Народни устанак од 27. марта 1941, чију 80. годишњицу обележавамо у тренутку док пишем овај текст, био је реакција на одлуку тадашњих југословенских власти озваничену два дана раније, 25. марта, да Краљевина приступи Тројном пакту.
Основни документ су 27. септембра 1940. потписали нацистичка Немачка, фашистичка Италија и империјални Јапан. У тачки један тог споразума писало је да Јапан признаје и поштује вођство Немачке и Италије у завођењу новог реда у Европи, на шта су европске силе узвратиле признавањем исте улоге Јапану на Далеком истоку.
Нескривени и током рата у пропагандним подухватима много пута истицани циљ сила Осовине била је изградња “нове” и “модерне” Европе.
Изградњи “новог европског поретка” неке државе прикључиле су се милом, попут Мађарске или Румуније, а неке силом, попут Вишијевске Француске. Несумњив је био ентузијазам присутан међу свим европским народима да се укључе у изградњу те Европе.
Тај ентузијазам се најбоље илуструје значајним учешћем у Вафен СС-у представника свих тих народа. Од Француза који су последњи бранили Хитлеров бункер у Берлину ’45, преко Белгијанаца чији је лидер Леон Дегрел постао један од најодликованијих бораца на Источном фронту са чак 75 борби прса у прса, или званично неутралних Шпанаца, окупљених у “Плавој дивизији”, и Швеђана, из јединице “Свеборг”, до “наших” есесоваца, из дивизија “Ханџар”, “Кама”, или “Скендербег”.
У ову борбу за “нову Европу” нису се укључили једино Срби, међу којима Хитлер није могао да нађе ни три добровољца, упркос постојању Српског добровољачког корпуса Димитрија Љотића. Или можда баш због тога што ни “љотићевци” нису хтели да гину за такву “модерну” Европу.
Претпостављам да би, када би се ова ситуација поновила данас, заговорници борбе за људска права и “европеизацију” Србије пуч од 27. марта прогласили за корак уназад и супротан модернизму и савременим тенденцијама. Вук Драшковић, уосталом, то отворено и заговара.
Усвајањем Закона о истополним заједницама Србија би се, тврде заговорници ове идеје, модернизовала и сврстала у ред напредних држава, али као што видимо из примера с 27. мартом, као и многих других, није свака модернизација добра, и одбијање да се сврста у ред држава које су у том тренутку “модерне” и “прогресивне” не подразумева аутоматски и да се чини нешто веома добро.
Некада се то одбијање, ма колико да кошта и колико год живота једног народа узело, може сматрати нечим добрим, иако се у датом тренутку тако не чини. Иако израњављен, српски народ је из Другог светског рата изашао као победник и на страни добра, јасног опредељења да слобода нема цену.
Као што нам је тада “модерност” наметана из Берлина, “центра нове, уједињене Европе” и савеза који се називао Тројни пакт, данас нам се намеће из Брисела и савеза који се назива Северноатлантски пакт. Део те модерности, за коју се залаже и правник и доскорашњи директор домаће испоставе Сорошевог Фонда за отворено друштво Милан Антонијевић, јесте и истополни брак, илити заједница. Ако то не прихватимо, не можемо се сврстати у ред “модерних” држава, тврде.
Какви су то темељи друштва ако их може срушити један закон, упита нас Антонијевић у једној телевизијској емисији. А како се, иначе, руше темељи друштва, ако не законима на којима свако друштво и почива? Сами закони су темељи друштва и они су скројени у складу с већинском вољом грађана о томе како желе да то друштво изгледа. И није у питању само један бенигни закон, у питању је стратешка намера да се ти друштвени темељи потпуно редефинишу, али корак по корак (то и заговарачи овакве реформе отворено кажу). У овом случају, полазимо од неких основних права која се тешко могу оспоравати, да би се дошло до усвајања деце у истополним заједницама, што је и сама ауторка Гордана Чомић признала. Већ толико пута виђена техника “кувања жабе”.
У овој борби се они који се противе оваквом начину регулисања права истополних партнера проглашавају за “ретроградне злонамернике”, и приписује им се чак и склоност ка насиљу, што је Антонијевић и покушао да учини у поменутој емисији. Свог саговорника отворено је оптужио за насилништво пошто је, говорећи о религијском значају брака (а сваки је брак у својој основи религијска категорија, јер је он у сваком друштву, до овог “модерног” био праћен религијским ритуалима), поменуо Христов одлазак на свадбу у Кани Галилејској и Божју казну за разврат и исквареност у старозаветној причи о Содоми и Гомори.
“Сад сте кренули у насиље, спаљивање. Није то за грађане, заиста”, рекао је он. Старозаветна прича која за циљ има поуку о томе како треба живети, а како не, јесте позив на насиље? И то “није за грађане”? Овим приступом долазимо до тога да Библију треба забранити, јер негативно говори о хомосексуализму, па самим тим позива и на насиље? Каже Антонијевић да циљ ових закона није да се некоме дају већа права него да се она уједначе. Можда у овом кораку, али како је кренуло, већ у следећем ће људи који верују у поруке Старог и Новог завета бити приморани да своју веру исказују “између четири зида”, и да због деликта мишљења буду кажњавани, док ће другима бити дозвољено да своје страсти исказују и намећу. Онда ће сви бити или модерни, или забрањени. Корак по корак, или 27. март?
Извор: ИСКРА
