Момир Стојановић не признаје оно што тера друге да признају

Београд – На вест да је Косово*, чијој је државности тако много лично допринео залагањем за Бриселски споразум, напредњачки посланик и шеф скупштинског одбора за контролу служби безбедности Момир Стојановић изјавио је: „Ја сам спокојан, признајем суд своје државе а не суд неких отцепљених племена“.

Ако је тако, зашто се онда свим силама труди да своје сународнике, поготово оне са севера КиМ, гурне под надлештво судова тих „отцепљених племена“? Ако су ти „судови“ толико добри, ако их толико топло препоручује Србима на КиМ који би такође да признају само судове своје државе Србије – зашто онда не поведе личним примером, па се не одазове том „основном суду“ у Ђаковици, и тако покаже на делу своју пуну приврженост недавно усвојеном „споразуму о правосуђу“, којим се сви Срби на КиМ изручују у надлежност судова „отцепљених племена“?

Добро је да је јавност у Србији коначно обавештена од истакнутог члана владајуће партије да се о судбини свете српске земље преговара са „отцепљеним племенима“, и очекујемо да та терминологија убудуће буде и званично коришћена.

Такође је приметно и негодовање шефа скупштинског одбора за КиМ, Милована Дрецуна, који каже да „не види(м) шта сад суд у Ђаковици покушава да уради“. Подсећамо Дрецуна да није његово да коментарише рад „покрајинског правосуђа“ или било којих других „покрајинских“ органа чију надлежност тако спремно и марљиво намеће Србима и осталим неалбанцима на КиМ. Није јасно какво је то мешање у рад „институција“ које он сам признаје, и чијој је афирмацији сопственим радом толико допринео?

Овде је заправо највеће поштовање према бриселском аранжману показао Посланик Партије за демократко деловање (ПДД) Риза Халими, који је изјавио „да су надлежни органи ти који морају да испитају све околности“.

Момир Стојановић треба на свом примеру да покаже веру у „правосуђе“ у које би да угура друге.

Фонд стратешке културе