НИЈЕ ТАЧНА ТАДИЋЕВА ТВРДЊА ДА НИЈЕДАН ЕКОНОМИСТА НИЈЕ ПРЕДВИДЕО КРИЗУ

0
(0)

ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ

Уместо прозивања економиста, од Тадића смо могли очекивати питање за њих зашто су били за неолибералну политику која је довела до колапса привреде

Ново време тражи ново мишљење. 
Морамо одбацити мртворођену 
идеју о урођеној стабилности, 
ефикасности и еластичности тржишта и 
омогућити кризној економији да 
заузме заслижено место. Нажалост, 
многи наизглед разумни људи верују 
да је недавна криза случајан и 
непредвидив догађај. 
Ноуриел Роубини – Степхен Михм: Црисис Ецономицс
На питање српског председника зашто нико од економиста (нарочито оних који критикују рад владе) није предвидео финансијску кризу и на време упозорио каква се опасност спрема, уследио је лаконски одговор (Политика, 16.11.2011) медијски најекспонираније српске економисткиње – Данице Поповић, сараднице ЦЛДС (Центар за либерално демократске студије), да ниједан економиста није предвидео кризу због тога што се оне не могу предвидети, јер им је то и кључна особина.

Из председниковог питања произилази да је је за колапс српске привреде одговорна светска економска криза која је власт онемогућила да грађанима већ сада омогући толико обећавани „бољи живот“, а да су економисти криви јер нису предвидели кризу и власт на време упозорили на опасност која се спрема. Ако детаљније анализирамо како је у Србији вођена економска политика и погледамо резултат који су постигнути до избијање светске економске кризе (2008) године, лако ћемо закључити да се у одсуству дугорочне стратегије развоја, те у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза их је само показала у јаснијем светлу.

Све ове године Србија је без сопствене дугорочне стратегије економског развоја, која би била научно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској и фискалној политици који се пишу у сарадњи (тачније, диктату) са ММФ. Усвајање меморандума и остваривање њихових циљева ММФ је наметнуо као услов за доделу кредита Србији и за њен приступ међународном тржишту капитала. Поред тога, под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент ММФ, нове српске власти су, после петооктобарског преврата (2000), прихватиле неолиберални програм економских промена који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде.

Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требало је лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља. Основни проблем, ипак, није у ММФ-у, јер се он одлично стара о интересе оних чији је експонент и које заступа, него у некомпетентности и сервилности српске владајуће номенклатуре и поданичком дискурсу који доминира на домаћој академској и медијској јавној сцени.

До избијања светске економске кризе већина државне (друштвене) имовине је распродана и најатрактивнији део (такозвано „породично сребро“) је прешао у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан. Он је крајем 2000. године износио 10,8 милијарди долара, а већ у 2008. години (и поред отписа 4,7 милијарди долара – од стране Париског и Лондонског клуба) достигао је 30,7 милијарди долара. Спољнотрговински дефицит који је у Србија до 2000. био мањи од 2 милијарде долара годишње у првој половини 2008. години износи месечно више од једне милијарде долара. Многа предузећа у Србији су уништена, а огроман број радника је остао без запослења. Индустријска производња у 2007. години је за 4,75% мања него 1998. године – у време економских санкција, а број запослених у Србији је у 2008. години за преко 100.000 људи мањи него 2001. године.

Србија је до сада забележила девизни прилив од око 35 милијарди долара само по основу приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака (грађана) из иностранства. Та средства су, уместо у развој привреде, највећим делом била усмерена у текућу потрошњу. У свим годинама од 2001. потрошња је у Србији већа од БДП-а (једноставно речено више трошимо него што стварамо). Тако је у 2006. години потрошња била за невероватних 35% већа од БДП-а.

Држава се годинама понаша као сеоски бећар који ништа озбиљно не ради осим што распродаје очевину (приватизација) и задужује се код комшија (инокредити) и све то одмах троши на „бољи живот који не може да чека“ (текућу буџетску потрошњу).  Катастрофално стање у коме се налази привреда последица је, пре свега, погрешне економске политике која се годинама спроводи у Србији, а светска економска криза само је убрзала и заоштрила неизбежно суочавање са суровом истином да „бећарска економија“ не може дуго да траје и да увек има неизбежан тужан крај.

Одговор да ниједан економиста није предвидео кризу због тога што се оне не могу предвидети, јер им је то и кључна особина, једноставно није тачан. Наведимо пример само два најпознатија имена који су то учинили неколико година пре избијања кризе. Професор Универзитета у Чикагу, Рагхурам Раџан је јасно кризу наговестио  27.08.2005. године на симпозијуму у Џексон холу пред водећим експертима из области економије, а професор са Универзитета у Њујорку, Нуриел Рубини је то учинио 07.09.2006. године у свом излагању које је одржао у ММФ-у. Међутим, одговор наше економисткиње, убеђене присталице неолиберализма је очекиван јер системску кризу (каква је актуелна светска криза) није ни могуће објаснити језиком неолиберала који фанатично верују у аутоматизам тржишног регулисања.

Економски неолиберали и тржишни фундаменталисти убеђују нас како је тржиште један поуздан саморегулирајући ефикасни механизам који је увек у праву и који обезбеђује ефикасност и стабилност у свим условима. Криза се посматра као мало вероватан непредвидиви изузетак са краткотрајним и занемарљивим  последицама. Они нас убеђују како ће „невидљива рука” тржишта све поставити на права места и довести до тога да сваки појединац, водећи рачуна о својим интересима, у исто време доприноси благостању свих, односно убеђују нас како се алхемијом слободне трговине ђубре личног егоизма претвара у злато социјалне сигурности (нобеловац, Џемс Тобин).

Међутим, историја савременог капитализма показује да су кризе биле пре правило него изузетак и имале су озбиљне последице, те да су оне настајале због тржишног бума и стварања спекулативног „балона“ који се све више „надувава“ због тога што је цена неке активе расла знатно више од њеног оправданог и рационалног нивоа. Сва досадашња историја показује да цене не могу бесконачно расти, те да балон, пре или касније, пуца и долази до економских криза. Језиком неолиберала то није могуће  објаснити јер једна од њихових базних претпоставки јесте рационално понашање свих тржишних учесника.

Муњевити раст цена неке активе, по правилу,  је изазван појавом  важних технолошких иновација и развоја нових економија. То је, например, била појава железнице средином 19. века или интернета, односно ИТ технологија крајем 20. века, а  које су довели до економских криза  – да поменем само две: једну од првих и једну од последњих криза. Због очекивања да ће доћи до високих стопа раста нових економија, средином 19. века долази до значајног раста цена акција железничких компанија (али и цена земљишта на коме се очекивала градња железничких пруга), а крајем 20. века цене акција ИТ компанија. Тако например, пред пуцање балона ИТ технологија цене акција неких компанија из ове области су се удвостручавале за само неколико месеци, а капитализација компаније Yахоо била је 1.200 пута већа од њеног годишњег профита. Једноставније речено, купац акције је могао повратити своја уложена средства тек за 1.200 година и поред тога тражња за акцијама компаније Yахоо била је велика. Огроман број људи се нерационално понаша, без обзира што историја свих претходних криза показује да цене не могу бесконачно расти и да балон, пре или касније, пуца. Они то не желе да прихвате и убеђују сами себе да ће овога пута то бити другачије, јер је наступило ново време када старе законитости више не важе. То се до сада понављало безброј пута у свим временима који су претходили свакој од криза.

За разлику од наведене две, и већину осталих криза, које су после пуцања „балона“ и банкротства многих компанија иза себе оставиле нове технологије које су се брзо шириле и великом броју људи дале многе користи (железница, интернет…) иза најновије актуелне кризу мало чега ће корисног остати за човечанство, јер је бум на тржишту некретнина био омогућен финансијским иновацијама које саме по себи не представљају било какву реалну вредност за економију. Нажалост, био је то чисто спекулативни балон и ништа више осим тога. (О томе сам детаљно писао у књизи: Доларска алхемија и казино економија)

Уместо прозивања економиста који критикују рад Владе (а на прсте једне руке се могу избројати економисти који су од 2000. године до сада непрестано указивали на погрешну економску политику која се води у Србији) од председника Бориса Тадића смо могли очекивати питање за економска струковна удружења (Научно друштво економиста и Савез економиста Србије) и научне институте, те владине функционере и економске саветнике (нарочито вишедеценијске медијски експониране „кумровачке и сегединске курсаџије“ – како то духовито примети колега Данијел Цвјетићанин) због чега су од 2000. године подржавали и пропагирали неолибералну економску политику која је довела до колапса српске привреде. Такође смо могли очекивати и његово објашњење зашто се српска  власт (он је од 2004. године председник државе, а пре тога министар од 2000. године) окружила искључиво економистима-неолибералима и кључне економске ресоре  више од једне деценије (са кратким прекидима) препустила у руке Млађану Динкићу и Божидару Ђелићу који су одмах по избијању светске кризе 2008. године, као потпредседници у Влади и економски „експерти“, тврдили да ће нас светска криза заобићи, а на основу тога и сам председник тврдио да је криза, чак, наша развојна шанса.

Међутим, питање које председник поставља и одговор који на њега добија имају везе са реалношћу као и званичне оцене експонената светске олигархије да је Србија земља лидер у реформама, главни српски економски реформатори најбољи министар финансија на свету (Млађан Динкић), односно један од 200 младих светских лидера (Божидар Ђелић), а најревноснији пропагатор неолиберализма (ЦЛДС) најбољи научни институт из земаља Западног Балкана и један од 10 најбољих у земљама Централне и Источне Европе.

Фонд Слободан Јовановић

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Kад кловн забавља народ, то је комедија. Kад кловн влада народом, то је трагедија

4.8 (13) Kад кловн забавља народ, то је комедија. Kад кловн влада народом, то је …

Економски судар САД и Кине у Србији

5 (3) Доласком Америчке развојне финансијске корпорације (ДФЦ) у Београд, наша земља дефинитивно постаје економски …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *