Слободан Јанковић | 20.02.2013
Избори се најављују за другу половину септембра. Више пута је обичан становник Србије био демантован када би помислио „од овога не може горе,” и с том мишљу ишао на изборе. Мање од годину дана прошло је од како су Демократе и заборављени а погубног учинка, Борис Тадић, изгубили. Ако су они с правом оцењивани као издајници шта рећи за садашњу власт, која као и свака намерава да опстане и у наредном мандату? Шта нам се спрема у међувремену и каква се изненађења у виду нових странака, коалиција или покрета могу очекивати?
Српски гласачи прошле године очекивали су промене у спољној и унутрашњој политици, прекид суноврата привреде, подизање економске и политичке сарадње са истоком, борбу против политичких и економских моћника огрезлих у корупцију и успостављање државотворне политикеспрам које би Вук Јеремић деловао благо. Изузев почетка обрачуна са неким починиоцима привредног криминала (Мишковић је најзнаменитији притвореник) и склањању из политике појединих личности (проветравање ДС-а) ништа суштински није учињено и добили смо владу континуитета.
Претходни растакајући режим, иако огрезао у ЕУљубство, није имао снаге да спроведе издају Косова и Метохије у потпуности у дело.Настојећи да се колико-толико осигурају за изборе а опет да служе своје стране налогодавце они су о нечему и преговарали, ма колико то минимално било. Тада се говорило о издаји на делу, данас председништво и Влада превазилазе и такве оквире. Сада преговора нема. Преговора нема између истомишљеника или између слуге и господара. Да нећемо признати Косово телалили су и прошла и садашња влада, а онда је стигао берат из Брисела да се има говорити о непрепознавању. Чак нам и наши званичници кажу, а ЕУ јавно поручује — преговора о подели неће бити, преговора о граници неће бити, преговора о статусу Косова и Метохије неће бити (ово о статусу још не говоре наше власти). Београд има само да испуњава налоге и он то чини. Томислав Николић је поводом разговора са Кетрин Ештон и са «председницом» Атифете Јахјагом напоменуо да ништа негативно није чуо од спољног министра ЕУ. Зашто би га критиковали кад се у свему слаже па и да одустане од платформе коју је месецима састављао?
Издајство у врху власти претвара се у завереничко непријатељство, наравно уз малу помоћ ЕУ пријатеља и у сени наводне борбе против корупције. Да би се и последњи корак у виду промене устава спровео у дело, ЕУ и трио на власти Вучић-Дачић-Николић (Динкића никакви обзири ни раније нису обавезивали) осим махања борбом против корупције настојаће да ломе копља око хомосексуалне параде, тензија у Војводини и статуса исте. Страна улагања и одлагања Јужног тока вероватно ће бити неизбежни декор и ове кампање. Свакаквог ће се позоришта и игара народ надгледавати а хлеба ће све мање бити. И тако, док се скроје погодне листе и теме за септембарске изборе, Уставни закон по вољи Запада а уз послушност власти треба да у општој халабуци легализује или припреми легализацију антиуставног деловања председника и владе. То би био још један европски корак Николића, Дачића и Вучића, јер ЕУ уистину и сама почива на систему обмане и пропаганде.
Зашто упорно помињемо и најмоћнијег човека у влади у вези са Косовом и Метохијом када се он видно труди да не помене јужну покрајину? Управо зато. Док су Косово и Метохија предани, граница успостављена, најављено укидање преосталих државних институција и преостаје још само промена устава, (а и то се спрема) Александар Вучић као да живи у паралелном свемиру. Ако нико не каже да смо голи онда као и да нисмо, на то се отприлике своди маркетиншка кампања која Вучића треба да сачува од прљања издајством како би и у наредном мандату могао да настави марионетску политику. Не, Вучић се бори против корупције! Па хвали га Весна Пешић, хвали она и Дачића наравно, само он је већ добрано истрошен. Томислав Николић се усудио да неколико пута јавно порекне самога себе (рече и да нико из ЕУ није помињао Косово као услов а испостави се да је још 2009. на Кикиндској ТВ јасно рекао да му је то наведено као услов) а најгоре је што се у предизборној кампањи позвао и на Бога говорећи „Обећавам, тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије. Није могао Хитлер да га узме, неће ни ови данашњи…“[1].Не обазирући се на то, он се састаје са председницом криминалне пара-државе да би у навечерје дана државности најавио укидање преосталих државних институција на КиМ. Све то у име наставка, тешког и несагледиво дугог пута ка светлој будућности у ЕУ.
Дакле, и после Александра… Александар. Кога још можемо очекивати у предизборној фртутми и ујдурми док Срби на КиМ постају заједница и то некооперативна а уз евентуалне кризе и кризице у општинама Буајновац и Прешево или у Рашкој области? Ко још треба да се представи као гарант страних улагања, наставка привредног суноврата и сличног док Динкић, Вучић и евентуално Дачић отварају нова радна места? Драган Ђилас, наводно несрећно настањен у улици Господара Вучића и насађен у београдску фотељу критикује садашње власти да их подржавају земље које су за независност Косова и Метохије. Да њега не подржавају Русија, Иран и Кина? Овај тајкун, градоначелник и челник најимућније странке у Србији се нада повратку у власт.
Ђилас је избацио свог Мишковића, бившег главног човека Бориса Тадића у врху партије Душана Петровића (кажу господин “десет одсто”) а видимо решио се и Вука Јеремића. Наводно идеолошки спор менаџера Драгана Ђиласа са сувише национално настројеним Вуком Јеремићем или само партијска дисциплина? Не би било изненађујуће да Јеремић, коме мандат у УН истиче у септембру, преузме вођење нове патриотске листе и додатно раздроби тзв. патриотски блок са великим шансама да пређе целзијус. Ако би Јеремић, бивши члан омладине СПС-а и левичарско-интернационалистичке Демократске странке, са људима још увек окупљеним око НСПМ, затим неким старим финансијерима ДС-а и делом људи око неких садашњих родољубивих иницијатива постао представник родољуба за то би највећу одговорност сносио инертни и самозадовољни ДСС. Јеремић би могао да узме део разочараних гласача ДС-а, што шкоди и СНС-у а у малој мери и Дверима. Ту би било и људи који гласају или су гласали за ДСС, Радикале и Двери.
СРС, за сада радикално најављује да од курса Немања Шарић, Гордана Поп-Лазић, Вјерица Радета и комп. а на челу са утамниченим војводом неће одустати.
Коштуници, делује, највише прија да је логички у праву и да са позиције 5-7 одсто упућује принципијелне и правно-ваљана критике. Што се земља распада, о томе се може дискутовати и промишљати.
Српске Двери ће у складу са скромним финансијским могућностима настојати да укажу како и поред потпуног медијског мрака постоје а да ли ће у томе и успети остаје да се види. Зашто Двери не улазе у ширу коалицију, питање је са неких форума и међу појединим родољубивим интелектуалцима? Одговор за то понајвише лежи у горњим редовима о радикалној политици као и у ставу који је Коштуница јавно изложио у стилу избори још нису расписани па је прерано говорити о томе.
Ако СНС буду творац и наредне владе (готово је немогуће да то буде ДС, а то би било барем једнако погубно), а у складу са досадашњом праксом, Запад и ЕУ ће очекивати затварање поглавља са Косовом и Метохијом и отварање оног о статусу северне покрајине, Републике Српске, зашто да не и Рашке, Прешева, Бујановца, Димитровграда… После прогона српске електропривреде и телекомуникација са севера КиМ долази на ред њихова етапна приватизација, можда почев од ЕПС-а да буде нешто пара за кампању обећања?
Тако ће се гласачима обећавати запослења, привредни раст, ово или оно у погледу политичког правца, а бирачима територије, даља распродаја привредних ресурса и даље сужавање све мањих овлашћења изабраних власти Србије.
[1] http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=NfdbDdJWcUc#at=146.
Фонд Стратешке Културе
