понедељак , мај 21 2018

О жртвама комунистичког терора у Шапцу: Ђаво је дошао у октобру

Прве егзекуције почеле су на Свету Петку, у ноћи између 26. и 27. октобра 1944. године. Претпоставља се да је у то време убијено најмање између две до три хиљаде људи
ПИШЕ: Драган ТОПАЛОВИЋ

Недалеко од шабачког железничког моста на Сави, постоји црквица посвећена Светој Петки, подигнута 2006.године, као успомена на невино страдале становнике града Шапца и околине по завршетку Другог светског рата. По величини малена, али по своме значају и симболици огромна и велика.Као Храм Светог Саве на Врачару.

Трагична успомена мучеништва једне генерације страдале од демонске руке, она је једина у Србији те врсте.Тиха и поносна, пркоси забораву и срамоти наших нових покољења, што се на прави начин не поклонимо проливеној крви наших предака. Новце за њено подизање сакупљали су углавном људи из удружења грађана ,,Мост“, које се бавило неговањем сећања на жртве побијене од стране комуниста на шабачком мосту непосредно после завршетка рата.

Осим ако неко нема викендицу у викенд насељу на обали реке, нешто узводно од савског моста, црквицу ћете наћи само ако сте се њој упутили.Туда не пролазе неки битни путеви, па да вам буде успут. Иронија живота се донекле огледа и томе, што је подигнута непосредно иза чувеног ресторана ,,Мотел“, једног од најпопуларнијих шабачких места за прављење весеља. Тај простор се, колико знам, заговара за изнајмљивање и до шест месеци унапред.Већином дана у години на том простору је атмосфера изузетно весела.Волшебном силом преплићу се живот и смрт.Нит’ тужнијег спомена, нит’ веселијег места.Чини се човеку да је нека виша сила уредила да се ту увек чују музика и весеље, као вечити жал мртвих за непроживљеним животима.

Међутим, оно што је те несрећне јесени 1944.започето метком, ножем и маљем, настављено је у каснијем вишедеценијском васпитању нових нараштаја, образовањем и школовањем. Свесно им испирајући мозак, потирући у њима и последњи осећај српске националне припадности.Зато се не треба чудити што сваког октобра са фамозним прославама наводног ослобођења од окупатора, ми у ствари несвесно обележавамо почетак наше данашње хаотичне несређености и народа и државе.Једну окупацију заменили смо другом, само што нас ова друга дроби и физички и духовно.Комунизам има много својих лица, силно се варамо ако мислимо да је нестао крајем прошлог столећа.

Немачки окупатор се из Шапца повукао у раним јутарњим часовима 23.октобра, рушећи шабачки мост на Сави. Неколико часова касније партизанске јединице без борбе улазе у град. И одмах крећу са слављем и пијанкама.Народ шабачки, као и свака друга светина, измучен мучним годинама рата, простодушно излази на улице и поздравља војску.Гледа комунисте како играју козарачко коло, а у колу предњачи дрчна партизанка Сека Девечерска. Она је, иначе, касније била прва жена комунисте и послератног историчара Драгослава Пармаковића, који је написао обимну књигу “Мачванско-партизанска бригада“ (преко 1.200 страна), иако партизана на територији целе Западне Србије није било више него да формирају неколико чета. Пармаковић, као и сви остали водећи ,,ослободиоци“, који су на тај дан ујахали у град, доста година касније сахрањен је на партизанском гробљу у Шапцу у алеји заслужних грађана.

Међутим, славље, на несрећу грађана, није потрајало дуго.Већ предвече почињу прва хапшења.Хапсе се угледни грађани, свештеници, трговци, професори и студенти, другим речима сви појединци који су засметали закрвављеном погледу новоуспостављене власти.Ускоро ће главом платити сви они људи чија је главна кривица била што су имали порекло и имовину.Што су имали новац, име и другачије мишљење него протогонисти “антифашистичке борбе“, који су на тенковима Црвене армије успостављали свој тоталитарни режим. Уместо слободног кретања и нормалног живота, ускоро је у граду заживео полицијски час под изговором да је још увек ратно стање и да је сад основни циљ и превасходни задатак социјалистичке револуције не само да се бори против спољнег непријатеља, него  да се избори и са унутрашњим непријатељем и сарадницима окупатора. Војска и такозвани ,,мачеви револуције“, по злу чувена ОЗНА, је нон стоп била на градским улицама а хапшења и отворене пљачке су били толико честа и масовна појава, да се неописиви страх увукао међу народ.

Градски затвор, који се тада налазио у центру града, где је сада полиција, се убрзо напунио сужњима. Ускоро им је постала мала и зграда Медицинске школе, као и Основна школа ,,Вук Караџић“, тако да су почели пунити и бараке на Дудари на Старом граду, које су остале од Немаца, где су они за време окупације обично држали Јевреје и углавном заробљене четнике, пошто је комуниста било јако мало.

Иследничке канцеларије Ознаша и затвори претворили су се у прве касапнице људског меса.Међу зидовима и подовима тих одаја су даноноћно ломљене вилице и ребра и избијано небројено зуба.У апсане су довлачили Цигане свираче из шабачке циганмале да им свирају док они батинају људе.Било је примера да су поједини од батина још у затворима где су мучени испуштали душу.Њих су товарили на таљиге и одвозили да их баце, или у Саву или да их сахрањују у шуми Забран, у првцу поцерског села Богосавца, у чијој се непосредној близини данас налази Шабачки истражни затвор.

Потресна је исповест др Ружице Војић, која је у својим сећањима записала да је у мрачним и хладним затворским ћелијама ходала преко тела живих и мртвих.Тај обичај батинања уз музику задржали су и потоњих година, па су га примењивали кад су ислеђивали неке од Дражиних четника који су успели да преживе рат. Упамтио сам једну причу коју ми је причао наредник Југословенске Краљеве војске, Станко Митровић из Слепчевића, припадник Церског корпуса под командом мајора Воје Туфегџића, како је прошао у истрази, непуну годину дана од ,,ослобођења“ Шапца, када је ухапшен. Причао ми је о неком Смаји циганину, виолинисти који је имао оркестар сачињен од његових четворице синова. Они су били затворски музиканти а свирке које су правили, популарно су називана ,,затворске свадбе“. О тим затворским весељима сведочи доста људи који су прошли кроз службене просторије ,,Одељења за заштиту народа“ (ОЗН-а). С тим што су их неретко терали, њих циганске свираче, да ако неко у току тортуре умре, да се они реше тела.После неког времена, отприлике неколико месеци, нетрагом су нестали и стари Циганин и сва четири његова сина.Начуо је да су их побили да не би преносили приче по чаршији чега су се све нагледали у затвору.

Прве егзекуције почеле су на Свету Петку, у ноћи између 26.и 27. октобра 1944. године. Ратно стање је потрајало све до 15.маја 1945, тако да се дивљање ових звери обучених у војничке униформе и тешке чизме и цокуле несметано одигравало више од пола године. Претпоставља се да је најмање у то време убијено између две до три хиљаде људи, мада понеко тврди и много више, јер су многи људи довођени из целог тог краја све време.Од четничких команданата ту су страдали свештеници Милош Јевтић из села Брдарица, командант позадинске службе у Подрињу и Илија Косјер, командант Посавотамнавског среза.Илија Косјер је био избеглица из Славоније и пре рата је био ожењен чувеном партизанком Штефицом Косјер, чије име је дуго година после рата носила једна од највећих улица у Шапцу. Спискова нема, трагова нема у писаном облику.Остају само сведочења.Са великом муком су од стране чланова Удружења Грађана МОСТ, вредних поштовалаца равногорске идеје и жртава комунистичког терора прикупљана имена убијених и несталих.Један од заслужних је свакако и Ратимир Мића Николић из Шапца, чији је рођени стрицДобра Николић, жандармеријски мајор у пензији, убијен на мосту.

То време, познатије као,, црвено доба“ у свакој другој прилици било би названо својим правим именом, пљачком и злочином. Пошто је неспорна чињеница да се заиста све догађало док је рат још увек трајао.То би се онда најпре назвало ратним злочином, а ратни злочин никад не застарева.

У Шапцу за губилиште одабрали порушени мост на Сави, који је онако разваљен и преполовљен злокобно штрчао на реци.Значи, ни гроб им се неће знати.Река Сава однеће лешеве са места голготе. Сава поново проноси српске новомученике, као до мало пре тога из Јасеновца, само што су сада убице и џелати уместо усташа српски комунисти, међу којима нарочито предњаче неки шабачки активисти, који остају да живе са породицама својих жртава, чак и до дана данашњег.

Небројено је сведочења савременика тог језивог времена да су убиства изводили готово ритуално, оргијајући и играјући коло козарачко око жртава, поганећи пљувањем и шутирањем лешеве убијених.Убијали су људе углавном секиром и маљем, везујући их жицом и бацајући их у реку.Понеког би частили метком.

Нарочито страшну причу има улица ,,Партизанска“ (бивша Краља Милана), којој је недавно враћен првобитни назив. Једна је од најдужих у граду.То је улица која је била главна траса куда су комунисти спроводили осуђене на смрт.Затим преко Михајловца, на коме се, неко би рекао, одувек одржава чувени шабачки вашар, па све до благе узбрдице која води до савског моста.У овом случају он је био њихов крст, на којем су разапињани. У измаглици тог библијског страдања, у тој живој слици Господа нашег Исуса Христа, многи нису имали снагу Богочовека па су на томе путу скретали с памети, што је изазивало посебан бес код џелата, јер им је кварило задовољство што морају убијати луде и несвесне људе. Сужњи су се јавно опраштали од овог света обично на сав глас довикујући своје драге или псујући партизане најстрашнијим псовкама.Многи су још у затвору од силних батина и тортура са памети скренули, па су се успут хистерично смејали.Неки су плакали, али је већина тупо блудила погледом испред себе, готово несвесна шта се око ње збива.

У кућама те страшне улице, иза полуотшкринутих прозора и навучених завеса, у гробној тишини, онемели од туге и бола, често су се налазили чланови најближе породице и даљи рођаци осуђеника, који су долазили и из околних, али и прилично удаљених села. Гледајући кришом надали су се да ће у том спроводу смрти успети да виде своје најмилије, размене по који поглед или им чују глас, пошто они, паралисани од страха због спроводника, нису смели да се јаве.Многи су у тим ноћима, по причи једног савременика, оседели.А драма се понавља из ноћи у ноћ.Страх је био оправдан, терор је био реалан, нико није био сигуран за себе и своје ближње.Главе су падале на обично потказивање прстом или ради чистог хира силника.Сава је крила лешеве убијених, репресија је затварала уста породицама убијених, а о џелатима се није смело причати.

Први који је убијен на мосту био је прота Паун Протић. Желећи да раскрсте, како су сами говорили, са прошлошћу и бившим поредком, комунисти су као неверујући људи са посебним жаром убијали свештенике.Потом су утамничили и Пауновог унука по ћерки Душана Петровића, који је, одседајући у истој ћелији где и његов деда, угледао на зиду исписане речи и познао рукопис свога деде. ,,Господе, о Господе, смилуј се на нас грешнике који ти ноћас долазимо… Нас 80 умире!“

Већина тих залуђеника је тих година кроз смех говорила ,,да ће истребити пола Земљине кугле и 70 посто људског рода, само да би завладао комунизам“. Проту Пауна је убио Добринко Пантелић, звани Добринко Шнајдер. Хвалио се дуго по кафанама после рата како га је лично заклао, па затим гурнуо у Саву. Један му је официр затражио да га убије на војнички начин, стрељањем, а овај је се толико разбеснео да га је ударио чекићем у главу и пробио му лобању. Његов такмац и колега у убиствима био је извесни Лаза берберин, звани Лаза Горила. Као и свака терористичка организација, комунисти су у крвави пир уводли и жене, које предводе нарочито крволочне, већ поменута Сека Девечерска, Вјекослава Вјека Михаиловић, рођена Гоати, и Вукосава – Вука Поповић. Идејни творци ових злочина били су двојица партизанских официра Милош – Миша Мајсторовић и Слободан Борисављевић. Поједини са сигурношћу тврде такође, да је један од великих шабачких убица на мосту био и Захарије Трнавчевић, рођени Шапчанин, касније познати новинар и политичар у комунистичкој Југославији. О учешћу Захарија Трнавчевића у егзекуцијама сведочио је извесни кројач Ненадовић из Београда, који је био рођени Шапчанин (име познато Миши Матићу, аутору опширног текста о овом човеку). Ни он, а ни његова породица, нису добро завршили.

Био је ту и извесни Драган Јовановић, за кога се тврдило да најбоље ради са маљем кад треба послати ,,народне непријатеље“ на онај свет. Шаке од његовог брата Рајка многи су сужњи упамтили, јер обично је био третман да прво Рајко обради батинама, а онда жртва долази код Драгог на крваву завршницу.Иако су, као и сви грешници, своја недела углавном радили под окриљем мрака, неки пут убијали су и по дану да их сељаци са кленачке стране могу гледати.Дуго после рата Кленчани се нису купали у близини моста, нити су давали својој деци да се купају.Ту се не купа, ту се налази гробље под водом.

Високи функционер ОЗНЕ, Гија Димитријевић, јавно је се хвалио ,,да је лично заслужан за смрт 2.000 народних непријатеља. Само у једној ноћи су убијене 182 особе.Умро је у Америци, код сина, и никад није одговарао за своје поступке.Као и многи други.Слободан Борисављевић, начелник ОЗНЕ, је дуго живео после рата на Новом Београду. Никад није сведочио о својим злоделима.

У крвавим злочинима на мосту било је и личних освета.Тако је на мосту убијен студент Милан Бечејић, најбољи лирски тенор Краљевине Југославије. У њега је, наводно, била несрећно заљубљена партизанка Сека Девечерска.

Код фабрике ,,Зорка“ и села Мрђеновац, вода је избацивала тела, а сељаци су их одгуркивали даље, само да не би били сведоци страшног погрома. Несрећног жандарма Богољуба Марковића, родом из јадарског села Сипуља, мештани су извукли из воде јер је још давао знаке живота.Тајно су га лечили, али кад се опоравио и вратио у родно место брзо је примећен.Поново је ухапшен и поново одведен у шабачки затвор.Овај пут уморен је до краја.Јелена Јела Марић, учитељица из Шапца, рођена од Илића из Владимираца, чији је отац био свештеник прота Милан Илић а рођени брат Сава, командант Посавотамнавске бригаде, убијена је само зато што јој је брат био четнички старешина.

О бизарности ума мучитеља сведочи и правник Петар Кузенко, чији је отац Василије, професор музике и предводник неколико предратних Хорова у Краљевини, утамничен и ликвидиран на старом мосту.Тамничари су 26.октобра 1944. послали младог Скојевца да из куће професора Кузенка донесе виолину. Када га је професорова супруга Савета упитала шта ће му виолина у затвору, Скојевац је лаконски одговорио: ,,Сад ће он мало да нам свира“. Борисављевић, Мајсторовић и извесни Васић су се досетили да би у предаху од ислеђивања могли мало да слушају музицирање врхунског музичара, носиоца ордена Светог Станислава и Медаље дома Романових. Прво да им свира, а после ће да га убију.

Сви ти демони у људском облику су на концу свог живота умирали у страшним мукама, или су гледали како им деца и унуци умиру од опаких болести или врше самоубиства.Крај живота дочекивали су у беди и срамоти, проклети, прокужени и остављани од свих.Ма како се крили и мислили да ће на тај начин преварити и Бога, и народ и неку вишу космичку правду, на послетку се све тајне дознају, и свако добије своје по заслузи.

Драган Б. Топаловић

Извори:

  1. Зоран Станковић – текст ,,Улица Партизанска“ (објављено у часопису ,,Југословен“ 1966. године)
  2. Миша Матић – текст ,,Траг Звери на старом мосту“ (објављивано на више места у новинама и интернету)
  3. Часопис ,,Мост“, лист истоименог Удружења грађана – бројеви 1,2,3,4,5.
  4. А. Делић – текст ,,Саву прекрили гробови“ (Вечерње новости 15. јун 2009.)
  5. Лични разговори током претходних година са савременицима из тог временског периода, јер доста делова у причи заснива се на сећањима фамилије страдалих и познаника. Свакако и сазнања која ми је пренео отац Војислав Петровић су свакако драгоцена.

 

———————————————————————————————————

Напомена: Велика је непознаница и улога средњовековне тврђаве на Сави, изјавио је својевремено др Живко Топаловић, председник удружења ,,Мост“. Он се заједно са свештеником Војиславом Петровићем највише и залагао да се на обали Саве подигне црква жртвама комунистичког терора.Када је негде 60-их година прошлог века кустос шабачког музеја и велики познавалац историје Шапца и околине, Миливоје Васиљевић, присуствовао неким ископавањима која нису имала никакве везе са ратним и поратним догађајима, случајно је набасано на масовну гробницу.Нађена је гомила скелета и људских костију и лобања појединачно.Убрзо су радови обустављени.После 2000.године, уз дозволу локалне самоуправе и Завода за заштиту споменика културе, поново су покренута ископавања у тврђави и тада је пронађено пола скелета. Имао је главу, ребра, руке, а од струка на доле је одсечен.То је доказ да су гробницу изместили на друго место, измештајући земне остатке побијених, највероватније багером.

Дугогодишњи судија окружног суда у Шапцу, Гојко Лазарев, који је локалној јавности најпознатији по преданом раду на рехабилитацији осуђеника од стране комунистичког режима, констатовао је у време кад је храм подизан, да је елементарно право сваког човека да буде достојанствено сахрањен.Србија би требало, како је тад изјавио, да се угледа на пример Шпаније, где су све жртве заједно сахрањене и гробља видно и цивилизовано обележена.Што и јесте нека врста помирења.Словенија је једина држава од бивших југословенских република која је усвојила Закон о војничким гробљима.Код њих је лоцирано преко 500 гробница са преко 100.000 побијених.Додуше, овде код нас су у питању углавном цивили, и условно речено, ратни заробљеници.

Упркос свим тим очигледним чињеницама и доказима, отпора, сплетки и разних закулисних подметања од стране републичких и локалних властодржаца је било и тад, више од шездесет година касније.Иронично, после наводног пада Милошевићевог режима и прекида са мрачном прошлошћу.

(“Српске новине“, гласило Организације српских четника “Равна Гпра“, број 702, Чикаго, фебруар 2018)

погледи.рс

Актуелно

Легија поручио Чеди Јовановићу: Био си главни заштитник Земунаца у Влади и лажов

Београд – Милорад Улемек Легија (50) у петак је у завршници суђења за побуну ЈСО …

ПРЕДАВАЊЕ ДВА ВЕКА ЗАТИРАЊА ПОЛИТИЧКИХ ПРОТИВНИКА- Народни музеј Крушевац, 13. 05. 2018 (видео)

У недељу 13. маја 2018. године у Народном музеју у Крушевцу  одржано је мултимедијално предавање …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons