fbpx
Насловна / Православље / Модерни екуменизам – Ново име за унију са Римом уз кумство масона
Модерни екуменизам - Ново име за унију са Римом уз кумство масона 1

Модерни екуменизам – Ново име за унију са Римом уз кумство масона

„Иако ће се хришћанско име чути свуда, и свуда ће се видети цркве и црквене службе, све ће то бити само привид, а унутра ће бити право отпадништво. На том тлу родиће се антихрист…”.  

Св. Теофан Затворник

Године 1844. у Лондону је извесни Џорџ Вилијамс основао YMCA (Хришћанско удружење за младе мушкарце), које је на дан прославе педесетогодишњице постојања 1894. године имало организације по целом свету. Тако је године 1952. бројало 10.000 одељења са четири милиона чланова. Оснивач овог удружења награђен је од краљице Викторије царским орденом. Једанаест година после оснивања YMCA у Енглеској успостављена су још два женска друштва. На југу Енглеске, госпођица Ема Робертс створила је кружок са циљем молитвеног уједињења, а у Лондону је госпођа Кинерд основала добротворно друштво за помоћ младим женама. Године 1897. су се та два друштва слила у једно, добивши име YWCA (Хришћанско удружење младих жена).

Мада нису имали неку догму, ова два удружења (YMCA и YWCA), она су својом распрострањеном и магловитом, полухришћанском идеологијом стварали кадрове који су постајали носиоци погледа на свет чисто хуманистичког карактера, са вером у органску доброту људске бити у духу учења Жан Жака Русоа и Толстоја. То је био поглед на свет у којем није било места ни помисли на првородни грех и изузетну спасоносну улогу Цркве Христове (Епископ Виталије Монтреалски и Канадски, Екуменизам). Да би постигли такве резултате примењивана је посебна тактика, која је деловала у два правца – с једне стране истицали су потребу да се развије тело под маском очувања здравља и одржавања хигијене, чиме се створио култ тела. С друге стране, душу су васпитавали у строгим оквирима емоционалности, душевности и лакомисленог односа према греху, лакомисленом иронијом према истини хришћанских догми, одобравајући савремени начин доброчинства као дељења земаљског блага, али не у име Христа.

Према благочестивим и црквеним хришћанима у те две организације развијали су снисходљиво-покровитељски однос, као што се односи према доброј али глупој и неразумној деци. На тај начин је неколико покољења било васпитано у псеудохришћанском духу (епископ Виталије).

Модерни екуменизам - Ново име за унију са Римом уз кумство масона 2

Године 1844. унијата Хиполит Терлецки договара у Риму, заједно са бискупом Ликеом и са прокуратором римокатоличке мисије, оснивање Источног друштва, чији би чланови радили на унији православних са Римом. Ово друштво је имало половину чланова из Римокатоличке цркве, а половину из унијатске. Председник му је био кардинал, који је тада руководио Пропагандом (Congregatio de propaganda fide). Састављен је и комитет, у који су ушле истакнуте личности, блиске папи: на челу је био префекст Пропаганде Франкони, канцелар-бискуп Лике, а секретар Терлецки, коме је папа лично дозволио да се врати обреду својих предака унијата. После овога основано је је 5/17 јула 1847. године Источно друштво за унију свих хришћана Истока.

Исте године (1844) одржана је теолошка конференција у Бону у циљу сједињења хришћана. Задатак је био да се нађе начин како би се сјединили са православном црквом старокатолици и англиканци, а евентуално и протестанти разних конфесија. Никодим Милаш, учесник конференције, изјавио је да „од свега овог покушаја сједињења старокатолика и англиканаца неће бити ништа или бар врло касно“ (Сава Вуковић, Српски јерарси …, стр. 368).

Ламбетска конференција англиканаца 1844: Св. Писмо, Никео–цариградски символ вере, Крштење, Евхаристија представљају основу за обнову хришћанског јединства. Англиканци су (били) развили тзв. „branch theory” („теорију грана”), по којој је Црква једна у мистичком смислу, без обзира на конфесионалну подељеност. Ово учење је, до дана данашњег, основно у делатности Светског савета цркава. У прво време, изгледало је да су неке групе западних хришћана, антиватикански настројених, живо заинтересоване да се врате Православној Цркви. Међу њима су се нарочито истицали баш англиканци и старокатолици (који су одбили догму о папској незаблудивости).

Година 1908, на Петој ламбетској конференцији, надбискуп кентерберијски оснива сталну комисију за контакте англиканаца са православнима, а 1912, у Санкт Петербургу, бива основано Руско друштво пријатеља Англиканске цркве. Сабор Руске Цркве 1917-1918. поздравио је напоре старокатолика и англиканаца да се врате јединству с Црквом од Истока.

Но, на самом почетку ових контаката, стајали су одлучни исповедници, нови свети Православне Цркве, међу којима се истиче Свештеномученик Иларион (Тројицки), архиепископ верејски, који је једном од раних екуменских делатника, Роберту Гарднеру, писао врло јасно и одлучно: Црква Божја је Једна, и она је Православна.

Модерни екуменизам - Ново име за унију са Римом уз кумство масона 3
Екуменска критска “икона”: На званичном сајту критске архиепископије могуће је видети овакву екуменску слику/”икону”…

Година 1902.

Патријаршијска окружна посланица цариградског првојерарха Јоакима III (Цинцара из Крушева и масона) свим Помесним Црквама, са кушачким питањем о томе какве контакте имати са инославнима и да ли мењати богослужбени календар.

Одговарају: Александријска, Јерусалимска, Кипарска, Руска, Грчка Црква, као и Цркве у Румунији, Србији и Црној Гори.

Година 1908.

Основана је у Енглеској Светска организација скаута, од стране лорда Баден Паувелема. Она је имала за циљ да васпита омладину у духу интерконфесионализма и космополитизма са идеалом људског добра.

Година 1910.

На предлог епископалаца у САД основана комисија за припрему Светске конференције на тему „Вера и црквено устројство”. Одржана светска мисионарска конференција у Единбургу, под председништвом Џона Мота. На тој конференцији је први пут употребљен појам екуменизма у његовом савременом значењу. За време конференције у Единбургу основано је и друштво под именом Светски хришћански савет живота и рада, које се састало 1925. године у Штокхолму, а 1937 у Оксфорду, ради „проучавања узајамних односа између различитих хришћанских цркви“. Паралелно са тим покретом организовано је још једно друштво под именом Светска конференција о вери и поретку, које је заседало два пута, 1927. у Лозани и 1937. године у Единбургу. Друштво је себи поставило за циљ да покаже све препреке, које спречавају уједињење веронаучних црквених програма.

1917. година

У јуну и јулу Џон Мот, на челу америчке делегације, посећује Русију. Убијањем царске породице, уништена је Руска православна империја која је задржавала зло, које се сада несметано разлива светом. Да постоји Руска православна држава у Европи, екуменизам се никада не би могао развити тако брзим темпом, ловећи у своје мреже све помесне православне цркве. Масонство се укорењује у целом свету, које тежи да успостави најављену светску владу, која на све могуће начине помаже, надахњује и финансира екуменизам (епископ Виталије Устинов).

На Упсали, у Шведској, одржава се припремно заседање екуменистичког покрета „Живот и рад”.

1919. година

Екуменистичка делегација епископалаца посећује Цариградску, Грчку и Србску Цркву.

1920. година

У јануару, месточувар цариградског трона, митрополит бруски Доротеј, шаље окружницу „Црквама Христовим посвуда”, која је први прави екуменистички документ Цркве од Истока. У њој се признаје црквеност инославнима, и они бивају позвани на најтешњу сарадњу oко различитих циљева, од световних до религиозних; међу тим циљевима је и:

(а) прихватање једног календара да би све Цркве истовремено славиле велике хришћанске празнике;

(б) размену братских посланица на велике празнике;

(в) блиске пријатељске односе између представника различитих Цркава;

(г) сарадња између богословских школа и представника богословске науке, а такође и размену црквене периодике и издања која излазе у свакој Цркви;

(д) слање младих људи из школа једне Цркве у школе друге Цркве;

(ђ) сазивање општехришћанских конференција ради појашњавања питања која представљају заједнички интерес за све Цркве;

(е) објективно и историјски утемељено истраживање догматских разлика…;

(ж) узајамно уважавање обреда и обичаја прихваћених у различитим Црквама;

(з) заједничку бригу о капелама и гробљима за сахрањивање чланова других вероисповести који се упокоје у иностранству;

(и) регулисање питања мешовитих бракова између представника различитих вероисповести;

(ј) међусобну подршку у јачању вере и човекољубља.

У августу, Ламбетска конференција англиканаца шаље своје „Обраћање свим хришћанским народима”. У Лозани у Швајцарској, организована је прва конференција покрета „Вера и (црквени) поредак“ („Faith and Order”) на којој учествују руски митрополит Евлогије (Георгијевски) и цариградски митрополит тијатирски Герасим (о.Роман Вершило, антимодерн.ру).

Година 1921.

Те године руски архијереји су молили: „Народи Европе! Народи света! Сажалите се на наш добри, отворени, по срцу благородни руски народ, који је пао у руке светских злочинаца! Не подржавајте их, не оснажујте их против ваше деце и унучади! Помозите да се протера култ убиства, пљачке и богохуљења из Русије и целог света”. Узалудан напор – „цивилизовани свет” је равнодушно посматрао руске муке (Јован Сничев).

Година 1922.

Цариградски патријарх Мелетије обавештава надбискупа кентерберијског да Константинопољ признаје англиканска рукоположења, и о томе издаје окружну посланицу.

У Русији се јавља модернистичко-пробољшевички покрет „Жива Црква” (Владимир Димитријевић, Граматика екуменизма).

Година 1923.

Свеправославни конгрес у Цариграду, на коме цариградски патријарх – масон Мелетије (Метаксакис) тражи увођење новог календара у Цркву Божју. Одржан од 10. маја до 8. јуна, овај приватни скуп има антиканонске циљеве – од скраћивања постова до увођења другобрачја свештенства. Са кобним последицама по јединство Цркве, биће спроведена само календарска реформа, прво у Цариграду, Грчкој и Румунији, па онда даље (осим у Србији, Русији, Грузији и на Светој Гори, као и у Мајци Цркви – Јерусалимској Патријаршији). Папски монах Ламбер Бодуен оснива заједницу у Шеветону, где паписти служе по византијском обреду. Циљ: сједињење Источне и Западне цркве.

Основан је, у Паризу, Богословски институт Светог Сергија, на коме ће професори бити најпознатији „рани” православни екуменисти, попут Сергија Булгакова, епископа Касијана (Безобразова), Антона Карташова, итд. Институт својим прилозима помажу инославни, пре свега протестанти.

1927. година

У августу, у Лозани, светска конференција покрета „Вера и поредак”, на којој учествују митрополити Евлогије (Георгијевски), тијатирски Герман, свештеник Сергије (Булгаков), Николај Арсењев и други. Ватикан интензивира руско васпитање неруских свештеника, преко Оријенталног института којим је у то доба управљао Д’ Ербињи и који путује по скоро свим православним земљама изван Совјетског Савеза, са циљем да „прекине све везе између руског и неруског православља да би се лакше успоставио јединствен фронт против атеистичког комунизма“. Оријентални институт Ватикана се ускоро сели у огромну зграду, будући Русикум, са римокатоличким предавачима и мноштвом студената из Румуније, Пољске, Бугарске и Југославије. Папа Пије XI подсећа их на борбу „против покушаја да се уједињење цркава…обави на конфузан начин“, јер треба постићи једно „ истинско и савршено“ уједињење за које ће римска црква да обезбеди услове.

1928. година

Оснивање православно-англиканског Братства Св. Албана и преп. Сергија у Енглеској.

1930. година

Ламбетска конференција у Лондону. Православну делегацију предводи патријарх александријски Мелетије (Метаксакис), који потврђује своје признање англиканских бискупских хиротонија. Учествује и србски епископ Иринеј Ћирић.

1933. година

У издању YМCA PRESS појављује се зборник „Поновно сједињење хришћана: проблем екуменизма у свести православних”. У зборнику се налазе прилози, између осталих, Сергија Булгакова, Стефана Цанкова, Антона Карташова. У програмском тексту „Код студенца Јаковљевог”, Булгаков позива на преиспитивање Светог Предања Цркве (од богослужења до канона) да би се хришћани разних конфесија зближили. Он најављује некакву „нову синтезу” у „Духу Светом”, која ће довести до превазилажења конфесионалних разлика. „Догматска свест” разједињује, а „мистика” уједињује хришћане, сматра Булгаков.

 Светски савет „цркава“

Светски савет цркава се формирао спајањем два водећа екуменска покрета у првој половини XX века: „Вера и устројство цркве” (Faith and Order) и „Живот и деловање” (Life and Work). Светском савету цркава постепено су приступале и друге екуменске организације: пацифистичка „Светска алијанса интернационалног пријатељства Цркава”  (World Alliance for International Friendship Through the Churches), „Међународни мисионарски савет” (International Missionary Council) и „Светски савет за хришћанско образовање” (World Council of Christian Education).

У правцу укрупњења, 1937. године донета је одлука о уједињењу организација „Вера и устројство цркве” и „Живот и деловање”. Већ идуће 1938. године формиран је оснивачки комитет Светског савета цркава чији је генерални секретар постао познати екумениста Висерт Хуфт. Архиепископ Герман Фиатирски и отац Георгиј Флоровски постали су чланови организационог комитета новоформираног Савета. ССЦ је први у историји ступио на пут „практичног екуменизма”, изјавивши да представља зачетак новог типа васељенске цркве (Владимир Мос).

1940. година

Oснована је екуменистичка заједница Тезе, која, до данас, углавном ради са омладином.

У фебруару је основано Одељење за спољне послове Цркве Московске патријаршије (МОСПАТ).

Висерт Хуфт оснива Екуменски институт у Бозеу у Швајцарској, где треба да се припремају активисти екуменског покрета. Милион долара за оснивање даје Џон Рокфелер.

1948. година

У августу 1948. одржана је прва Генерална скупштина Светског савета цркава у Амстердаму, на којој су учествовали представници двеју Цркава: Константинопољске Патријаршије и Хеладске Цркве и 145 секте из 44 земље. Скуп је отворио амерички бизнисмен и политичар Џ. Ф. Далес који је финансијски помагао Нацистичку странку током 1933. и 1934. и имао кључну улогу у организацији прве Генералне скупштине Светског савета цркава.

Висерт Хуфт је изабран за генералног секретара, а масон Џон Мот за почасног председника.

Генералној скупштини су присуствовали и неки „православни” екуменисти: архиепископ Герман Тијатирски, отац Георгиј Флоровски, Хамилкар Алевизатос, отац Александар Шмеман, будући митрoполит Георгиј (Ходр), Николаос Нисиотис и други. Отац Георгиј Флоровски и Алевизатос су постали чланови Централног комитета ССЦ.

Отац Александар Шмеман је постао заменик председника (вицепрезидент) Омладинског комитета Светског савета цркава, а Ходр и Нисиотис постају његови чланови. У септембру 1948. на њихову иницијативу Светски савет цркава организује и финансира конференцију „Свеправославне” омладинске организације која је касније преименована у „Синдесмос”. Од тада Светски савет цркава и друге глобалистичке организације готово у потпуности финансирају Синдесмос.

1949. година

Године 1949. личним авионом председника Трумана у Константинопољ је допутовао нови Мелетије Метаксакис – бивши архиепископ Северне и Јужне Америке Атинагора, кога је 1919. године сам Метаксакис поставио за секретара светог Синода Грчке Цркве. Патријарх Максим је био принуђен да се повуче у пензију под изговором менталне болести, а његово место заузео је масон 33. степена Атинагора.У беседи приликом устоличења он је далеко прекорачио чак и границе безбожне масонске окружне посланице из 1920, прогласивши догмат о „панрелигији”, речима: „Ми смо у заблуди и грешимо ако мислимо да је православна вера сишла са небеса и да су друга учења (тј. религије) недостојна. Триста милиона људи изабрали су мухамеданство као пут ка Богу, а друге стотине милиона су протестанти, католици и будисти. Циљ сваке религије је да човека учини бољим”. Ово поразно одступништво од православне вере једва да је изазвало макар и слаб протест од стране аутокефалних Православних Цркава…

СРЂАН НОВАКОВИЋ, Из рукописа књиге ,,Тајна црквено-народна историја Срба, Руса и Влаха”

ИЗВОР: Центар академске речи

Балканска геополитика

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

„Ми се бранимо од црне интернационале која је пре 900 година бацила своју немоћну анатему на православни Балкан“. 13

„Ми се бранимо од црне интернационале која је пре 900 година бацила своју немоћну анатему на православни Балкан“.

„…Из сасвим непознатих разлога и неком недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром …

СТРАХ ОД НОВЕ КЊИГЕ О ВАТИКАНУ: 80 одсто свештеника хомосексуалци 14

СТРАХ ОД НОВЕ КЊИГЕ О ВАТИКАНУ: 80 одсто свештеника хомосексуалци

Према детаљима из шокантне књиге која ће бити објављена следеће седмице, неки од најстаријих клерика …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *