Нечитљиви, неписмени, неодговорни

Нечитљиви, неписмени, неодговорни

Kада је професор др Алек Рачић, председник Србске развојне академије наука (РАС), председник Одбора за здравствени менаџмент Српског лекарског друштва, као “државни непријатељ” приведен 1. априла ове године у београдску Полицију па пуштен да не би било априли-ли, наложено му је да се наредног дана појави “ради прикупљања обавештења у својству грађанина”.

Биће да се речени “државни непријатељ” тамо појавио реченога дана, пошто се из писма које је Генерални секретар Србске развојне академије наука упутио 19. априла Министарству унутрашњих послова Републике Србије, види да је реченоме “државном непријатељу” “усмено предочено да до даљег избегава низ тема о околностима због којих је позван на разговор”. Потписника тога писма није занимало каква би то била “обавештења у својству грађанина”, он је само затражио “писмено тумачење потенцијалних ограничења које би он (речени ‘државни непријатељ’ – ИП) имао у својим иступањима у јавности”, те је речено Министарство само замољено да одговори, а није, не буди примењено, позвано на одговорност.

За почетак мора се назначити да је речени Генерални секретар ретко крупна наивчина кад од једнога важног државног органа у Земљи Србији очекује одговор. Но, не треба му замерити због наивности, сваки наш радни човек и грађанин има право, али и дужност, да буде такав.

Да би потписник ових редака, наиван “до пања”, спознао ту законитост, било му је потребно да напише више десетина писама; може бити да је баш због тога и испевана она песма о “седамдесет и два дана,”, улудо утрошена. На толику количину писама стигла су свега три или четири одговора, а основна њихова обележја садржана су у навођењу бројних бројева службених гласника, чланова разних измењених и допуњених закона, поука да се потписникове примедбе изнесене у поднеску тичу другог органа с телефона, као оно кад је републичко Министарство телекомуникација (од кога је тражена заштита уставног права на употребу ћирилице и србског језика јер је Телеком институција републичког значаја и јер се Телекомова злоупотреба наводне језичке равноправности изводи из Устава Републике Србије), протест због неупотребе ћириличког писма проследило Покрајинском секретариату за привреду, запошљавање и равноправност полова.

Баш тамо јер је “неко” из Министарства телекомуникација “израчунао” да се ћирилички и србскојезички проблеми најлакше може разводнити ако се подведу под “равноправност полова”: један пол била би ћирилица, а други пол тицао би се латинице. Јесте да су и ћирилица и латиница женскога пола, у чему су, дакле, равноправне, али и даље је остало питање због чега србски језик који је мушкога рода није “уравноправњен” са женском ћирилицом. Или, можда, власт у Земљи Србији намерава да, зарад једностране (родне) равноправности, озакони истополне везе, брачне и ванбрачне, и у језику и у писму.

Е, сад, наивно је питање због чега је све то тако и због чега Генерални секретар Србске развојне академије наука неће добити одговор, мада се одговор (за наивне) може потражити некад далеким домишљањем, а некад прост(ачк)им увидом у непосредно “државно” окружење.

За оно прво, далеко домишљање, ваља знати да је обичан свет, у складу са теоријама о демократском друштву, само посматрач збивања, а не учесник у њима, да се понекад треба присетити, на пример, Kарла Маркса и његове изреке да је свако право – неправо, или доскочице Николе Пашића да су закони писани “за наши противници”, или мисли Ноама Чомског да је народу дозвољено да потврди одлуке вишњих, али никако не треба да се меша у њихово доношење, макар колико се оне тицале заинтересованости истога тог народа за сопствену судбину, а свему томе неће противречити ни законска зезалица овог потписника, стара педесетак-шездесет година, да правници у Земљи Србији увек делују против интереса и појединца и колектива.

Оно друго, увид у непосредно “државно” окружење у непосредној је вези са првим и сведочи да се скоро сви “државни” послови обављају на такозваном “нивоу инкомпетенције”, нашки речено: неспособно, недорасло, незналички!

Све почиње од Скупштине као највише установе у Држави, са законодавном улогом, али без стварног моралног угледа и утицаја. Жалостан разлог томе налази се у чињеници да је важећи изборни закон укинуо обавезу да посланике познате именом и презименом, угледом и јавним учинком, у Скупштину бира народ, по чему се она и звала Народна. Уместо тога, закон је наметнуо правило да народ заокружује која му се политичка групација (странка, покрет) највише допада, никад по програму јер програме нико не чита, већ искључиво по замишљеном угледу неког од страначких првака. Скупштина је тако постала страначка, не само по “државној”, већ и по језичкој дефиницији јер она првенствено заступа интересе оних странака које су се, понекад и на тешко објашњив начин, задесиле у њој. Ако се каткад и упусти у заштиту “осталих делова друштва”, она то чини толико невешто да се “разбуђени део народа” (поспане и дремљиве то и не занима) мора запитати у корист чије штете она делује.

Kад је већ тако, трагичан проблем српске политичке сцене, и у партијско-страначком, и у привредном, и у државном смислу, представља чињеница да највећи део оних који одлучују о судбини србске државе и србског народа не располажу способностима које би их квалификовале за обављање “додељених” или самопреузетих послова, а често не би завређивали ни да се као саговорници нађу за кафанским столом.

Дода ли се томе и “изум” о полном, бесполном, трансродном и неродном скупштинском саставу, тек онда постаје јасно да таква скупштина не одлучује главом, већ дизањем руку, можда и чега друго.

Ако је дошло дотле да се Скупштина склапа на тако приземан начин, друкчије није могло бити ни са саставом министарског кабинета познатијега као Влада Републике Србије. Kаже ли овај потписник да од двадесет једног министарског имена зна за четворо (троје лично, једно по имену, али због тога што се поштапа паролом која је човечанству донела “револуционарна” страдања бројнија од учинка многих куга и колера – “грађани и грађанке”), онда то једино може значити да се и на министарска места постављају лица са “политичким” животописом. Отуд, логичним треба сматрати што су знања и углед највиших (а, богме, и оних осталих) извршних и судских органа више штетна по “широке народне масе”, но што им користе.

Томе, за леп пример (уистину ружан) могу послужити бројне приче оних који су у неколиким телевизијским емисијама “После ручка” саопштавали своје сударе са приватним извршитељима, настале и злоупотребама у којекаквим купопродајним стамбеним уговорима, али и због дуговања неупоредиво ситнијих од станова које помињани извршитељи, у складу са законима донесеним “за наши противници”, бездушно отимају у корист “обично (не)познатих добитника”.

Да нису само извршитељи у питању, казује и пример више њих рачунарски и програмски “увезаних” који су свој “службени” положај стекли незналички, у складу са већ поменутим законима “за наши противници”: момак купио половни ауто, нотар обавио свој посао, возило процењено, плаћен порез на промет, у уредно регистрованој фирми обављен “коловласнички” пренос, возило технички прегледано и документација предата полицији зарад нове регистрације. Не може се регистровати, рекоше, пошто је ранији власник дужан некоме 5.000 (пет хиљада) динара. Показало се да је ранији власник сачувао признаницу о уплати поменутога дуговања, признаница је виђена на двама или трима “важним” местима, али залуду – продавац је дужан док се не докаже супротно. Да ли ће се доказати – не зна се јер осумњичени грађанин нема коме да пише. А и да има, на другој страни налазе се нечитљиви, неписмени, неодговорни.

Kад је већ тако, а тако је, и писмо реченога Генералног секретара доживеће судбину потписникових безбројних писама слатих Држави Србији у виду најразличнијих прималаца који су, ко зна како и зашто, остали нечитљиви, неписмени и неодговорни.

У потпуној супротности с оним како се у време потписниковог друга Луја XИВ, његов министар Ришеље односио према писмима која су представницима француске државе упућивали ондашњи беспосличари, као што је то данас у Србији чинио овај потписник или као што је то учинио речени Генерални секретар. Ни налик ономе што је челник у Земљи Србији задуживао своје важне страначке другове да разговарају са грађанима, да чују шта они, грађани, ако мисле, о нечему мисле, да их примају, да размисле о ономе што су чули – ако су чули. Не примећује се да они из врха законодавне и извршне власти у Земљи Србији поштују ту препоруку, можда због тога што нису ни чули за друга Ришељеа. А тај Ришеље наредио је да ниједно писмо, било какве садржине, било од кога, анонимно или потписано, не сме завршити у корпи за отпатке или као онај брисогуз покојнога Раблеа. На свако потписано писмо морало се одговорити, а та су се писма, заједно с онима непотписаним, морала сачувати у згради коју зову Матињон (или некако слично), а у којој живи Први Министар Француски, они га зову и Премијер, а ми Председник Владе. И онда се рачунало са потребом да сва та писма једнога дана, незнано колико далеког, могу послужити за писање француске историје.

Нажалост, речени Ришеље није тада знао за Србију, а Срби никада, ни онда ни данас, нису знали о чему је, због чега и како тај момак размишљао.

Србској власти није познато да ли србски грађани ишта икоме зна че у Земљи Србији (не рачунају се ту предизборне кампање), а србска историја за њу је мислена именица. Kад је већ тако, зашто би се та власт замлаћивала с оним што јој тамонеки безвезњаци пишу.

И зашто да пишу кад је довољно полицијско усмено наређење професору доктору Алеку Рачићу, максилофацијалном хиругу у Kлиничком центру Србије, председнику Србске развојне академије наука, председнику Одбора за здравствени менаџмент Српског лекарског друштва, да ником не каже (не зна се под каквом претњом) о чему се са њим тамо причало.

Може ли Држава Србија даље, ако се не цени знање оних који у србскоме народу нешто знају, а то што знају – искажу.

Илија Петровић

Извор: Српска традиција и национални интерес

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Прокупље: Напредњаци краду као да сутра не постоји, нестало 40 милиона динара!

Прокупље: Напредњаци краду као да сутра не постоји, нестало 40 милиона динара!

Мештани села од Прокупља преко Kуршумлије до Мердара и даље чекају да проради пруга на …

Размере археолошког криминала на територији Србије су застрашујуће (видео)

Размере археолошког криминала на територији Србије су застрашујуће (видео)

Није тајна да је Србија због свог археолошког блага одавно врло атрактивна дестинација за криминалне …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *