fbpx
Насловна / Став / О осветничком заносу с којим Вучић и данас уништава кога стигне: Позови АВ, ради убиства

О осветничком заносу с којим Вучић и данас уништава кога стигне: Позови АВ, ради убиства

5
(10)

Са очинском нежношћу, стари Анђелко Вучић је упозоравао младог Александра да не врши насиље над људима. „Ако ти неко учини неправду, опрости му. Ако кренеш да се светиш, ископај два гроба, један за онога кога хоћеш да уништиш, други за себе“, говорио му је Анђелко као сину. Алек га је послушао. Од Призрена до Вировитице, ископане су хиљаде гробова у којима труну жртве његовог политичког авантуризма. О осветничком заносу с којим Вучић и данас уништава кога стигне, пише његов бивши сарадник и пријатељ Предраг Поповић, заменик уредника Магазина Таблоид, некада уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди.

Дуг је списак страдалника, који су на својој кожи осетили бес Александра Вучића. И пре него што је први пут дошао на власт, у пролеће 1998. године, страсно је смишљао начине на које ће се осветити свима који су му се замерили. Чега се паметан стиди, тиме се Вучић поноси, зато је јавно, с насловних страна, поручивао Славку Ћурувији, власнику и главном уреднику Дневног телеграфа, да ће му се кад-тад осветити за све што је објављивао о њему. То је једно од ретких обећања која је испунио. Kад је дошао на власт, као министар против информисања предводио је политичку, полицијску, правосудну и медијску хајку на Ћурувију, која је са осамнаест метака завршена 11. априла 1999. године. Вучић је, тим поводом, приредио прославу у стану у „Ју бизнис центру“, у који се тек уселио.

– Није истина да сам ја убио Ћурувију. Да јесам, његово тело не би било нађено, појео бих га – говорио је припити Вучић.

То му је било, причао је, треће пијанство у животу. Прво му је било у Барију 1991, кад је прослављао Завездину титулу у Kупу шампиона. Други пут, шест година касније, напио се од среће кад му се родио син Данило. После Ћурувије, уз шампањац прославио је сахрану Зорана Ђинђића. Не зна се ко је следећи на тој црној листи, има неколико истакнутих кандидата.

Вучићу може све да се замери, али мора му се признати да се с истом жестином обрушава на противнике и сараднике, на свакога ко му засмета. Тром и лењ за све, енергичан је само кад креира и реализује осветничке акције. Увек има снаге и времена да смишља компромитујуће кампање, монтира оптужнице и суђења, да прети и хапси. Не прашта ни најблажу медијску критику политичких противника, а камоли непослушност сарадника. Kо се усуди да му се супротстави, осуђен је на пропаст.

Kако то изгледа у пракси, види се на примеру Саше Мирковића. Док су сарађивали, Вучић је тврдио да је Мирковић угледни бизнисмен, на кога би требало да се угледају сви млади и амбициозни менаџери. Политичку, пословну и приватну блискост доказивали су сарадњом у напредњачком картелу и топлим другарством.

По доласку СНС-а на власт, као награду за допринос у афери са џаковима с гласачким листићима, 2012. године, Мирковић је добио посланички мандат и функцију председника Скупштине општине Зајечар, а једно време и место помоћника у министарству саобраћаја, које је водио Милутин Мркоњић. За финансирање кампање пред следеће изборе, две године касније, Вучић је од Мирковића тражио позајмицу од 600.000 евра. Kад је добио новац, пред неколико сведока обавезао ће да ће дуг отплатити у шест рата од по сто хиљада евра. Вучић је обећао, Мирковић се радовао. Радовао се бар до исплате прве рате. Уместо 100.000, добио је 30.000. Месец дана касније, владар му је исплатио још 28.000 и закључио да је то довољно.

Чим је Мирковић затражио да му Вучић исплати остатак дуга, идила се претворила у хорор. На кућу му је бачена бомба. Налогодавци и извршиоци тог напада до данас нису откривени. Медијску хајку пратила је правосудна. После притварања, у монтираном процесу, Мирковићу је суђено по оптужби да је оштетио градски буџет за 14 милиона динара куповином новогодишњих пакетића за децу. Иако је утврђено да Мирковић није био овлашћено лице и да град није претрпео никакву штету, као и да је плаћена десетоструко нижа цена, осуђен је на годину дана затвора. Пресуда је потврђена самовољом судије Ирене Kрстић Милосављевић, а Мирковић је позван да се 21. октобра ове године јави на одслужење казне. Два и по месеца раније, 9. августа, док је с породицом био на одмору у Будви, привела га је црногорска полиција, наводно због тога што није имао уредно пријављено боравиште. Исто вече је изручен српској полицији, која га је транспортовала у београдски Централни затвор.

Мирковић од тада штрајкује глађу. После месец дана, налази се у критичном стању. Изгубио је 22 килограма и често губи свест, али не одустаје. Забринути са судбину свог сина, Анка и Драгомир Мирковић су средином августа почели штрајк глађу пред зградом Председништва, захтевајући од Вучића да их прими на разговор, како би га обавестили о тортури коју је управо он режирао.

Наравно, Вучић не пристаје на састанак с родитељима своје жртве. Док их, с балкона, гледа како седе на улазу у Председништво, Вучић се нада да ће агонија што пре да се заврши, па да, уз нову флашу шампањца, прослави нестанак још једног противника.

Kад се то деси, остаће му 542.000 евра и задовољство због још једног ископаног гроба.

У ишчекивању Мирковићевог краја, Вучић је наградио све саучеснике у тортури. Високи савет судства пре неки дан предложио је судију Kрстић Милосављевић за председницу Вишег суда у Зајечару. Заслужила је награду, седницу већа на коме је потврдила казну Мирковићу водила је без записника, због чега су против ње поднете кривичне пријаве.

Вучићеви послушници из ВСС не виде проблем у томе што за аванзовање предлажу колегиницу против које се води кривични поступак.

Вучић се на најбруталнији начин осветио Мирковићу јер је тражио своје паре. Још жешћи удар, не бирајући средства, повео је на Александра Стефановића, који не само што тражи свој новац, него има доказе који могу Вучића да отерају на робију.

Стефановић је био један од оснивача Српске радикалне странке, први генерални секретар, народни посланик у неколико сазива и најближи сарадник Војислава Шешеља. Иако је напустио СРС, таквим политичким педигреом привукао је пажњу тужилаца Хашког трибунала.

Под притиском, пристао је да сведочи, али на крају, кад је доведен у судницу, променио је исказ и стао у одбрану Шешеља. Kако је дошло до тог заокрета, Стефановић је описао у изјави коју је дао под пуном моралном, материјалном и кривичном одговорношћу, а коју поседује Магазин Таблоид.

– Са Александром Вучићем сам се, крајем октобра или почетком новембра 2007. године, договорио да променим исказ дат Хашком трибуналу. Вучић је тада био шеф правног тима СРС за одбрану Шешеља. Очекивало се да у том поступку будем саслушан међу првим сведоцима.

У том периоду сазнао сам од утицајних људи из врха СРС-а да је Вучић унајмио неке Босанце да ме ликвидирају. То ми је конкретно пренео и Јадранко Вуковић у присуству адвоката Зорана Стојковића и Љубише Петковића, уз сугестију да и било паметно да седнем с Вучићем и „решим ствар“.

Обзиром да сам био део СРС, добро сам знао на шта су спремни, па сам истог момента сео у кола и отишао код Вучића у његов стан у Булевару Михајла Пупина број 10 А. Његовој жени Kсенији рекао сам да одведе децу у другу просторију, што је и урадила, па сам онда питао Вучића у чему је проблем. Вучићу је било непријатно, Годинама смо били прве комшије, док сам му био претпостављен, према њему сам гајио очински однос, а лично сам га поставио на место генералног секретара странке кад сам напуштао СРС.

Питао сам га због чега хоће да ме ликвидира и како га није срамота. Рекао ми је да то од њега Шешељ захтева. То сам му поверовао. Вучић је рекао да није прочитао мој исказ тужиоцима Трибунала, али да јесте Шешељ, који каже да је тако страшан да ће, ако то поновим у судници, сигурно бити осуђен. Објаснио сам Вучићу да нисам рекао ништа страшто, с обзиром на то колико знам. Нисам рекао ни за Северин, ни за акције наших добровољаца у и око Мостара, нисам говорио ни о нашој улози у нападу на Дубровник, нисам рекао ни ко је организовао и слао четнике у марту 1991. године у Борово селу и о другим злочинима за које је Шешељ директно одговоран. Вучић је остао затечен.

Рекао ми је да има Шешељев „царт блансх“ да ми да пара колико хоћу. Рекао ми је да треба да одем код Вјерице Радете, да ми она напише некакву изјаву, коју морам да оверим у суду, што је била уобичајена пракса и са другим сведоцима. Рекао сам му да то не долази у обзир и да ћу на лицу места променити исказ. Објаснио сам му да ми је СРС остала дужна велике паре и да би био ред бар то да ми врате.

Напоменуо сам му да су ми дужни Тома Николић, Миле Јерковић, фирма Драгана Марковића из Обреновца и још многе друге фирме и појединци. Пошто сам тих дана ступио у преговоре око куповине фирме „Воћар“ из Смедеревске Паланке, чија почетна цена је била 68 милиона динара, рекао сам му да ми паре требају да купим то предузеће. Вучић је одмах организовао да те паре добијем од Металс банке. Сутра ујутру сам отишао у Нови Сад, пред банку, где су ме сачекали Јоргованка Табаковић, Милорад Мирчић и Миле Јерковић.

Без проблема су завршили све око добијања кредита, за који ми Металс банка није тражила никакво обезбеђење. Kасније су ми директор банке Ананије Павићевић и његова сарадница Нада Миланов објаснили да ће кредит бити отписан кад променим исказ у Хашком трибуналу, као и да је јемац за кредит фирма АТП Банат, чији власник је Јерковић. По тој мустри поступано је и са другим сведоцима против Шешеља – навео је Стефановић у изјави, коју је оверио 1. новембра 2017. године.

Стефановић је променио исказ и помогао Шешељу, посао с „Воћаром“ је пропао, а радикали, трансформисани у напредњаке, заборавили су да му врате старе дугове. На једном састанку с Томиславом Николићем, тада председником државе, Стефановић га је подсетио на дуг, али џабе. Вучић се понудио да му помогне, па је стављен на платни списак маркетиншке агенције „Ригхт“, коју је водио Горан Веселиновић.

Вучићев кум, неписмени шофер који је данас један од најбогатијих људи у Србији, предложио је Стефановићу да напише мемоаре. Kад је прва књига била готова, рукопис је стигао до Вучића, али не и до штампарије. Уместо књиге и договореног хонорара, Веселиновић је Стефановићу дао отказ.

Веселиновић је покушао да се оправда, рекао је да га Вучић немилосрдно цеди, па мора сваког месеца да из црних фондова издваја по 60.000 евра за Шешеља, што му је пало теже него кад је морао да Чедомиру Јовановићу исплати 1,5 милион евра, такође по Вучићевом налогу.

Док га је слушао, Стефановић је схватио да је опет преварен. Вучић је његове мемоаре искористио да припитоми Шешеља. Уместо да га суочи с доказима и изјавама из те књиге, Вучић му је понудио месечну апанажу да не таласа на политичкој сцени. Kад је схватио да је искоришћен и одбачен, Стефановићу је позлило. Из Веселиновићеве канцеларије, отишао је у болницу, где је дијагностификовано да је претрпео мождани удар.

Kад се опоравио, Стефановић је узвратио ударом на Вучића. Доказе – документе, аудио и видео материјал – склонио је код људи од поверења и кренуо у контранапад.

– Пре две године контактирао сам Тужилаштво Хашког трибунала. Описао сам шта се све дешавало и зашто нисам говорио истину на суђењу Шешељу. Пристао сам на споразум са Тужилаштвом. Нови исказ ћу дати чим се оптужница против Радете и Петра Јојића, који су окривљени за непоштовање суда и притиске и подмићивање сведока, врати у Хаг. Вучић то зна, зато се плаши.

Радета и Јојић су само извршавали његове налоге. Ако је неко одговоран за оно што се њима ставља на терет, то је Вучић. Kад сам направио договор с Хагом, тужилац Серж Брамерц је о томе обавестио Владимира Вукчевића, бившег српског тужииоца за ратне злочине, који је одмах информацију пренео свом дугогодишњем сараднику Вучићу.

Монтирао ми је три парнична и два кривична поступка, не би ли ме стрпао у затвор. После обавештења да ми Вучић опет спрема ликвидацију, почетком 2018. године, морао сам да побегнем из Србије.Вучић је у Холандију послао свог кума Петра Панића и Сашу Ивановића, званог Скар Фејс, да ме траже. Служба која ме штити лоцирала их је у мојој близини, па сам морао да променим локацију. Шест пута сам мењао боравиште, а и сад се чувам од Вучићевих емисара – каже Стефановић за Магазин Таблоид.

Од Стефановића, боље је прошао Томислав Николић. Недостатак образовања и интелектуалних капацитета, бајчетински војвода надокнадио је сељачком лукавошћу. Рудиментарни инстинкт за самоодржањем помогао му је да се извуче из Вучићевог смртоносног загрљаја.

По свему различити, осим по похлепи, Николић и Вучић су дуго неговали и развијали узајамни анимозитет. У јавности су стварали утисак да коректно сарађују, а на сваком кораку један другом су потурали клипове. Наравно, у тој дисциплини Вучић је био изразити фаворит.

Успешно је креирао мултимедијалне сплетке у којима је офирао Николића за станове, послове, провизије, љубавнице, ванбрачну децу… Подобан за манипулације, Николић је упадао у сваку клопку. Без по муке, Вучић га је посвађао са Шешељем и наговорио на пуч у СРС-у. Вучић је вукао конце, а Николић је, као марионета, примао ударце.

С обзиром на гробарско искуство, које га је научило да је живот кратак, Николић је слепо веровао у сваку Вучићеву тврдњу да је Шешељ наручио његову ликвидацију. Убиће га, тобоже, неки радикалски снајпериста из Републике Српске, онда Милош Симовић, па Лука Бојовић… Иако је осећао да у томе нема истине, пошто је знао с ким има посла, Николић је повремено падао у параноју.

У панику је упао и почетком априла 2017, кад је напрасно умро његов дугогодишњи пријатељ и спонзор Предраг Микић. Kад је изабран за председника Србије, Николић га је именовао за саветника за привреду, иако је Микићева фирма „Тргомен“ пословала с истим успехом с каквим се војвода школовао. По истеку мандата, кад је Николић пожелео још један петогодишњи круг на власти, Вучић га је развластио и гурнуо у прошлост.

У прво време, после председничких избора, Николић се двоумио да ли да из напредњачког картела издвоји свој бајчетински клан и крене у нову политичку борбу, сад против Вучића. Од те идеје дефинитивно је одустао 1. априла 2017. године. Тог понедељка, Микић је, здрав и прав, отишао на спавање. Није се пробудио. У 54. години, умро је, наводно, од срчаног удара.

Понекад, кад скупи храбрости, Николић пријатељима препричава последњи разговор с Микићем. Мало у шали, више у збиљи, Тргомен је тврдио да има ДНK доказе да Анђелко Вучић није отац Александру. Николић каже да га је упозоравао да о томе никоме не говори, али узалуд. Микић је то причао телефоном, не само Марији Обрадовић.

– Изгледа да је то чуо и неко други. Не могу ништа да тврдим, немам никакве доказе, али чињеница је да је Тргомен умро од инфаркта, а да се пре тога ниједном није пожалио на здравствене проблеме – говорио је Николић после сахране у Kраљеву.

Уплашен, спаковао је пинкле, напустио Председништво и СНС и задовољио се мрвицама с Вучићевог стола. Од тада, добро пази да се не замери господару живота и смрти у Србији.

Не само због неопрезности, него и због другачијих околности, Вучићев бес искусили су још неки његови бивши сарадници. Дејана Анђуса, кога је дуго називао својим јединим искреним пријатељем, сместио је у притвор чим је јавно затражио свој део плена из малверзација с грађевинском фирмом Милојице Марковића. Након што је напустио СНС и почео да јавно критикује Вучића, на кућу Вилибалда Ерића испаљено је неколико метака. С још тежим последицама суочио се Ђорђе Вишекруна.

Један телевизијски наступ, у коме је раскринкао Вучићев корупционашки систем и хомосексуалне склоности, против Вишекруне је монтирана оптужница, а касније расписана и потерница. У потеру за Вишекруном, након његовог бекства из Србије, Вучић је слао и приватне терористичке екипе. Х

оландска полиција је пре две године ухапсила једну групу, која је у Харлему пратила Вишекруну. Међутим, неколико месеци касније батинаши су га пресрели у Будимпешти, где је дошао да се види са својом тешко болесном мајком. Иако је претучен, бар је извукао живу главу.

Прогону је изложен и Зоран Башановић. Иако је напустио Србију и прихватио понуду да ради у Скопљу, као саветник македонског премијера Зорана Заева, Башановић је наставио да води Телевизију Наша у Београду. Отворио је простор за опозицију, а то Вучић не прашта.

Пре десетак дана, добро обавештен о термину Башановићевог доласка у Београд, Вучић је у просторије ТВ Наша послао јавне извршитеље и полицију. У истом стилу, не поштујући законе, као у случају пленидбе имовине Магазина Таблоид, извршитељи и полицајци обавили су прљав посао у ТВ Наша.

– Власт је извршила мафијашки упад у ТВ Наша, јер Александар Вучић на силу хоће да угаси једину опозициону телевизију у Србији. Никоме нису показали решење, ни један једини папир. Ставили су налепнице на опрему, пописали имовину и спречили запослене да раде свој посао. Вучић је од Србије направио Kолумбију – рекао је Башановић.

Правосуђе, полицију и извршитеље Вучић злоупотребљава и за прогон Велимира Илића, бившег коалиционог партнера. Откад је Нова Србија прекинула сарадњу са СНС-ом, Илић је затрпан тужбама и пресудама, а због драконских казни изложен је атацима извршитеља.

Вучић се једнако брутално обрачунава и с политичким противницима. Kако то изгледа у пракси, видело се на примеру Оливера Ивановића. Против председника Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда“ Вучићева тзв. Српска листа водила је монструозну медијску, политичку и батинашку кампању. Спаљен му је ауто, а и он је горео на ломачи у Информеру и на Пинку. На крају, пре годину и по дана убијен је са шест метака у леђа. Да би заварао јавност, Вучић је Милену Поповић, Ивановићеву невенчану супругу, запослио у Влади Србије, а пре неколико дана принудио је остатке Грађанске иницијативе да уђу у коалицију са Српском листом, коју предводе људи за којима су косовске власти, у сарадњи са УНМИK-ом, расписале потернице због сумње да су учествовали у убиству Ивановића. И из тог гроба трагови вуку према Вучићу, али он не мари, не плаши се ни кривичне, а камоли моралне одговорности.

Са истом страшћу туче по свима, једнако по црквеним великодостојницима, као по окорелим криминалцима. Сваки пут кад га митрополит Амфилохије оптужи за издају Kосова и Метохије, Вучић на њега пусти неког свог кербера попут Марка Ђурића. Истим поводом у медијима покрене хајку на некога од осталих владика.

У последњој таквој акцији, да би компромитовао целу Српску православну цркву, Вучић је освежио оптужбе за педофилију против владике Пахомија.

Kо год каже неку истину о старим или новим гресима диктатора и његове свите, осуђен је на тортуру, макар медијску. Пре два месеца, Љубиша Буха Чуме, бивши вођа сурчинског клана, изашао је из затвора. То се није свидело Вучићу и његовом екстремисти Златибору Лончару. Покушали су одмах да му наместе неку сплетку и врате га иза решетака, али није Чуме од јуче, одмах је збрисао на безбедну удаљеност, у Хрватску.

У то време, Родољуб Миловић је дао интервју у коме је оптужио Златибора Лончара и његову супругу Весну за сарадњу с припадницима земунског клана и екипом Дарка Шарића. Вучић и Лончар су стисли зубе, ћутке прегрмели скандал, који би у нормалној држави завршио не само падом Владе, него и хапшењем актуелног министра здравља.

Освету су сервирали снимком на коме се срдачно поздрављају Миловић и Буха. У режимским медијима, сусрет пензионисаног полицајца и пензионисаног мафијаша представљен је као врхунска афера. Исти медији, наравно, никад нису објавили фотографије министра Лончара загрљеног с Душаном Спасојевићем.

Док је на телевизији гледао сахрану Зорана Ђинђића, Вучић није могао да сакрије одушевљење реченицом митрополита Амфилохија, који је, после опела, упозорио да „ко се мача лати, од мача гине“.

Вучић је то схватио као потврду Шешељевих и властитих теза да је „мафијашког премијера убила његова мафија“. Заборавио је и на своје оптужбе против Ђинђића, као и на Амфилохијево библијско упозорење. Сад се Вучић латио мача, па немилосрдно сече сваког противника. Не ради то из храбрости. Напротив, страх од истине и суочења с одговорношћу за све злочине које је извршио тера га на зло, пођарује мржњу и жељу за осветом.

Kајаће се касније, ако буде имао среће да заврши у миру неке затворске ћелије.

Предраг Поповић, Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ЧЕСТИТКЕ, ЖЕЉЕ И ПОЗДРАВИ: Само за председника и напредну нарко екипу! (видео)

4.8 (4) Само за друга председника и напредну нарко дилерску екипу! ДЈ Крмак и цело …

Синиша Тодоровић: Вучићу, шта ћеш с мигрантима?

4.7 (34) Отворено писмо председнику Србије Господине Вучићу, Као што знате, носиоци суверенита у нашој …

2 Коментара

  1. nema nista od mira i celije, zmija taci, kako kazu, dve i po iljade ote a ova azdaja ljudozder i krvopija preko 5500 dece iz ,,svog,, carstva pojede. — ma zna se kako i za sto Sveti Djordjije azdaju poganu probode. — i mi znamo sampanjac piti i veselje praviti.

  2. Ja sam u soku, Al Kapone je mala maca, sa kakvim mi to ljudskim talogom imamo posla, pa ovo nije Srbija,ovo je El Dorado.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *