Издавачка кућа Службени гласник је, у саиздаваштву са САНУ, објавила 25. наслов из Едиције „Корени“, која говори о галипољским Србима. Према речима истраживача Јеремије М. Павловића, ова етничка група имала је „трагичну Одисејску прошлост“ током које су се селили између Србије, Галипоља, Скопља, Солуна и данашњег Пехчева у Македонији.
О Србима-Галипољцима, српским сеобама, разлозима због којих у српској науци данас, више од 100 година после Јована Цвијића, нема антропогеографије, за Данас говори уредник едиције „Корени“ Борисав Челиковић, један од овогодишњих добитника награде „Миле Недељковић“ за најбољу студију у области српске фолклористике.
Одакле Срби на Галипољском полуострву?
– То је једна од мистерија метанастазичних кретања која су пратила наш народ, који се селио што због трагање за бољим местима за живот, што под присилом. У случају Галипољских Срба, реч је присилном премештању становништва које су извршили Турци. За сада се не може са сигурношћу рећи одакле су пресељени на Галипоље – да ли с простора Срема или шире околине Велике Мораве, али се свакако то српско становништво тамо нашло средином 16. века у неколико насеља. Они сами нису знали одакле су, мада постоји прича да су из околине Јагодине. Према истраживањима Алексе Ивића, њихов језик, који је још постојао до средине 20. века, док нису изумрли они који су дошли с Галипоља, има своје корене у косовско-ресавском дијалекту. То би најтачније могло да одреди њихову прапостојбину, јер су историјски подаци врло штури. Иако су на Галипољу били окружени становништвом несрпског порекла, другог језика и у доброј мери различите вероисповести, успели су да сачувају свој идентитет до почетка 20. века. Не у потпуности, али у селу Бајрамич очували су се неких 300 година, потпуно изоловани од матице. После балканских ратова пресељени су у тадашњу Краљевину Србију – у околину Скопља. Ту су се кратко задржали, јер су се незадовољни новим простором вратили на Галипоље. Међутим, у погрому хришћана у Турској 1922. присилно су поново напустили своје куће, а тадашње власти Краљевине СХС населиле су их у варошицу Пехчево.
Да ли се зна нешто детаљније о њиховом животу у Турској?
– Осим оног што се нашло у пописима, о њиховој историји до краја 19. века много се не зна. Оно што је за мене феномен јесте питање како су очували свој идентитет на том простору током неколико стотина година балканске историје и у окружењу три друга народа: Турака, са којима се нису мешали, уколико није дошло до исламизације, Грка, под чијом су црквом били, и Бугара у суседству. На основу онога што су галипољски Срби сачували у предању, јасно је да је било неколико села. Помиње се село Караџа, које је, међутим, погрчено – хеленизовано, а вероватно је било и бугаризације дела српског становништва. Срећа је да су ти пописи сачувани, али са изузетком неколико наших турколога, ми немамо научнике који би тиме могли да се баве.
Каква је њихова судбина данас у Македонији?
– Средином августа шест дана провео сам у Пехчеву трагајући за њима. Занимљиво је да се они данас сви изјашњавају као Македонци. Као и остало српско становништво у Македонији, углавном су променили презимена, што сведочи и гробље у месту, где до 1941. на споменицима пишу њихова презимена са „ић“, као што је: Ставровић, Пујовић, Костовић. Дошло је и до мешовитих бракова, а знатно су се раселили и у таласу данашњих миграционих сеоба, тако да их има вероватно широм Македоније и света. Зато је тешко прецизно рећи колико их данас има. Према мојим проценама, свакако неколико стотина.
Како објашњавате да су Галипољски Срби током 300 година у туском царству успели да сачувају идентитет, а да су по повратку у постојбину за мање од једног века сада асимиловани у Македонији?
– То је питање времена у коме живимо. Не зна се да ли би сачували свој идентитет и у Турској у времену 20. и почетка 21. века. У Македонији промена идентитета није била директно присилна, али сигурно је да мањинци, да би њихов положај у одређеном друштву био потпуно равноправан, теже да се идентификују са тим друштвом. У Македонији је то било израженије него у другим републикама бивше југословенске државе пре свега због питања нације, а потом и због питања цркве. Контрапример у односу на Галипољске Србе јесу Срби у Украјини, који су се средином 18. века преселили на простор тадашњег Руског царства. Иако су се населили у компактним целинама, већ у другој генерацији ту Срба није било, они су постали Руси. Осећали су се као код својих и постали своји Руси. На простору Турске тога није било, мада мислим да се и питање исламизације код нас често једнострано посматра. Иако се тврди да је вршена под присилом, време ће показати да су ту ипак превагнули материјални и егзистенцијални интереси или просто линија мањег отпора.
Треба ли нам данас антропогеографија
Јован Цвијић је пре више од једног века започео велики научни подухват антропогеографског истраживања српских земаља. Где је српска антропогеографија данас?
– Антропогеографија се као наука није формирала. Та замисао Јована Цвијића била је интердисциплинарна – сажимање знања више друштвених наука тога доба. Тада су се антропогеографијом бавили етнолози, географи, помало и историчари, па чак и лингвисти, али профилисањем ових наука дошло је до проучавања само одређених токова. Антропогеографија тражи интердисциплинарно проучавање тима научника или једног који је спреман да усвоји сва та знања. Зато је нама циљ да објавимо све студије које су објављене у Српском етнографском зборнику Српске краљевске академије, као и оне из у других публикација, које су утемељене на истраживачким упутствима Јована Цвијића.
Има оних који сматрају да ове студије не треба прештампавати, јер су застареле. Оне то јесу, ако гледамо из угла методологије науке 21. века. Али, треба да знамо да из њих црпимо оне податке које не можемо црпити ни на једном другом месту, јер је у њима забележено предање, које је у том тренутку било живо у тим срединама. Библиотека „Корени“ треба на једном месту да сакупити све изворе за читав некадашњи српски етнички простор на коме је српско становништво последња три столећа живело.
Аутор: Јелена Тасић, Данас
