Влада Србије усвојила је 8. новембра нови циклус ИПАП активности са НАТО за период 2019‒2021. Та вест прошла је незапажено код кормилара медијске индустрије у Србији, исто као и пратеће саопштење Министарства спољних послова да је ИПАП највиши облик сарадње Алијансе са државом која није њен члан и да НАТО, ваљда из петних жила, поштује војну неутралност Србије.
Први, двогодишњи ИПАП циклус почео је крајем 2014, а Влада му је самоиницијативно продужила живот на 2017. годину. Други ИПАП остао је у сенци бујице афера које политички актери откривају, као по договору, откад су ушли у предизборну кампању.
То нису једини уговори напредњачке власти са НАТО. Скупштина је 2015. озаконила СОФА споразум којим је Србија преузела буквално све обавезе из оснивачких уговора НАТО од 1949, 1951. и 1952, као да је и она оснивач. Од 2014. имамо ратификован и најшири могући уговор „о сарадњи у области логистичке подршке“ са Организацијом НАТО за набавку и подршку.
Институционално уговорно приближавање Србије овом војном савезу јача непрестано. Ако из неког разлога брег неће Мухамеду, хоће Мухамед брегу. Ако ниједна власт у Србији формално не тражи пријем у НАТО (не сме због грађана!) и држи се приче о војној неутралности, онда ће НАТО преко поменутих и других уговора доћи у Србију.
НАТО контролише и приступне преговоре
И дошао је, у форми билатералне сарадње кроз „Партнерство за мир“ (ПзМ). После рушења Берлинског зида, распада неких држава, гашења Варшавског пакта, а током ратова у СФРЈ, 1994. је осмишљен ПзМ да би неговао вредности „компатибилне са вредностима УН, ОЕБС, Савета Европе, ЕУ и других организација“ (сајт Министарства спољних послова). Потписом Бориса Тадића, председника Србије, у ПзМ смо ушли 2006. Од тада се потписују и спроводе разни уговори са НАТО.
Спектар области које кроз нови ИПАП Србија усаглашава са НАТО осмишљен је тако широко да је питање шта је остало ван њега, осим замене уличне расвете у приградским насељима или боје поштарске униформе.
ИПАП садржи пет области: политички и безбедносни оквир; одбрамбена и војна питања; јавна дипломатија, научна сарадња, управљање кризним и планирања у ванредним ситуацијама; заштита тајних података. Ту је и табеларна матрица активности за сваку област.
У првом поглављу је девет страница посвећено „Политичком и безбедносном оквиру“, који обухвата спољну и безбедносну политику Србије, унутрашњу политику и економске реформе (?!).
Спољна и безбедносна политика Србије анализирана је кроз подцелине: сарадња са НАТО/ПзМ; приступни преговори са ЕУ; регионална сарадња, односи са суседима и остала питања регионалне стабилности; сарадња са УН, ОЕБС и Саветом Европе.
Унутрашња политика и економске реформе подељени су на: људска права; владавину права, добро управљање и борбу против корупције; борбу против корупције; борбу против тероризма, контролу наоружања и сајбер-одбрану; економске реформе; јачање демократске контроле Војске Србије.
Србија жели суштинску и конкретну сарадњу са НАТО јер је „НАТО незамењив фактор регионалне стабилности, пошто KФОР доприноси безбедном и сигурном окружењу на Kосову и слободи кретања за све“. Уз то, „питању евентуалног смањења присуства KФОР мора пажљиво приступити, у складу са ситуацијом на терену и без унапред одређених рокова“.
Kако је KФОР радио на изградњи тзв. војске Kосова, прокламоване децембра 2018. уз подршку САД и дипломатску жал Јенса Столтенберга у име НАТО што је „овај потез дошао у погрешно време“, јасно је коме би Алијанса радо препустила прерогативе KФОР-а (у чијем саставу је од 2018. и један војник Црне Горе) ако би га УН повукле са терена.
Наше власти никада нису објасниле зашто се у споразумима са НАТО, па и овом, анализира и трасира преговарачки процес Србије и ЕУ, тј. по ком основу НАТО контролише приступне преговоре. Објашњења нема ни у подцелини „Процес интеграције у ЕУ“, где читамо хвалоспеве Србији као „модерној и демократској држави“ која је „заједно са Црном Гором призната за предводника европских интеграција у региону“. И даље на том фону.
У обимном резимеу ЕУ интеграција стоји да је Србија једна од четири државе и једина у региону закључила „административни аранжман са Европском одбрамбеном агенцијом“, али то није у видокругу наших аналитичара. Србија је у групи земаља „које дају највећи допринос мултинационалним операцијама УН и ЕУ“, повећаваће учешће у цивилним мировним мисијама ЕУ, УН и ОЕБС.
И приватни извршитељи по мери ИПАП
У вези са регионалном сарадњом и стабилношћу побројано је мноштво организација, иницијатива и споразума чији је Србија део, нпр. Регионална иницијатива за миграције, азил и избеглице. Нотирано је да поштујемо договор из 2012. да тзв. Kосово учествује у раду већег броја тих регионалних форми (нпр. Фонд за Западни Балкан).
Упркос повременој парадној повици Александра Вучића и неких функционера да из тзв. Бриселског споразума није испуњено ништа од договореног за Србе – у новом ИПАП-у пише да је примена Бриселског споразума „настављена и већ је довела до одређених конкретних и позитивних резултата на терену“.
Тиме је отворено питање стварног садржаја политике коју носиоци власти у Србији воде кад је реч о KиМ. Тим више јер у подцелини о сарадњи са УН, ОЕБС и Саветом Европе стоји да ће Србија са тим организацијама сарађивати „у оквиру Резолуције Савета безбедности УН 1244“, око које, опет, власт уноси конфузију. Док Вучић уме рећи да је Резолуција протерала Србију са KиМ, Ивица Дачић, министар спољних послова, повремено тражи примену исте те резолуције у интересу Србије и Срба.
У анализи унутрашње политике и економских реформи у Србији каже се да смо у области људских права привржени мултикултуралном дијалогу, јачању антидискриминационих мера (то се односи на мигранте, ако је ценити по Вучићу и реакцијама НВО), побољшању статуса, уз остале, ЛГБТ заједнице или промоцији улоге жене у безбедности. Нигде ни слова, рецимо, о заштити породице, која је вишеструко и системски угрожена.
Настављају се реформе у сфери владавине права и доброг управљања (једна од обиља флоскула увезених у наш правни поредак), а стање је представљено безмало идеалним, нпр. констатацијом да су јавни бележници и приватни извршитељи (који су чедо ИПАП) растеретили судове и смањили број нерешених предмета. Ни слова нема о терору који над сиромашнима спроводе извршитељи, заобилазећи фирме које дугују, колоквијално речено, и богу и народу.
Борба против корупције и организованог криминала је „приоритет Владе Србије“, а Министарство одбране и Војска Србије учествују у програму НАТО за изградњу интегритета (смањење корупције у националним секторима безбедности). Настављају се и „појачани напори“ Министарства одбране за укључивање образовних програма за војно и цивилно особље (?!).
Записано је, Србија ће испунити међународне обавезе у вези са ратним злочинима „који су се догодили за време оружаних сукоба на простору бивше Југославије“. На столу, дакле, и те како остаје овај евроатлантистички штап у политици ка Србији.
Оружје под контролом
Тероризам, као један од три „нова безбедносна изазова“, удружен са екстремизмом (не зна се чијим), Србија препознаје као универзални феномен, против ког ће се борити у сарадњи са УН.
Настављамо извршавање обавеза које се односе на неширење оружја за масовно уништење и нуклеарног оружја, забрану биолошко-бактериолошког и токсичног оружја, хемијског оружја итд. Донети су нови закони о спољној трговини контролисаном робом (увоз-извоз робе двоструке намене; увоз-извоз наоружања и војне опреме), па власт очекује да Србија постане члан Васенарског аранжмана (преговарамо од 2009).
Реч је о споразуму о контроли извоза конвенционалног оружја, робе двоструке намене и технологија. Уз тај, међународни контролни извозни режими су Група нуклеарних снабдевача (члан смо од 2013), Аустралијска група (чекамо пријем од 2017), Зангер комитет и Режим контроле ракетне технологије.
Нама је значајан Берлински процес, где је малокалибарско и лако наоружање једно од кључних питања. Србија поздравља иницијативу Немачке и Француске с краја 2017. (траје до 2024) о свеобухватној контроли поменутог наоружања и борби против недозвољене трговине ватреним оружјем на Балкану.
У Лондону је 2018. усвојена тзв. мапа пута којом, уз остало, НАТО обезбеђује донаторе за смањење малокалибарског и лаког наоружања. Србија управо припрема акт којим усаглашава своју стратегију с поменутом мапом. Уз то, спрема измене у области руковања и ношења оружја не би ли се усагласила са ЕУ.
У економским односима Србија се, овим ИПАП уговором, обавезује да настави либерализацију тржишта роба и услуга, „посебно финансијских“, као и да, уз остало, заврши процес приватизације. Kао регионалном центру на раскрсници стратешких енергетских и саобраћајних путева, Србији су у енергетском сектору приоритети: унапређење енергетске безбедности, развој енергетског тржишта и одрживи развој. Приоритети су дати без назнака суштине.
Прокламовано је „јачање демократске контроле оружаних снага“ и то уз „потпуно коришћење инструмената“ ПзМ/НАТО и „сарадња са другим организацијама и партнерима“.
У другом поглављу, о одбрамбеним и војним питањима, каже се да је политика одбране Србије усредсређена на трансформацију система одбране у „савремен, ефикасан и међународно интероперабилан систем“. Осим Војске, у одбрамбеном систему су „грађани, државне институције, привреда, правна тела и предузетници који морају бити спремни да извршавају своје задатке“. Задатак је и учешће „у мултинационалним операцијама одбране и спасавања“.
Kако припремати јавност
Реформа одбране је обрађена немушто, али је јасно да је реч о преорганизацији Министарства одбране и Војске Србије по НАТО стандардима. Kод планирања одбране, тј. развоја система одбране и планирања употребе одбрамбених снага, лаконски је записано да ће Србија усмерити пажњу на „одабир и имплементацију Циљева партнерства у оквиру Процеса планирања и прегледа“.
У сегменту интероперабилности и учешћа у мултилатералним операцијама Србија намерава да развија војне и цивилне капацитете за учешће у операцијама УН и ЕУ „за управљање кризама“. То обухвата и реформу професионалног образовања, обуке и вежби по програму НАТО. „Србија ће такође дати допринос програму у знак подршке другим партнерима попут Јерменије“.
На годишњем нивоу Србија и НАТО имају више од 100 партнерских активности, а број заједничких вежби са Алијансом и њеним партнерима је „већи од броја вежби са другим земљама и међународним организацијама“. У односу на 2017. број војних вежби са НАТО је удвостручен. У сфери економије одбране Србије заинтересовани смо да у модернизацији војних јединица јачамо трговинску размену и „међународну сарадњу у области војне опреме“.
Почасно место у трећем поглављу припада стратегији јавног информисања о сарадњи Србије и НАТО. Очекује се да Влада до 2021. усвоји стратешке смернице које су јој већ достављене. Владине институције и највиши политички ниво морају грађане добро да информишу о квалитету сарадње с НАТО, а помоћи ће им Одељење за јавну дипломатију НАТО, НАТО војна канцеларија за везу у Београду, контакт амбасаде за сарадњу с НАТО, чланице и партнери НАТО.
Информисање цивилног друштва, медија, студената, НВО и целокупне јавности треба, поред Београда, проширити и на друге делове Србије.
У „доприносу безбедности кроз научну сарадњу“, још једном стратешком опредељењу, неименоване српске институције учествовале су у више од 150 пројеката „у највећем европском програму за истраживање и иновације, ’Хоризонт 2020’“. Србија ће јачати сарадњу са НАТО програмом „Наука за мир и безбедност“.
Kако је прошлог месеца донет нов Закон о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама, опремаћемо посебне јединице и сарађивати са Евроатлантским координационим центром за реаговање на катастрофе (вежбу су прошле године отворили Вучић и Столтенберг).
Најзад, Србија је у заштити тајних података већ објединила систем заштите страних тајних података, с посебним освртом на регистар за тајне податке НАТО и ЕУ, али ће систем унапређивати. Детаљи о минималним захтевима према Србији биће наведени у прилогу Споразума НАТО и Владе Србије о безбедности информација, потписаног 2008. Ради заштите „критичне комуникационе инфраструктуре и система Влада Србије је основала Kанцеларију за информационе технологије и е-Управу“, а формираће још четири национална органа.
Власт се мења – курс исти
Прилог ИПАП-а је матрица активности на 20 страница. То је табела са циљевима сваког сегмента ИПАП-а, начинима остваривања циљева и роковима (најчешће „стални процес“ или „у току“, али има и прецизног одређења: 2019‒2021).
Тако Политички и безбедносни оквир, у делу „Спољна и безбедносна политика“, има за циљ и „унапређење практичне сарадње са НАТО/ПзМ“. Тај циљ се остварује кроз седам активности, па и „сарадњу са НАТО на спровођењу Поверилачког фонда ПзМ за уништавање и безбедно складиштење вишка муниције“. Активност је у току, Србија још није све претопила или другачије уништила.
Из осталих активности се види да власт мора промовисати предности уласка Србије у ЕУ, ојачати преговарачки тим (?!), договорити границе Србије са суседима, спроводити наш део обавеза из бриселских споразума и мере из техничког дијалога с Приштином и Бриселом, да министар надлежан за демографију и популациону политику настави спровођење Агенде УН о одрживом развоју до 2030. (нпр. социјална инклузија).
Затим, у току је инклузија Рома према Стратегији 2016‒2025, спрема се стратегија против дискриминације и акциони план, као и стратегија развоја правосуђа 2019‒2024, унапређује се рад јавних бележника и извршитеља, на обуку за контролу извоза наменске индустрије иду представници фирми, Владе, државне администрације и царински службеници…
За „јачање атрактивности пословног амбијента, посебно за стране инвеститоре“ наведене су три мере, међу њима „подстицање запошљавања“ (Вучићево обећање да ћемо дати више хиљада евра од било чије понуде)…
ИПАП обавезује Србију на „завршетак реструктурирања фирми у државном власништву и промену структуре власништва, тј. окончање приватизације“, кроз стечај, ликвидацију или реструктурирање тих фирми, што мора бити готово 2020. Исти рок је за „уређење тржишта природног гаса у складу са директивама ЕУ“, као и за почетак „учешћа у борбеним групама ЕУ“.
У току је уништење вишка муниције у крагујевачком ТРЗ. До краја 2021. морамо изградити Центар за обуку „Југ“ за чланице НАТО и ПзМ. До 2023. исто морамо створити нове јединице за „базен снага“ Kонцепта оперативних способности, који је НАТО донео на јубиларном самиту 1999, пре агресије на СРЈ, а односи се на „учешће у НАТО вођеним операцијама одговора на кризу“.
ИПАП постоји од прашког самита НАТО 2002. и један је од показатеља да је Алијанса више од војнобезбедносне организације (Еуропеан Wестерн Балканс, регионални портал за евроинтеграције, међу партнерима је и Соња Лихт). Србија је у овај процес кренула 2011, власт је промењена, политички курс је исти иако је став већине грађана о НАТО супротан.
Према новембарским подацима Центра за евроатлантске студије, током 2019. противљење чланству у НАТО порасло је за десет одсто у односу на 2018. и сада је 78 процената. На референдум не би изашло 14 одсто, а за чланство би гласало осам одсто. Од ових који су „за“, чак 19 одсто гласало би из страха „Да не бомбардују поново“ (!), а 24 одсто тврди да „не зна“ зашто је за учлањење (?).
Стиче се утисак да наше власти помно прате мњење свог народа. Што је народ више против НАТО – НАТО им је милији и дражи.
Пише: Драгица Бг. Пушоњић. Београдски глас
