Од ДСС није остала ни рупа на гаћама

Председништву ДСС

Ово своје „предиступно“ писмо шаљем Вам зачуђен над низом поступака који су нас и пред светом и пред нама самима свели на чопор који се отима о НИШТА.

Дакле, тај последњи ексер који смо, како неко рече пред изборе (Маршићанин), укуцали у сандук ДСС-а, сада смо маљем утукли до дубоко у дрво да га нико више на извади.

Биће да и није могло другачије.

Та терминална фаза ДСС-а траје већ дуже, најмање четири године. Губљење парламентарног стстуса 2014-те године само је последица. Благи узлет ентузијазма доласком Санде Рашковић Ивић на чело странке није био довољан да све те нетрпељивости, амбиције и лукративне склоности почисти из Браће Југовића.

И сам сам, ту око избора, почео да сумњам у добре намере Санде Рашковић Ивић. Просто, неким људима ту није било место. А она, уместо да им се захвали препуштала им је иницијативу.

То су људи који данас упокојавају ДСС. Сада, пак,  мислим да су јој намере ипак биле чисте и да је покушала да помири и окупи.

Нисам дакле имао намеру да отписујем било коме, а најмање овој групи „поманиталих“ људи. Моји ставови су познати и јасно сам их, све време, стављао до знања на седницама председништва. Делио сам их са Марком Јакшићем, Славишом Ристићем, Драганом Трифковић и Вукосавом Томашевићем.

Сада, када се матрица “обрачуна“ пребацила на лични план, где све врца од разјарености и мржње, не видим разлог да то и даље радим. Уосталом, немам више ни с ким.

Пошто ми на памет није пало да потпишем срамно писмо чланству и симапатизерима

као и да присуствујем председништву које из странке избацује Санду Рашковић Ивић, овим Вас обавештавам да подносим оставку на место потпредседника ДСС.

П.С.

И даље ми није јасно откуд онолика мржња према Марку и Славиши. Тим лудачким повицима који не пристају ни запуштеној дорћолској биртији (а који су били унапред договорени) окончана је мисија Демократске странке Србије у српском друштву. Све након тога је дозвољено и предвидиво. Ко може више, може и мање.

У том обесном изгону најбољих људи мислим да и својим присуством, а неслагањем, ипак саучествујемо.

У ових четврт века мога боравка у ДСС-у не могу да се присетим оваквог пијаног пира.

Пошто се, видим из штампе, одлази на консултације код ВК, биће да Вам је изнова цитирао његову омиљену “Аутократија у странци, демократија у држави“.

Како се у држави више не питамо ништа (можда грешим), хајде да силом растуримо странку (која, је ли, без ВК ионако не треба да постоји).

Е па онда, драги консултанти, пошто је посреди самоубилачки чин (па свештеника нећемо добити), ред би био да преосвећеног ВК замолите да чинодејствује на упокојењу. Саслуживати му могу ђакон Милош Јовановић и уплакани Александар Поповић.

А знамо и ко ће се смешкати у Немањиној.

С поштовањем,

Горан Булајић, потпредседник (бивши) Демократаске странке Србије

НСПМ