Може ли бити укинут Закон о смањењу пензија у Србији?

У најновијем Мосту РСЕ разговарало се о томе постоје ли шансе да се укине Закон којим су смањене пензије великом броју пензионера у Србији. Рачуна се да их је око 700.000. Саговорници су били два професора права из Београда: Весна Ракић – Водинелић и Зоран Ивошевић.

Било је речи о томе да ли се право на пензију може сматрати, не само имовинским, него и људским правом, о обмани у називу закона о смањивању пензија, зашто се Уставни суд Србије ни након три и по месеца није огласио поводом иницијативе да се испита уставност тог закона, да ли је тај суд изложен политичком притиску, као и о томе каква је могућност да Евопски суд за људска права пресуди у корист пензионера.

Омер Карабег: Да ли се пензија може сматрати имовинским правом?
 

Весна Ракић – Водинелић: Наравно. Пензија је имовинско право и спада у појам мирног уживања имовине – како по Устава Србије, тако и по Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода. Нема никакве сумње да је то имовинско право које је нашим уставом уређено, не само као имовинско, него и као и лично право. Наравно, има и других извора тог права, као што је Европска социјална повеља на основу које се такође да закључити да је то – не само имовинско, него људско право.

Омер Карабег: Да ли се смањивање пензија може сматрати одузимањем имовине? Да ли је то исто као кад бих ја имао трособан стан, па ми држава одузела једну собу, јер је то у јавном интересу.

Зоран Ивошевић: Није исто, али је врло слично. Овде је драстично повређено имовинско право, и не само то право, него и друга пратећа права која иду уз њега. Тај закон који се необично зове Закон о привременом уређивању начина исплате пензија крије у себи једну тајну. То је тајна привремености. Тај ће закон трајати привремено – с тим што се почетак његове примене зна, то је новембар прошле године, али крај се не зна. Баш то може да буде врло велика подвала. Јер та привременост може да траје годинама.

Даље, наш устав говори да се област пензија регулише системским законом који се зове Закон о пензијском и инвалидском осигурању. Међутим, одједном се јавља тај бочни закон који ставља ван снаге одредбе системског закона о пензијама, али не у смислу да га укида, него привремено суспендује његове одредбе, а то привремено може да траје и годинама. Мислим да то тако не може и да је Закон о привременом уређивању начина исплате пензија – сурогат, а не прави закон. Јер, када се каже уређивање начина исплате пензија, онда се мисли на технику исплате пензија, то јесте да ли се пензија шаље на рачун у банци, да ли је доноси поштар или је примате на неки други начин.

Међутим, када прочитате тај закон, онда видите подвалу – да се у ствари ради о унеређивању пензија, а не о њиховом уређивању и о томе да се пензије умањују. То није начин исплате пензија, него напад на суштину имовинског права које је и људско право.

Омер Карабег: Чини ли се и вама, госпођо Ракић, да је у самом имену закона учињена подвала?

Весна Ракић – Водинелић: Не само да ми се чини, то је потпуно извесно. Садржина закона уопште не коренспондира са насловом. Из садржине се види да се заправо ради о смањењу пензија. Мислим да су се они у погледу наслова инспирисали уставном одредбом у којој се каже да се законом може ограничити начин коришћења имовине. Отуда се у наслову закона каже да он уређује начин исплате пензије, да се – што се каже – Власи не досете.

Чини ми се да таквим поступцима власт третира грађане ове земље као делимично или ограничено способне, као лица над којима треба да врши старатељство. То се не види не само из овог примера, него и из неких других. Рецимо, није нам било саопштено да ће у априлу доћи до повећања цена струје. Министар привреде је то образложио потребом да се грађани не узнемиравају. То је практично омаловажавање грађана ове земље.То исто се може рећи и за овај закон. Довољно је закон прочитати, па видети да се уопште не ради о начину исплате пензија, него о ограничењу једног стеченог права – права на пензију.

Омер Карабег: Удружење синдиката пензионера Србије поднело је Уставном суду Србије иницијативу у којој тражи оцену уставности закона о умањењу пензија. Занимљиво је да то није урадио Савез пензионера Србије који је чак подржао тај закон. Мора ли Уставни суд Србије да се о томе изјасни?
 

Зоран Ивошевић: Уставни суд се мора изјаснити о тој иницијативи. Али, да будемо прецизнији. Иницијативу није поднело само Удружење синдиката пензионера, него и Удружење војних пензионера. И у једној и у другој иницијативи имате неколико врло озбиљних примедби на садржину закона којим се умањују пензије. Устав говори о томе да се достигнути ниво људских права не може смањивати. Ако смо малочас констатовали да право на пензију спада у корпус људских права, онда је наш устав против сваког умањивања пензија.

Морам да признам да у правној теорији постоји једно схватање да људска права не обухватају социјална и економска права, него само грађанска и политичка права, али Уставни суд Србије не суди на бази теоријских схватања, него на бази нашег устава, а у уставу се говори да су социјална и економска права у корпусу људских права. Али има ту још нешто.

Закон о привременом уређивању начина исплате пензија је у великом сукобу и са Европском социјалном повељом која је код нас ратификована 2009. године. Као ратификациони, нормативни акт она по нашем уставу има јачу правну снагу од закона. А ево шта пише у тој повељи: “Свака држава потписница је дужна да свој систем социјалне сигурности одржава на задовољавајућем нивоу и да га постепено подиже на виши ниво”. Али, никако да га смањује. А они су овде урадили супротно. Они су снизили пензије, а по Европској социјалној повељи то никако нису смели да учине. Уставни суд, дакле, треба да оцењује закон о смањивању пензија не само са становишта нашег устава, него и са становишта Европске социјалне повеље која је по снази одмах иза устава.

Омер Карабег: Иницијативе су поднете крајем новембра прошле године, дакле пре три и по месеца, а Уставни суд се још није огласио. Не зна се ни да ли је почео расправу. Да ли је то нормално?

Весна Ракић – Водинелић: Уставни суд се мора изјаснити о тим иницијативама и то може учинити на два начина. Може их одбацити, ако сматра да нема довољно основа за испитивање уставности тог закона, а може одлучити да испита његову уставност, ако га аргументи изнети у тим иницијативама убеде да има места за то. Време које је протекло од подношења иницијатива је прилично дуго, будући да се ради о изузетно важном случају – ограничењу једног људског права које је од егзистенцијалног значаја за велики број пензионера.

Уставни суд Србије је до сада показивао значајну дозу “креативности” када је одбацивао иницијативе или одбијао предлоге о испитивању уставности закона до којих је власти у овој земљи, ту мислим и на ону претходну, било веома много стало. Морам рећи да та “креативност“ у одбацивању различитих иницијатива буди у мени сумњу да ће ове инцијативе, којима се тражи испитивање уставности закона о смањењу пензија, бити озбиљно узете у обзир.

Зоран Ивошевић: Ја мислим да се је Уставни суд до сада већ морао да се огласи, али он касни и то хронично. То није први пут. Он је годину и нешто дана оклевао да се изјасни о Бриселском споразуму, па се изјаснио на начин који се тешко може прихватити. Поновио је то и у неким другим случајевима.

Постоји зебња да ће и овога пута бити нешто слично. Кад су у питању предмети од нарочитог значаја, а овај је такав, Уставни суд би морао бити много бржи, јер то омогућује и закон о Уставном суду. Ако је нешто изузетно значајно, онда се не чека на ред, него се суди одмах. Могу се донети и привремене мере да се спрече негативне последице. Међутим, Уставни суд оклева, а из којих разлога – то би они могли најбоље знати.

Омер Карабег: Мислите ли да има притисака на Уставни суд?

Весна Ракић – Водинелић: Притисака на Уставни суд је увек било, мада они нису били видљиви. Чини ми се да је Уставни суд – било преко свог председника, било на неки други начин – понекад био доведен у ситуацију да одлучује супротно уобичајеној правној аргументацији.

Зоран Ивошевић: Мислим да притисака на Уставни суд већ има. И ово оклевање је знак који говори о томе. Пошто смо гопођа Весна и ја у току радног века били у контакту са судом – ја сам тамо био скоро са обе ноге, а и она исто тако – ми препознајемо те знаке. Зато мислим да та опасност постоји. Али хтео бих да кажем још једну ствар. Председник владе је скоро изјавио да више неће бити смањивања пензија. То уопште није тачно. Јер, ево шта се догодило после његове изјаве.

Промењен је Закон о пензијском и инвалидском осигурању који предвиђа да се два пута годишње пензије усклађују са трошковима живота. То је анулирано посљедњим изменама. Усклађивања са трошковима живота неће бити све док важи овај привремени закон. Шта то значи? Пошто ће трошкови живота у наредној години рапидно да расту – а већ постоје озбиљни знаци да се то догађа – пензије се неће усклађивати са трошковима живота, што ће значити даље умањивање пензија. Премијер је, дакле, дао изјаву иза које не стоје никакве аргументи. Не може он грађанима да каже нешто што није истина, а није истина да се пензије неће умањивати.

Омер Карабег: Ако Уставни суд каже да је закон о смањењу пензија у складу са уставом, Удружење синдиката пензионера Србије је најавило да ће се жалити Европском суду за људска права. Какве су шансе да Европски суд обори тај закон?
 

Весна Ракић – Водинелић: Пре него што се крене на Европски суд морају се исцрпети сва правна средства која предвиђа правни поредак Србије. Мора се поднети жалба Уставном суду због повреде људског права на мирно уживање имовине. Пракса Европског суда за људска права се може сасвим кратко изразити на следећи начин. Одредбе које говоре о мирном уживању имовине, као о људском праву, веома личе на одредбе нашег устава који је прихватио и терминологију и садржину тих одредби. Да би смањење имовине и права на мирно уживање имовине било оправдано, потребно је да се испуне три услова. Прво, то ограничење мора бити законито. Не може бити извршено било каквим актом, већ законом.

Друго, мора бити легитимно. То значи да мора бити друштвено оправдано. Треће, умањење мора бити пропорцијално – да не представља претерани терет за егзистенцију пензионера. Није мало одлука којима се објашњавају ови принципи легалности, легитимонсти и пропорционалности. Био је скоро један случај – Валов и други против Бугарске. Ту је Европски суд заузео став који би могао бити неповољан за подносиоце иницијативе у Србији.

Наиме, суд је стао на становиште да висина доприноса, које пензионер у току свог радног века уплаћује у корист пензијског фонда, не мора коренспондирати са висином пензије. Међутим, оно што разликује српски случај од бугарског и што може да утиче на другачију оцену Европског суда за људска права о легитимности и пропорционалности умањења пензија у Србији – јесте став тог суда да се пензија не сме умањити тако да угрози суштину права на уживање пензије. Ту се мора поставити питање – да ли смањење пензија које је извршено у Србији угрожава суштину права на уживање пензије, дакле, егзистенцију пензионера.

Мислим да за велики број пензионера можемо да кажемо да је то заиста тако. Када буде оцењивао легитимност и пропорционалности ограничења у случају српских пензионера, Европски суд за људска права то мора да процењује на основу одредби Устава Србије у којима се каже да државни органи, а нарочито судови, морају водити рачуна о суштини права које се ограничава, о значају сврхе ограничења за појединца, о природи и обиму ограничења, као и о томе да ли постоји неки други начин да се сврха постигне мањим ограничењем прва.

Српски случај се битно разликује од бугарског и по томе што пензионери Србије примају пензије у висини коју је одредио законодавац, а не Фонд пензијског и инвалидског осигурања својим појединачним решењем. Они имају решења у којима пише да им је пензија толика и толика, а законодавац каже да је она мања за одређени проценат, а да им при томе није издао појединачна решења.

Омер Карабег: Неизвесно је како ће да пресуди Европски суд?
 

Весна Ракић – Водинелић: Ја морам да кажем да је то неизвесно. Неки елементи ставова Европског суда иду против аргументације на којој се заснивају иницијативе удружења пензионера, док неки други иду у корист тих иницијатива.

Зоран Ивошевић: Случај српских пензионера је атипичан. Овде смо се суочили са једним законом који је анулирао појединачна решења о пензијама. Није их ставио ван снаге, али је рекао да се неће примењивати. Надлежни Фонд за пензијско и инвалидско осигурање, који утврђује висину пензије, није доносио нове одлуке. Све старе одлуке и даље важе. Оне су правоснажне, али се неће примењивати све док овај закон важи. Ако је то атипично, а јесте, онда ми се чини да се морају тражити неки атипични путеви према суду у Стразбуру. А како до њих доћи?

Ја знам да се пензионери, којима је ускраћен део пензије, масовно обраћају Фонду за пензијско и инвалидско осигурање са захтевом да им Фонд донесе нова решења у којима ће писати садашњи износ њихове пензије. Велики број тих захтева је већ поднет, али Фонд за пензијско и инвалидско осигурање ћути. Он није донео ниједно једино ново решење.

Међутим, он је по закону дужан да донесе одлуку у року од 30 дана, а у компликованијим случајевима у року од 60 дана. Нека је ово компликован случај, па је рок за доношење одлуке 60 дана. Ако тај рок прође, онда се по Закону о управном поступку сматра да је донета негативна одлука, то јесте да је захтев одбијен. Онда се може поднети жалба против решења о ћутању управе, па ће у року од два месеца надлежни другостепени орган да одлучи и о тој жалби.

Ако он одговори ћутањем, онда ће након два месеца моћи да се поднесе тужба Управном суду. Кад тај поступак буде окончан, биће испуњен услов да су се исцрпила сва домаћа правна средства и онда се може ићи према Европском суду не нападајући општи акт него појединачни акт који је настао применом правне фикције да се ћутањем одбијају захтеви, односно жалбе. Ја бих то препоручио, пре свега пензионерима, а и иницијаторима поступка пред Уставним судом. Мислим да је то можда једини начин да пензионери Србије дођу до европске правде.

Омер Карабег: Госпођо Ракић, мислите ли и ви да би појединачне тужбе биле успешније?

Весна Ракић – Водинелић: Ту је потребно још нешто. После одлуке Управног суда, треба се уставном жалбом обратити Уставном суду. Наиме, Европски суд за људска права је заузео становиште да је уставна жалба пред нашим Уставним судом ефикасно правно средство, премда бисмо о томе могли дебатовати.

Могуће је да би Европски суд за људска права толерисао прескакање Уставног суда као што је то учинио у неким случајевима баш поводом пензија. То су биле неке тужбе које су поједини пензионери поднели против Пољске. У сваком случају предстоји доста дуг пут да би се стигло до Европског суда за људска права – и то је оно што целу ствар чини веома циничном.

Ради се о пензионерима, старијој популацији, људима чији је животни век ограничен, и који у све то морају уложити доста енергије, па и новца. Све то заједно је прилично обесхрабрујуће. Када би пензионери знали чему служи то ограничење пензија, да ли оно заиста служи да би се обезбедио јавни интерес и који је то јавни интерес, онда би и терет и жртва, које они треба да поднесу, били сношљивији.

Уместо тога власт у једној реченици саопштава да је то потребно ради консолидације пензијског фонда. Какве консолидације? Да ли се та консолидација може постићи продајом бања или нечим сличним што се налази у имовини пензијског фонда – то као да власт није испитивала.

Антрфиле: Када би пензионери знали чему служи ограничење пензија, онда би и терет и жртва, које они треба да поднесу, били сношљивији.

Омер Карабег: Министар рада Александар Вулин каже да ће влада поштовати одлуку Уставног суда ако овај прогласи закон неуставним, али додаје да се одлуком ниједног суда, па ни уставног, не може напунити буџет, што је некакав наговештај да се одлука, иако буде позитивна, ипак неће поштовати?

Зоран Ивошевић: То је још један од парадокса наше политике. Ја мислим да се господин Вулин тамо нашао случајно. Он се врло лоше сналази и њему ће требати доста времена да се привикне на дужност коју сада обавља.

Весна Ракић – Водинелић: Да држава одлучи да не поштује одлуке Уставног суда, који је највиши суд ове државе, то би значило да се у овој земљи потпуно одустаје од уставног принципа владавине права. То би, заправо, значило да се органи државне власти понашају као субверзивни органи који негирају само биће те државе. Ако сте у државној власти, не можете јавно негирати принцип владавине права и очекивати да та држава буде озбиљно схваћена од стране њених грађана.

Зоран Ивошевић: То што је рекао господин Вулин је стварно несхватљиво. Свака одлука Уставног суда мора се извршити, јер и у уставу и у закону о Уставном суду пише да су сви државни органи, све политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана, верске заједнице итд. дужни да у оквиру својих права и дужности извршавају одлуке и решења Уставног суда. Према томе, Уставни суд је изнад владе, па чак и изнад скупштине. Уставни суд може да укине и стави изван снаге законе парламента, а поготово акте владе. Ако је тако, а јесте, онда се један министар и члан владе ове земље не може тако односити према одлукама Уставног суда.

Омер Карабег: У закључку, постоје ли шансе да се укине закон о смањењу пензија и да пензионери Србије поново добију своје пензије у оном износу како им то пише у решењима?

Весна Ракић – Водинелић: Верујем да су шансе да Уставни суд тај закон прогласи неуставним мање него да каже да је он у складу са уставом . Тај став заснивам на дугом и неоправданом оклевању Уставног суда да се упусти о разматрање уставности тог закона, као и на неким ранијим случајевима у којима је Уставни суд или одбио да се упусти у испитивање уставности неких закона или је то учинио у неоправдано дугом времену. Што се тиче појединачних уставних жалби и притужби Европском суду за људска права – верујем да су шансе нешто веће.

Зоран Ивошевић: Ако говоримо о хигијени рада свих државних органа, укључујући и Уставни суд, онда бих ја био оптимиста, али пошто наши органи не раде у хигијени, већ врло честу у патологији – онда бих се сложио са госпођом Ракић да су ствари доста неизвесне.

 

Омар Карабег, РСЕ