На скупу у свечаној сали САНУ била и трбушна плесачица, али је уистину скандалозно много шта друго

На скупу у свечаној сали САНУ била и трбушна плесачица, али је уистину скандалозно много шта друго

5
(8)

* Генсек САУНе Небојша Нешковић  је прорицао светлу будућност српске науке од могућих примена његове уже области истраживања. Он је у то време био челник Комисије за науку и технологију Градског одбора Југословенске левице (ЈУЛ-а) Београда. Отада су прошле две деценије, кристалне дуге нису нашле никакву примену све до 2019. године и до ове најновије конференције о будућности образовања. Нешковић је од локалног „тврдог“ јуловца постао „меки“ светски интеркултуралиста

* На београдску конференцију о будућности образовања може се махнути као на глобалистички вашар таштине, али би то било погрешно бар из три разлога. Прв: треба препознати шаблон по коме делују глобализатори, дигитализатори и дебилизатори света (и образовања) ради припремања одбрамбене стратегије од оваквих

* Друго: локалне и глобалне носиоце овог покрета треба идентификовати, њихову делатност приступачно објаснити и јавно осветлити, баш зато што они, све причајући о транспарентности, своје праве циљеве држе у тајности и далеко од рефлектора јавне сцене.

* Треће: важно је да се схвати да са локалним „сорошевцима“ и „шестом колоном“ нема шале, да су се као неоплазме раширили и сместили на многа важна места на којима се одлучује о образовној, научној и културној политици и да је потребно хитно се мобилисати за борбу с њима

________________________________________________________

       Аутор: др Филип Раке ВУКАЈЛОВИЋ

ПРЕ пуних двадесет година, садашњи генсек САУНе Небојша Нешковић  је прорицао светлу будућност српске науке од могућих примена његове уже области истраживања (у прилогу плакат трибине).

Он је у то време био само челник Комисије за науку и технологију Градског одбора Југословенске левице (ЈУЛ-а) Београда, прве политичке позиције с које је лансиран у светску политику.

Отада је прошло две деценије, кристалне дуге нису нашле никакву примену све до 2019. године и до ове најновије конференције о будућности образовања.

НН је од локалног „тврдог“ јуловца постао „меки“ светски интеркултуралиста.

На скупу у свечаној сали САНУ била и трбушна плесачица, али је уистину скандалозно много шта друго  

Небојша Нешковић – од локалног „тврдог“ јуловца

постао „меки“ светски интеркултуралиста

Ма колико „тврд“ био, код професора Мирјане Марковић није могао да догура даље од председника једне комисије Југословенске левице Београда. Она га је баш добро проценила и није га пуштала на више позиције. Откад је „омекшао“ по свим параметрима и с локалне науке и технологије прешао на светску културу и НАТО вредности, као да му баш све полази за руком.

Тема/Дилема мултикултурализам– интеркултурализам је стална брига ресора за културу САУНе за који је Нешковић делом задужен, па је зато атерирала у Нешковићеву секцију.

Небојша Нешковић је „веома храбар човек, не зато што се никога не боји, већ зато што се ничега не стиди“.

У циљу налажења заједничке црвене линије у наизглед потпуно хаотичном избору предавача размотрићемо још само неколико карактеристичних домаћих ‘ликова’.

То су Милена Драгићевић Шешић, Александра Дрецун и државни секретар Владимир Поповић.

Шешићка ‘мерачи’ на упад уметности у политику преко уличних перформанса и заигравања с емоцијама људи.

Иста памет која је позвала Владицу Цветковића досетила се да позове и Милену Драгићевић Шешић (МДШ), професорку Менаџмента у култури и теорији масовних медија Факултета драмских уметности у Београду да ‘иступи’ на београдском хепенингу посвећеном будућем образовању.

На скупу у свечаној сали САНУ била и трбушна плесачица, али је уистину скандалозно много шта друго

Милена Драгићевић Шешић

И она, „велечасна“ и „препаметна“, континуирано пропагира српску нечасну улогу у „ратовима деведесетих“ и пише књиге славећи отпор многих овдашњих „корисних идиота“ који су учествовали у државном преврату 2000. године.

Фебруара 2019. године чак даје интервју Новом магазину у коме је написано да: „Професорка Драгићевић Шешић вероватно није слутила да ће се деведесете године бунта против репресије у Милошевићевој Србији, у нешто другачијем облику, поновити у зиму 2019. и оживети протесте – којима су уметници онда дали, и сада дају свој огроман допринос – против популистичке политике нове власти, манипулације медијима, поновних подела на “патриоте” и “издајнике”, говора примитивизма и, што је најопасније, злокобних назнака фашизације српског друштва…

– Верујем да се промена мора остварити и да ће до ње доћи. Надам се и да ћу ја то доживети. А борба за друштвену промену и промену вредности даје смисао мом животу“ – каже професорка…

Само непоправљиви аутошовинсти могу данас такo параноично да бунцају о „фашизацији“ српског друштва и да још жале због тога што су, поред још неких маргиналаца, ‘жене у црном’ нестале из колективног памћења и што нису ушле у официјелне историје уметности.

Селекторе није изневерила својим наступом.

Рече да је уметничка ‘комуна’ у нас, данас изузетно одговорна заједница и да они раде много изазовнија уметничка истраживања него што су научна истраживања. Не рече нам само којим су се то мисаоним апаратом служили у истраживању, па још научном, и остави нас да то сами докучујемо.

На скупу у свечаној сали САНУ била и трбушна плесачица, али је уистину скандалозно много шта друго

У `радном председништву` и председник САНУ Владимир Костић

С обзиром да је одмах затим рекла да је најновији приступ образовању уметника такав да се мање пажње посвећује вештинама (извођења, компоновања, глуме…) а све „више напорима да се образују нове генерације уметника и менаџера свесне социјално-политичких и других културних контекста“, не чуди што Шешићка ‘мерачи’ на упад уметности у политику преко уличних перформанса и заигравања с емоцијама људи.

У образовању студената и наставног особља на пољу дизања буке и галаме против власти, а власт је нажалост неодлучна да им се супротстави како заслужују, бивши ректор Факултета драмских уметности МДШ сигурно није без заслуга.

Суштина њеног и уметничког стварања већине савремене булументе је безначајност (на пример: картонске кутије, стреле које лете у једном правцу у коме ваљда и ми треба да ‘летимо’, по поду развучени канапи, једна мала бела коцка насред огромне музејске хале, плави вигвам Марине Абрамовић…)

Само ако безначајност превлада они имају шансе да буду неко и нешто важно. Безначајна дела служе да би се и гледалац/посматрач осетио што безначајнијим. Ако се у томе успе онда ће такав безначајан и уплашен мали човек нетремице слушати сваку уштву коју му поставе за локалног капоа на „галији“ на којој весла отплаћујући доживотне кредите.

Безначајни „артисти“ НАТО-арта не трпе висока стремљења. Више сфере су у њиховој уметности забрањене.

МДШ написа и следеће: „менаџерске и маркетиншке технике у управљању и развоју публике важније су од саме креације“.

На скупу у свечаној сали САНУ била и трбушна плесачица, али је уистину скандалозно много шта друго

Александра Дрецун   

Панел дискусија „Образовање за одрживост и инклузивност за људе и природу“ је имала ту част да у њој учествује већ годинама нeпотопљива Александра Дрецун, председник „Pаскрснице“ – Центра за науку и иновације“ (Intersection. Centre for Science and Innovation), Београд, Србија.

Александра Дрецун је скоро целу прву деценију 21. века провела на челу секретаријата многих важних људи, све до генералног секретара тадашњег председника Републике Србије Бориса Тадића. Ни после напуштања тог престижног места није јој било лоше. Удомљавали су је на саветничка места у државној управи и на чело богато финансираних паранаучних институција.

У јавности је постала видљива као директор Центра за промоцију науке, за који јој је ‘Божица’ Ђелић, приликом одласка с позиције научног министра марта 2011. године, оверио уговор о финансирању градње „дворца“ за промоцију науке (додавши на предвиђених огромних 15 милиона евра још читавих 50 милиона кредитних евра) у коме се одржала све до 2014. године.

Кад је сменише, наивно сам помислио да је ова средњовечна госпођа заувек сјахала с државних јасала.

Ако посматрамо њену непотпуну биографију на сајту удружења грађана „Женска влада“: http://www.zenskavlada.org.rs/show.do?id=143, коме је она била један оснивача 2006. године и у којој је за њу било резервисано министaрство унутрашњих послова, видећемо да је госпођа Дрецун била члан удружења грађана и професионалних удружења (11 на броју) и члан три управна/надзорна одбора и једног саветодавног тела Владе. Ту су дате и све њене позиције до 2011. године.

У оквиру тачке „Професионално искуство“ набројано је 9 позиција. Њена „Област деловања“ овако је представљена:

Професија: Правница, Менаџерка, Консултанткиња

Област експертизе: Маркетинг, Менаџмент, Јавна управа, Инвестиције, Адвертисинг, Борба против корупције и организованог криминала, Финансирање политичких странака, Кривично процесно право, Комуникације, Оглашавање

Област активизма: Родна равноправност, Реформа јавне управе, Борба против корупције, Унапређење пословног окружења, Рад с младим талентима, Унапређење образовања, Популаризација класичне музике, Хуманитарни рад

Све ово је госпођа Дрецун успела и научила, образујући се уз рад, за мање од две деценије од дипломирања на Правном факултету УБ, а види се да је радила тешке и одговорне послове где се сигурно „морало дежурати до дубоко у ноћ и још стићи и утећи и на страшном месту постојати“.

И таман помислих да је госпођа Александра чудо вечне младости, природне интелигенције и начитаности, кад ме опет неки ђаво натера да погледам и њену биографију на енглеском језику, која такође стоји на сајту женске владе.

Ту доживех веома непријатно изненађење. Наиме, у српској варијанти своје биографије, да би ваљда оправдала своје место госпође министарке унутрашњих послова, дала је следећи податак под заглављем Професионално искуство: Институција: Министарство унутрашњих послова, Полицијска академија Позиција: Капетан полиције, Асистенткиња приправница – Период: 1995– 1999. (У истој тој биографији на енглеском језику, под заглављем Professional experience стоји: Belgrade University, Police Academy, Assistant, Criminal Procedure Oct 1995–Sep 1999.)

Понаша ли се овде госпођа Дрецун неетички? Јел’ то, око Владе се мувајући, научила да помало „крадуцка на оловку“?

Не трепну кад уведе „Полицијску академију“ на Београдски Универзитет. А шта ћемо са њеним чином капетан(ке)? Шта ако је она само у резерви, јер кажу да важи изрека: „Једном полицај(ац/ка) увек полицај(ац/ка)“?

На скупу у свечаној сали САНУ била и трбушна плесачица, али је уистину скандалозно много шта друго

Шта са њеним новопеченим пријатељима широм Европе и са Харварда?

Није шала догурати до ‘капетанке’ полиције за само четири године рада у полицији, а мало је можда срамота одрећи се тог часног чина у својој биографији на енглеском језику. Нису то године па да их сакриваш до миле воље.

Утисак о гомили претенциозних ефемерности које је госпођа, екскапетанка српске полиције, Александра Дрецун изрекла у току свог наступа о проблемима будућег образовања с низом примера дискриминације женског пола (навела је један такав «драстичан» – замислите, у разним тестовима у САД а и шире, лутке за тестирање су направљене по узору и у димензијама мушког тела), се може стећи цитирањем њених предлога шта нам је чинити у вези с тешким положајем жена на планети Земља.

Госпођа Александра Дрецун непотребно скрива у својој биографији на енглеском језику своју припадност српској полицији деведесетих година прошлог века, када је стекла капетански чин радећи на криминалним процедурама. Питам се да није она, после две деценије, променила специјализацију и можда се укључила у кругове обавештајних служби?

Државни секретар у Министарству просвете, науке и технолошког развоја (МПНТР), Владимир Поповић је одређен да излаже у овиру Панел дискусије „Утицај истраживања и иновација на образовање“.

Наша је велика срећа што се овај управљачки примерак појавио на конференцији и јавно, на свом кукавном енглеском језику, одмуцао своје излагање, које даље коментаришем.

а) Владимир Поповић је у почетку навео податак да се пројектно финансира укупно 12.000 истраживача, а да је „укупан број истраживача“ 16.000 (чиме су ових нових 4.000 истраживача, ван пројеката, заслужили да их тако зову и ‘књиже’ нико не зна).

Говорио је о местима које Србија заузима на разним светским листама наводне компетитивности које, ако ичему служе, онда је то да оправдају нерад и још невиђену некомпетентност оних који управљају науком и просветом из дотичног Министарства.

Свашта је било и свашта ће, вероватно, још бити у будућности. Али ови садашњи високи службеници из Министарства просвете и науке, све су надмашили – такве трубадуре без стида и срама, мајка још рађала није.

На скупу у свечаној сали САНУ била и трбушна плесачица, али је уистину скандалозно много шта друго

Владимир Поповић

б) Интересантан је поглед државног секретара Поповића на популацију којом руководи. Он види „многа зараћена племена“ која међу собом ратују (цитирам):

„Социјално хуманистичке науке против других научника, природне науке, основне науке против других, институти против факултета и многи други конфликти међу различитим заједницама. Кад покушате да промените нешто отпор је врло, врло велики и понекад ми се чини да је никаква промена најбоље решење, за све. Наравно то није тачно.“

Наравно да Поповић није искрен кад тврди да „није тачно“ да никаква промена у хаосу у који нас је увео, њега не задовољава. Он је перјаница тог хаоса и једино што ради је да скупља компромитујуће информације о различитим зараћеним клановима, а сам припада највећем и најмалициознијем -машинском клану (о овом клану сам јавно писао и говорио пре доста година).

Прикупљене информације касније користи да машинцима и њима блиским клановима (Земунски физичарски клан је један од таквих) обезбеди лукративне позиције и додатне пројекте од „европских, а наших“ пара. И ко зна шта још.

За три године, колико води сектор науке и истраживања, Поповић ништа није смислено урадио. Рад на преписивању два „европска“ закона, која су донета недавно, којима се стање науке само даље погоршава, могла су завршити стручна лица без његовог учешћа.

Кад се све сабере и одузме, никакав разуман ред и план се не може назрети у наступима домаћих учесника које описах. Слично раштркано, без концепта и идеја, без предлога и закључака, говорила је и већина страних гостију позваних на конференцију.

Неки су чак разумно говорили то што су говорили а да, у ствари, ништа вредно помена у вези с проблемима данашњег образовања нису рекли.

Много више је било пропаганде, празне приче, необавезног ћаскања све до правог трабуњања далеко од теме конференције.

Раније смо већ рекли ко све нуди своје услуге САУН (Светска академија уметности и науке). Да још само поменемо ко је то нама у Београд дошао.

Било је ту свега: живахних бакица и декица (један је превалио деведесету и стигао је из далеког Бразила), старих и „млађих“ академика разних академија, многих професора којечега, проповедника светле будућности и неслућених могућности, бивших амбасадора, два туцета председника и директора и чак једна згодна плесачица трбушног плеса пореклом из Црне Горе.

Потпуно је јасно да пленарна заседања и панел дискусије нису имале за циљ да скупе било какве разумне предлоге учитеља, професора и педагога, него да утичу и припремају јавно мњење и доносиоце одлука на државном нивоу како би се одустаjало све више од традиционалног образовања и без много размишљања прихватале свакојаке дигиталне и друге иновације у овој области.

Изабрани локал ни предавачи нису стручњаци за образовање, а још мање су квалификовани да говоре о томе какво је образовање Србији потребно у будућности.

Вредност овог окупљања за организатора није ни у каквој вези с декларисаним и јавним циљевима конференције, који су кратко и нејасно написани.

Организатори су имали друге циљеве које су у потпуности испунили.

Своје поруке, уз велику медијску галаму, пренели су у још једну земљу коју би да укључе у западни глобализациони пројекат и НАТО.

Дошли су да „наше“, а њихове кадрове, подрже и ‘малко’ погурају према вишим управљачким позицијама, дап ровере и регрутују („драфтују“) нове кадрове који им се нуде на локалном тржишту и да их све заједно охрабре да истрају на путу којим су пошли или би требало да пођу.

Многима ће свашта обећати, а неке вероватно и наградити.

Овај вашар таштине је организован на високом нивоу и уз учешће бивших и садашњих министара, највиших научних и универзитетских структура и културних представника.

       Нешко, финасијски електроинжењер, научни туриста, комерцијалиста, импресарио и организатор небројених локалних и међународних скупова на свакојаке теме, успео је да на ову конференцију приведе српски научни и политички «крем» духовно,  по „педигреу“ и у сваком другом погледу сличан њему.

О одржаној конференцији у Београду, по ономе што је досад речено  могло би се тврдити да је бесмислена, претенциозна, непотребна, у невреме – па да према томе о њој није требало много говорити. Али, није тако, из више разлога.

Први је, да треба препознати шаблон по коме делују глобализатори, дигитализатори и дебилизатори света (и образовања) ради припремања одбрамбене стратегије од оваквих.

Други је, да се локални и глобални носиоци овог покрета идентификују, њихова делатност приступачно објасни и јавно осветли, баш зато што они, све причајући о транспарентности, своје праве циљеве држе у тајности и далеко од рефлектора јавне сцене.

На скупу у свечаној сали САНУ била и трбушна плесачица, али је уистину скандалозно много шта друго

Најмлађи су мета

Трећи је, да се схвати да са локалним „сорошевцима“ и „шестом колоном“ нема шале, да су се као неоплазме раширили и сместили на многа важна места на којима се одлучује о образовној, научној и културној политици и да је потребно хитно се мобилисати за борбу с њима.

Не сумњам да су се они, који су имали стрпљења да читају овај мој текст довде, питали више пута: зар је овај толико докон да седи и пише дебели трактат о једној наизглед бесмисленој конференцији са не много интересантним учесницима?

Разлог због кога сам се упустио у овакав, не баш лак и пријатан, посао је тај што сам, пре мање од годину дана, случајно прочитао и упамтио речи руске научнице Олге Четверикове: „Данас, када се промовише програм дигиталне економије (у оквиру тога и образовања), реч више није само о новим технологијама, већ је све више реч о промени свести људи и успостављању новог система управљања. Одраслима је тешко променити свест, па се реформатори концентришу на децу, којој кроз промену система обуке уводе другачији смисао, и другачије стандарде размишљања и понашања.“ (цитат из текста од 25. 4. 2019. године у Интернет издању недељника Завтра, под насловом: „Пут ка дигиталном малоумљу“.)

Четверикова ту говори о опасностима од брзих и непромишљених експеримената с дигитализацијом образовања (Шири текст Олге Четверикове «Пут ка дигиталном малоумљу» видети на Izmedjusnaijave.rs)

Прочитавши програм недавне „Четврте међународне конференције о будућем образовању“, видео сам да оно што се догађа у Русији и код нас с дигитализацијом образовања никако није случајан и стихијски процес. Није далеко од истине тврдња да је на делу: „велики социјално-политички пројект за успостављање новог кастинскогдруштва“.

На крају, најчешће употребљаване речи на београдској конференцији су биле: дигитално, дигитална трансформација, дигитализација, дигитално друштво, информационо друштво, информационе и комуникационе технологије, четврта индустријска револуција, глобализација, одржив развој итд.

Да није постојао никакав разуман разлог да САНУ и УБ учествују у организацији „Четврте међународне конференције о будућем образовању“, сад кад је све прошло, јасно је као дан.

Циљ је постављање темеља за организовање кампање за промену свести и промену система вредности, која се најлакше остварују на нивоу образовања и васпитања, по могућству од најранијих дана.

Најсигурнији начин да се то уради је прикупљање огромне количине података о што већем броју појединаца на планети, уз помоћ дигиталних и информационих технологија.

Идеја водиља секте глобалних дигитализатора свега постојећег је да се овим подацима хране њихова „паметна оружја“ за борбу, психолошку и сваку другу, против „злих“ идеологија и „злих“ људи.

„Зле“ идеологије су све оне које нису 100% западне, глобалне и унисоне.

Хоћу да верујем да су и председник САНУ и ректор БУ схватили, на крају, коликo је профанисање то у чему су учествовали.

Јавни део конференције често је личио на вуду ритуал с многим магијским речима и бајалицама, неке и у вези с образовањем, иако главни вуду „мајстори“ своје зле умисли „раји“ слаткоречиво представљају као највеће добро.

На скупу у свечаној сали САНУ била и трбушна плесачица, али је уистину скандалозно много шта друго

Филип Вукајловић

Не би ме чудило да је био и тајни део конференције само за њих: са молитвама, трбушним плесом, трансом и обавезним жртвовањем кокошки.

Нема никакве сумње да је избор домаћих предавача учињен тако да се, ни по коју цену, међу њима не појави неки непожељни слободни мислилац с родољубивим склоностима. Верујем да је исто тако све учињено да се слични и као слушаоци не појаве. Да случајно не поставе неко непријатно питање.

Ова конференција ми је помогла да се приближим одговору на питање: због чега Владимир Костић тако често од САНУ и у САНУ прави циркус с њим као церемонијал мајстором у главној улози?

Чини ми се да одговор на ово питање лежи у његовој видео биографији из које цитирам следеће Линк: https://www.sanu.ac.rs/wp–content/videos/039_VLADIMIR%20KOSTIC_04–022019_x264.mp4:

„Оно што памтим из тог периода је једна врста ексклузивности. Заправо, кабл циркуса (детињство – циркус „Адриа“ и циркус „Централ“, прим. Ф.Р.В.) је пролазио преко дворишта мог најстаријег пријатеља, још из обданишта, Бране Јованчевића, и пошто циркус то није плаћао, као надокнаду ми смо заправо, за узврат, имали могућност да уђемо на сваку представу циркуса кад год смо желели. Нас двоје (ваљда: двојица?!) смо као некакви контии улазили јер смо знали кад је кроћење тигрова, кад је смртоносни скок, нисмо баш све гледали. Та врста могућности да у циркус уђем кад год хоћу, чинила ме је и још ми је и данас то некако остало у сећању. Вероватно никада више ту врсту екслузивности, тог значаја, нећу више имати ни на једној представи.“

Много тога је Владимир Костић обећао кад су га изабрали за председника САНУ. А сав Академијин и Костићев живот се изгледа претворио у једну

континуирану циркуску представу и јурење за „том врстом могућности да у циркус уђе кад год хоће“ и за тим „осећајем ексклузивности и значаја“ доживљеним у раном детињству.

Лако га можемо разумети, али нам од тога не може и не сме бити лакше.

Такво је и исходиште ове неразумнее Конференције велики промашај, а она потпуно сувишна сем ако није служила забави, променади, релаксацији учесника, јер о образовању било је мало речи, а о будућности образовања поготово.

 

         Трбушна плесачица, али и учесник Конференције, Мила Поповић била је у двострукој улози: Лепа Мила кад „говори тијелом васцели свијет је разумије“. С њом „експоненциални раст“ није немогућ.

         (Видео траје пет минута)

Факти

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Као сваки КОМУНИСТИЧКИ ИСПРДАК: Београд добија бисту Си Ђинпинга?

Као сваки КОМУНИСТИЧКИ ИСПРДАК: Београд добија бисту Си Ђинпинга?

1 (1) Нова комунистичка партија Југославије (НКПЈ) и Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) истакли су …

Докторка хемије: Због количине отрова у ваздуху, у Београду ризик од добијања канцера

Докторка хемије: Због количине отрова у ваздуху, у Београду ризик од добијања канцера

5 (8) Истраживања атмосферских честица у урбаној зони Београда показала су да у ваздуху доминирају …

Leave a Review

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend