних месец дана. У међувремену, реакције српских власти и медија на овај документ само су потврдиле стрепње његових потписника. Најновија балканска и светска кретања додатно су им дала за право.

У Апелу се , да подсетимо, од српских власти тражи да не чине оно што, на више или мање увијене начине, најављују да ће учинити, у замену за магловита обећања о приступању ЕУ. Захтева се да Србија не призна независност „Косова“, ма у којој форми, укључујући и „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“. Тражи се, такође, да се не улази у погодбе о подели Косова и Метохије, нити о столици за „Косово“ у УН. Уместо тога, Апел предлаже замрзавање конфликта по угледу на сличне сукобе, при чему се изричито помиње Кипар, и настављање преговора све док промене у светским односима снага, које су већ на делу, не омогуће постизање праведног договора, који Србију не би довео у сукоб са својом историјом, не би угрозио њен голи опстанак и не би изложио њене грађане новим страдањима.

Најважније је то што се испоставило да је Апел пао на плодно тле. До сада га је потписало 12 епископа, 14 академика, скоро 300 професора универзитета и доктора наука, и око 14.000 грађана Србије, Црне Горе, Српске и Срба из расејања. Уз сав ризик да ћемо се о некога непомињањем огрешити, рецимо да су међу њима митрополит црногорско-приморски и егзарх трона Пећког Амфилохије, умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије, епископ рашко-призренски Теодосије, епископ шабачки Лаврентије, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, епископ славонски Јован, Матија Бећковић, Драгослав Михаиловић, Данило Баста, Коста Чавошки, Часлав Оцић, Василије Крестић, Предраг Пипер, Милосав Тешић, Милован Данојлић, Гојко Ђого, Мило Ломпар, Слободан Антонић, Димитрије Калезић, Часлав Копривица, Слободан Самарџић, Ненад Кецмановић, Јован Душанић, Слободан Рељић, Дивна Вуксановић, Валентина Питуљић, Митра Рељић, Јелица Стојановић, Владимир Божовић, Миломир Степић, Алек Вукадиновић, Слободан Владушић, Владимир Кецмановић, Никола Маловић, Ивана Димић, Весна Капор, Димитрије Војнов, Предраг Гага Антонијевић, Данило Бећковић, Душан Милић, Горан Радовановић, Иван Јовић, Милош Шобајић, Душан Савић, свештеници Љубомир Ранковић, Милорад Средојевић, Ненад Илић, Момчило Кривокапић, Радивоје Панић, Велибор Џомић, Обрен Јовановић.

Најважнији медији у Србији су, међутим, у потпуности прећутали и Апел и ова имена. Многи су се, без претходног објављивања његове садржине, истицали нападима на на његове потписнике. У исто време, у ударним минутима и на насловним странама објављиване су изјаве неколико јавних личности о нужности прихватања сецесије Косова и Метохије. Похвале таквих исказа и напади на потписнике Апела долазили су, што је посебно важно, од највиших државних службеника.

Све то открило је у каквом је стању слобода наших медија, али и какве су намере наших власти. „Унутрашњи дијалог“, од почетка вођен сасвим аматерски, сада је прекинут. Глас најобразованијег дела јавности, који долази из Цркве, из САНУ и са Универзитета, власт је покушала да игнорише и ућутка. Оваква реакција потврдила је сумње да ће она учинити управо оно што је у Апелу названо морално неприхватљивим и политички погрешним.

Све што се у међувремену догодило остало је, ипак, у сенци убиства Оливера Ивановића. И сами покретачи Апела били су затечени када су схватили да се Ивановић, пред погибију, залагао управо за замрзавање конфликта, по угледу на Кипар, и за чекање тренутка у коме ће међународне околности омогућити праведније решење.

Коначно, најновији догађаји потврдили су да време ради за Србију и да не треба журити. Шпанија је одбила да прихвати било какве преговоре „државе“ Косово са ЕУ. Оснивање Специјалног суда за ратне злочине изазвало је до сада најозбиљнији сукоб између западних спонзора сецесије Косова и њихових албанских штићеника. Масовни протести у Грчкој изазвани су општим неповерењем према македонској и, суштински, албанској политици САД и ЕУ. Због сукоба председника САД са „дубоком државом“, ова држава све више личе на брод без кормилара; Британија решава проблем Брегзита, а Немачка покушава да спречи распадање ЕУ. Уздизање Кине је без премца у савременом свету, док Русија, коначно ослобођена свих илузија о Западу, наставља да јача своје оружане снаге.

Шта би била алтернатива замрзнутом конфликту? У овом тренутку, то би могло да буде само одустајање Србије од Косова и Метохије. Да ли би она тиме стекла мир или би, напротив, подстакла стварање Велике Албаније, покренула сопствено растакање и, последично, угрозила будућност Македоније, Црне Горе, па и Грчке? Каква ће, под влашћу Харадинаја, Тачија или Раме, бити судбина око 120.000 Срба на Косову и Метохији? Ред је, уосталом, да се коначно саслуша и њихов глас. И не заборавимо: „наша деца“ на коју, како нам кажу, морамо да мислимо када решавамо питање Косова, не живе само у Београду, него и у Грачаници, Ораховцу и Гораждевцу. И то су наша деца.

ИЗВОР: Стање ствари/Политика

Актуелно

Шиптари на тзв. Косову усвојили законе о оснивању војске

ПРИШТИНА – Косовска скупштина је брзински у првом читању усвојила и други владин предлог закона …

Црква не прихвата никакву поделу Косова и Метохије

ГРАЧАНИЦА – Патријарх српски Иринеј изјавио је данас да црква не мења свој став о Косову …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons