Националистичке смутње, економска криза, поделе… Да није реч о Југославији крајем осамдесетих година прошлог века? “Не, то је данашња Европска унија, 25 година после потписивања уговора у Мастрихту”, каже Драгослав Дедовић, новинар Дојче велеа.
Једног фебруарског дана 1992. у живописном холандском градићу Мастрихту Европска заједница је преименована у Европску унију.
– Тај савез држава је за западне земље које су га основале већ четврт века саморазумљива успешна прича. Но, потискивање тамне стране тог успеха управо угрожава његову одрживост. Можда нико и није био у стању да у годинама после Мастрихта одмах схвати какве су грешке Европској унији стављене још у колевку. Међутим, ако оне буду игнорисане, то би могло довести до краја Уније – пише Дедовић.
Један од прастарих грехова ЕУ је била неспособност да правилно процени југословенску кризу, да превентивно делује и спречи рат или да изврши озбиљан миротворан утицај после избијања сукоба.
Европска унија и почеци
– Управо је Европска заједница у време распада јужнословенске државе, а то је било време рођења ЕУ, била недоследна у заступању прокламованих вредности. Уједињена Немачка није у Мастрихт донела као мираз само своју економску силу већ и историјски условљену слабост. Наиме, у време хладног рата Западна Немачка је била и привредни див и политички патуљак. Та особина се у Мастрихту пренела и на Европску унију. За ових двадесет и пет година патуљак није ни мало порастао. Потпуно су заказале и повремене терапије са безбедносним и спољнополитичким хормонима раста. Рецимо, још увек не постоји консеквентна спољнополитичка линија на Балкану. А такозвани Западни Балкан, препуштен себи, периодично се враћа својим трибалним коренима – додаје Дедовић.
На унутрашњем плану Европској унији недостаје способност постизања консензуса.
– Тврд став Немачке у светској финансијској кризи као и великодушност Берлина за време избегличке кризе можда јесу производ тренутне немачке финансијске и хуманитарне логике. Али немачка доследност у тој логици делује на очување мира у кући као трајни токсин. Токсичност се могла развити јер су оба става дошла на крају, а не на почетку лошег развоја догађаја. На пример, приликом пријема Грчке у еврозону западне земље су Атини глатко прогледале кроз прсте. Исто се десило приликом пријема Бугарске, Румуније и Хрватске у Европску унију. Даблински споразум по којем избеглице могу затражити азил само у земљи у коју су први пут крочили на тло Евроске уније годинама је штитио Немачку преоптеретивши средоземне земље. Тврдоглаво игнорисање те чињенице направило је од Медитерана масовну гробницу, а од сиријске трагедије, европску избегличку драму – пише Дедовић.
Солидарност само са “одабранима”
Америчка склоност примени војне силе није увек била у интересу Европске уније.
– Та логика није донела само серију интервенција чије последице су биле незамислива разарања и слом целих држава у европском комшилуку већ и опадање солидарности унутар Уније. Изгледа да солидарност са слабијим државама и избеглицама постаје “старомодна”. Последично смо добили Брегзит у Лондону, Качинског у Варшави, Орбана у Будимпешти. Путин, Ердоган и Трамп “анте портас”, што баш и не олакшава целу ствар – наводи он.
Стање ЕУ све више подсећа на распад Југе
– Ако се катастрофа у бившој Титовој држави може лапидарно свести на једну формулу, онда она гласи: Перманентна редукција југословенског друштва на наводне заједнице порекла у комбинацији са економском кризом. Политичке и економске противречности су се преко ноћи вулгарно етнизирале. Тада је то у очима западних посматрача изгледало као атавизам, одступање од главне струје историјског напретка. Нажалост, 25 година после свега мора се констатовати да је распад Југославије означио почетак, а не крај једног кобног тренда. Неолибералне елите су изгледа потпуно потцениле страх људи и у западним друштвима да не заврше на губитничкој страни. Сада је национализам постао део мејнстрима и у понекој западној престоници. У Бечу се то скоро довело до устоличавања шовиниста. Пред нама су и неизвесни избори у Холандији и Француској. При томе је карактеристично да су западне силе које су победиле нацисте развиле мање витална друштвена антитела против модерно прерушених фашистоидних идеологија него земља у којој је то зло првобитно настало. Уствари, спасоносна формула је једноставна: Требало би да се земље које чине Унију удруже у сложну заједницу вредности и тако доследно наступе према окружењу. А и да практикују стварну солидарност унутар Уније. И то из спознаје да је боље на време улагати него после интервенисати. На дужу стазу су трошкови сигурно мањи, наравно, ако се у превенцију уложи што више и то без оклевања. Није пресудно да ли ће ЕУ оживети свој пропали устав или направити неку врсту генералне оправке да би дошла на виши ниво – ЕУ 4.0. Или да ли ће земље које чине језгро Уније да искораче, пре осталих, у правцу искреног удруживања. ЕУ мора достићи стварну солидарност, финансијску одрживост за све чланице и оспособити се да заиста сложно делује, иначе ће пропасти. Времена је све мање – закључује Дедовић.
Дојче веле, Вестионлине
