Неразуман народ и премијер “меког срца”

Из интервјуа Александра Вучића америчкој телевизијској станици Си-Ен-Би-Си очигледно је да није нимало лако бити премијер у Србији. Он је потпуно посвећен и опредељен за спровођење реформи у земљи, пре свега ради стварања повољније климе за долазак страних инвеститора. Међутим, “какве год реформе покушате да спроведете на Балкану…то је горе од пакла”.

Очигледно, народ не схвата у чему се оне састоје, не види шта је циљ промена, те нерадо на њих пристаје. Премијер се међутим не предаје, спреман је да се ухвати у коштац са тешким питањима, док примедбе на свој рад сматра нападима.

И нови Закон о раду и пензијском и инвалидском осигурању, који ће донети велике невоље запосленима, а лакши живот послодавцима, даће повода за нове критике премијера. Синдикати се већ припремају за организоване протесте, док Вучић сматра да више нема о чему да преговара са њима.

Са своје стране, Америчка привредна комора у Југославији изразила је похвале новом закону, називајући га првим кораком у правом смеру. Он ће, свакако, некоме донети користи, питање је само хоће ли то бити запослени у Србији.

Затим је министар финансија Лазар Крстић изненада поднео оставку (мада се и она могла очекивати после неких његових претходних изјава). Саопштио је како сматра да “премијер и министар финансија морају имати исти став о томе шта треба урадити и у ком року”. Министар се залагао за смањење плата, и пензија, повећање цена струји и отпуштања, али је премијер “мека срца”, како је објаснио Лазар Крстић, те није могао да се сложи са тим , већ је те болне захвате гурнуо под тепих, односно, одложио их за неко друго време, када ће, несумњиво, бити још болније по грађане Србије.

Међутим, не треба губити наду. Премијер зна где је решење. О њему је говорио већ много пута, а налази се у привлачењу страних улагача, повећању производње и отварању нових радних места. Ето, требало је само да се тога сетимо.

Ко има времена и стрпљења да слуша премијерове наступе у јавности, свакако је запазио његов неуништиви оптимизам. Као и многи други у Србији, и он је свестан тежине садашњег стања земље, јасно увиђа да су неопходне године и године опоравка да се “стигне до зелене гране”, али, за разлику од осталих и малодушних, никада на губи наду, већ је увек спреман да свој оптимизам преноси и на масе.

Можда се још мало ко сећа како је средином 2013. храбрио грађане Србије причом о извозу 10.000 “великих фића” у Русију до краја исте године, уз напомену да “ту квоту сматрамо само као почетак и надамо се да ће се повећавати”. Нажалост, Русија све до данас није купила ни једног јединог “великог фићу”. Премијер се, ипак, није обесхрабрио, те је пре неколико дана, на састанку са Путином, како је изјавио нашим медијима, “добио обећање да ће руска страна размотрити могућности”.

На сву срећу, у свету има и других пријатеља који једва чекају да Србији притекну у помоћ. Рецимо, премијеру веома блиски, а веома богати шеици из Емирата нестрпљиви су да уложе милијарде долара у развој пољопривреде у Војводини, и колико је год потребно у Црвену звезду да би се од ње створио тим који ће годинама харати Европом уместо енглеских, шпанских, италијанских или немачких клубова, а да се већ и не помиње фатаморгана звана “Београд на води” која ће омогућити досад незамислив напредак главног града и целе Србије.

Не знам да ли се у премијеров оптимизам може убројати и његово предвиђање да ће се Срби око 2032. године приближити по марљивости Црногорцима. Ако то није изјавио у шали, није јасно шта је овом поруком хтео да каже.

Његови поступци и изјаве често изазивају недоумицу – има ли он саветнике који би му помагали да јасније сагледа прилике код нас и у свету и предложили како да поступа и шта да каже.

Познато је да је досад неколико пута тражио саветодавце међу звучним именима из иностранства. Међутим, она се нису дуго задржавала у Београду. Да ли што им се учинило да се премијер ослања искључиво на сопствене закључке или што су схватили да њихове прескупе услуге држава Србија није у стању да плаћа?

Он свакако има домаће саветнике, али је питање колико они утичу на његове одлуке и наступе. Можда зато што се не усуђују да му предложе нешто што му се не свиђа, а могуће је да и сами имају потешкоћа да правилно оцене шта се дешава, те и нису у стању да му дају користан савет.

У јавности се повремено чују и стручњаци који из најбоље намере, а пре свега забринути за будућност земље, указују на премијерове грешке. Он се на њих љути, жалећи се да је личност коју највише “нападају у Србији”.

Заиста није нимало лако бити премијер народу који не верује у приче о непостојећим реформама. Али још је теже бити народ у Србији која има такву власт и таквог премијера.

Војислав М. Станојчић, НСПМ