Ових дана ова влада, (са неким изменама), трећи пут је обележила својих првих 100 дана, овога пута доста свечано и у пуном саставу, пред камерама.
Вучић их је све похвалио, а нарочито Зорану, док је за Вујовића, уз похвале и задовољство његовим радом, поменуо и да тај „једва чека да оде“… у ММФ или Светску банку, одакле је и дошао у владу, као њихов пензионер.
Некада су министри финансија, уз министра унутрашњих дела, били главни чиниоци владе, а какав је данас то чинилац који једва чека да збрише. Каква је то Влада, и какав њен премијер, кад тај бег, ноншалантно, обелодањује?
Много хваљена је Зорана, (и сама се хвалила), најпре и највише аутопутем Љиг – Прељина.
Додуше, ништа није рекла о крађи жичане ограде на том новом аутопуту. Украдено је преко 100 метара те ограде, тек што је пуштен у промет.
И то није први пут. Годишње се украде и преко једног километара.
Све се краде што чини путну инфраструктуру! И наравно, то се продаје, неком, али тај се неко не открива, као ни они који се баве тим лоповлуком.
Помињала је и изградњу железница, поготову Београд – Будимпешта, која је, према обећањима, већ одавно требала да саобраћа, уосталом као и други колосек Београд – Панчево (12 км.), који се гради већ трећа година, а крајем треће деценије прошлог века, постављен је дупли колосек Београд – Новска (347 км.) за само – 9 месеци!
Хваљени су и Вулин, због смањења броја незапослених, као и Љајић због повећања броја туриста из Турске… Било је лепих речи и за Шарчевића у просвети.
Наравно и дабоме, и Дачић је хваљен, због неуморног шпартања планетом, у потрази за новим пријатељима.
Међутим, ништа о његовом разрачунавању, ако га је уопште и било, са српским амбасадором у Америци, Ђерђом Матковићем, због његове изјаве о Путину!
Све се свело на оно што је већ рекао у Београду, тј. да Матковићева изјава о Путиновој жељи да буде владар света, „не изражава званични став наше земље“.
А није ли сваки амбасадор, па и тај Матковић, у свакој страној земљи послат само зато да изражава мишљење своје владе?
Како се ни Вучић није уплео у ову загонетну причу, што је веома, веома чудно, није тешко претпоставити да тај Ђерђ и није изнео другачији став, него онај који има влада у Београду!
И пошто су се тако исхвалили. Вучић је у једној реченици дефинисао целу ствар –
„Србија је стабилна и безбедна темља!“
Што је довољно и потребно као резултат рада од 100 дана.
*
Већ сутрадан, што није никакво изненађење кад је реч о Вучићевом политичком деловању, у Н.Саду, ствари су се из темеља измениле.
Наиме, саопштио је да „спремају напади на Владу , и споља и изнутра. Али, он ће наставити да се бори за грађане и нашу земљу, докле год буде могао!“
Није рекао ко ће водити те нападе, али биће да су озбиљни, чим он обећава да ће борити против њих – докле год буде могао.
Истог дана јављено је да је, већ познати „државни удар“ у Црној Гори, на дан тамошњих избора, као и могући атентат на Вучића, „припремала и одрадила “ иста екипа на челу са Бебом Поповићем, без иакавих кривичних последица, ни у Ц.Гори, ни у Србији..
Да се спрема „велика завера против Србије“, слаже се и председник Николић, који је узјавио да ће „неке европске земље извести отворени удар на Београд, како би прихватио Косово као независну државу.“
Али, то није све. Председник Тома је, пре тога, открио да се „Плаши да Аца не прође као Ђинђић“.
Но, то бар никако није могуће.
Наиме, неколико дана пре него што је убијен, Ђинђић је дао интервју „Новостима“ у ком су најбитније и пресудне мисли биле:
„Озбиљно сам забринут за Србију, коју остављамо нашој деци и нашим унуцима“.
„Не смемо више дозволити да свој национални интерес дефинишемо према томе, шта неко други мисли да је наш национални интерес! Ми морамо да дефинишемо наш национални интерес. У Београду!“
„Србија није под протекторатом, да би јој ико могао наметати решења за неки део њене територије“.
„Америчка администрација радила је све да ослаби Србију, а не Милошевића.– по Титовом принципу: Слаба Србија – Јака Југославија. несхватајући да слаба Србија значи дезинтеграцију Балкана…“
Да ли би Вучић, од кад је постао премијер, изговорио ове и овакве мисли?
Никад!
Напротив, као и сви остали, после Ђинђића, настојали су да се што више додворе Западу, дајући му, више – мање, отворено право да се у свему меша. (Није ли Стефановић, недавно, признао како се амерички амбасадор, „брутално меша у унутрашње ствари Србије!“)
Коначно, Америка се тако понаша, да има право да буде свуда и у сваком тренутку. Она, сама по себи, нигде није страна држава!
Одмах по Ђинђиевом убиству написали смо текст „Запад је убио Ђинђић“, који смо тек у априлу 2003, успели да објавимо у подгоричком часопису „Исток“, а у београдској „Збиљи“ чак тек у броју за мај /јуни
Наравно без икаквих коментара.
Додуше, негде је, тих дана, Небојша Човић (!) рекао
„ЂИНЂИЋ НАМ ЈЕ ОТВОРИО ОЧИ!“
На жалост, до дана данашњег, ни код кога није се опазило то и такво „отварање“. Напротив!
Поготову код Вучића.
*
Што је, последњих дана, подсећање на Ђинђића било често и учестано, последица је познатог открића, наводно, заборављеног аутомобила близу породичне Вучићеве куће у Јајинцима, пуног оружја и експлозива, што је у јавности протумачено као припрема атентата на премијера.
Министри су се забринули, али не и Вучић, који је, напротив, изјавио да је „неко, можда, што се он, иначе, нада, случајно оставио оружје“, у аутомобилу, крај његове куће.
Било је као, што се зна, свакојаких претпоставки, и свака је атакирала на премијера, те није чудо што је Зорана изјавила да је „Премијер најугроженији човек у земљи“. Да би потом додала, „брине ме што још немамо одговор – чије је оружје пронађено на домак породичне куће премијера. И ко га је ту оставио Једва чекам одговоре надлежних“.
Није рекла ко су ти – надлежни.
Требало би да је то полиција и њен шеф Стефановић, али они се, као и у случају Савамале, баве професионалном истрагом, и ко зна када ће се нешто поуздано сазнати.
Тек, за сада влада – мук. А време – тече.
Трампова кампања и победа све је покрила и прекрила.
Па и Вучићеву изјаву, кад су га питали зашто подржава Хилари, на што је он одговорио – зато што сам паметан.
Сад кад је победио Трамп, није рекао да је – глуп, али је зато одмах најавио да ће „бити први који ће ступити у контакт са новом америчком администрацијом“, у шта не треба сумњати, утолико пре што је Вучић имао и веће обрте у својој политичкој биографији.
И лепо је то објаснио:
„Моја је обавеза да радим озбиљно и одговорно, да Србија може са свима да разговара и да гради што је могуће више пријатељских односа Имамо довољно знања, памети и могућности да и том новом америчком тиму приступимо, пре него ико други.“
Коначно, као што се ни Америка неће променити са Трампом, тако се и он неће променити у својој верности Западу, па, дакле и Трампу.
П.С. Дошла је Мађарска влада, на челу са Виктором Орбаном, да се у Нишу састане са српском владом на челу са Вучићем. Од свега што смо сазнали највише нас је погодила изјава Орбана, „Нагомилали смо много пара, па желимо да их уложимо у Србију.“
Лепо. И хвала!
Али, нешто се мислимо, што ми немамо такве министре који умеју да гомилају новце.
Требало је да узмемо неког из Орбанове Владе који би нам у том послу помогли.
Више би нам они значили од Блера, Гузенбауера, Шредера и најновијег, младог Американца, Хериса, који се ни у чему нису исказали као Вучићеви саветници.
Можда, као савезници…
Слободан Турлаков, Интермагазин.рс
педик