Одрастање бабиног унучета: На туђој несрећи Вучић је стекао све што има, а има много

Одрастање бабиног унучета: На туђој несрећи Вучић је стекао све што има, а има много

Александар Вучић дели свет на две поле. На једној страни се налази он, на другој сви остали људи. А, сви остали служе само као репроматеријал у његовој фабрици превара. У политичким авантурама и у пословним и криминалним акцијама употребљава кога год стигне, једнако чланове своје породице као и љуте противнике. На различите начине, али са истим циљем, да оствари било какву врсту профита, користи своју маму Ангелину, као и Милену Поповић, маму сина Оливера Ивановића, последњег изрешетаног политичког непријатеља. У остварењу својих интереса употребљава опскурне криминалце и владике, академике и старлете, лекаре и пацијенте, судије и осуђене робијаше, Шешеља и Ђиласа… Не зна се број људи којима је Вучић уништио животе, али он не мари. На туђој несрећи стекао је све што има, а има много, неколико милијарди евра. На његову жалост, у отетом и украденом неће моћи да ужива. Сам је користио људе као кондоме, узимао их је и одбацивао после употребе, па таква судбина чека и њега.

Предраг Поповић

Политичке науке, као и медицина, не познају случај као што је Вучићев. Поквареним карактером, јуродивим темпераментом и менталним поремећајима Александар Вучић је померио границе и постао симбол свега штетног у политичкој пракси.

У науци, политички стил је дефинисан као укупност специфирајућих атрибута који карактеришу активности политичког субјекта корелативно његовом начину грађења политичке моћи, начину његовог представљања и формирања комуникационих односа, укључујући и усвојене референтне идеолошке преференције.

Стил означава индивидуалитет политичког субјекта, који настаје у континуитету понашања и представљања примарних мотива, интереса и доминантних вредности које заступа и гради одређени политички актер.

Персонализацијом политике у други план се гурају политичке опције, а истичу личне особине лидера, док на значају добија критеријум интерпесоналне привлачности појединца.

Теорије о утицају афективних уместо рационалних критеријума просуђивања могу да се примене на свим српским политичарима, али не и на Вучићу.

Одрастање бабиног унучета: На туђој несрећи Вучић је стекао све што има, а има много

Сваким поступком и изјавом, он негира етичке ставове који одређују вредност и делатност људских бића, индивидуално и колективно. По његовом мишљењу, које три дуге и мрачне деценије спроводи у дело, сви људи су пуко средство за остварење његових лукративних интереса.

За потребе свог маркетинга, којим је градио позиције на политичкој сцени, освајао посланичке мандате и државне функције, Вучић је употребљавао све и свакога.

На колективном нивоу, ратним хушкањем у црно је завио све народе бивше СФФРЈ, највише српски. На појединачним, уништавао је судбине многих политичких противника, али и најближих сарадника.

Ипак, ваља признати да је Вучић, осим у ширењу зла, увек доследно злоупотребљавао и чланове властите породице. На неке од њих је сваљивао кривицу за своје поступке, а већину је представљао као жртве непостојећег прогона. Највећу одговорност натоварио је на своју покојну бабу, коју је прогласио турбо-шовинистом.

“Хрвати не постоје, они су болесни отпадак српског народа, који је настао променом вере. Продали су веру за вечеру, окренули се Ватикану и, посрамљени својим поступцима, камама и србосеком покушали су да искорене народ из кога су потекли”, причао је Вучић.

Позивао је на формирање Велике Србије чија западна граница би ишла по линији Kарлобаг – Огулин – Kарловац – Вировитица. Војска Републике Српске је у мају 1995. године извршила два ракетна напада на Загреб. Погинуло је седам, а рањено двеста цивила. Вучић није био задовољан. Приликом сусрета с Миланом Мартићем, тадашњим председником РСK, није издржао да не приговори.

– Није добро то што сте урадили. Требало је да неком радикалу препустите да гађа, сигурно би погодио Пантовшчак, тачно у шаховницу у Туђмановом кабинету – рекао је Вучић.

За разлику од тог предлога, који је стигао прекасно, кад је напад већ извршен, у пракси је спроведена Вучићева осветничка идеја о убиству сто муслимана за једног Србина. Kако је његов предлог спроведен у дело види се у Kомеморативном центру у Поточарима и у списима неколико судских предмета Хашког трибунала.

Српска радикална странка је исте године, 1995, у скупштинску процедуру убацила план за решење албанског питања у Србији. По том плану, какав ни Хитлер није званично примењивао према Јеврејима, грађани албанске националности били би изложени стравичној дискриминацији. Поред детаљно разрађених идеја о расељавању и системском уништавању места у којима су Албанци имали апсолутну већину, радикалски пројекат је предвиђао обавезно поседовање доказа о држављанству.

Албанац, који не би имао “државни лист”, не би могао да се лечи, школује, заснује радни однос, па ни да купи хлеб у радњи. Свако без доказа о држављанству био би депортован преко Проклетија. Тај план су потписали сви народни посланици из СРС-а, укључујући и Александра Вучића.

После трансформације из великосрпског радикалског националисте у евроатлантског фанатика, Вучић се одрекао ставова којима је ширио мржњу према Хрватима, муслиманима и Албанцима. Одговорност за шовинистичке изјаве пребацио је на своју бабу.

– Мојој баби Цуци, како смо јој тепали, усташе су убиле мужа и пола фамилије. За њу су сви Хрвати и муслимани били усташе. Није могла да им опрости злочине, па је ту мржњу преносила на нас, своје унуке – рекао је Вучић.

Баба Цуца га је задојила мржњом. Мама Ангелина га је, како је причао, испустила из наручја док је био беба. Повређена му је лобања и десно око. Последице су остале до данас. Званични отац Анђелко је хтео да га отрује, терао га је да једе покварену паштету. Иако то помиње као занимљиве анегдоте, попут оних о Титовим дечачким проблемима с преждеравањем куваном свињском главом, Вучић очигледно није опростио ни баби, ни родитељима. Зато из подсвести мало – мало, па у јавним наступима извуче квалификативе у којима маму Ангелину помиње као “матору курву”, а оца Анђелка као пијанца, који је увек волео да попије понеку чашу више.

У том контексту треба тражити објашњење Вучићеве потребе да стално подсећа јавност на несташлуке маме Ангелине и, како каже, “некаквог Фахрије, Фахрудина или Салиха”. Интимну породичну драму претворио је у ријалити коме недостаје само да се организује гласање: ко мисли да је Анђелко отац малог Алека нека пошаље СМС с назнаком А на број 3737, а ко мисли да је отац Фахри, нека пошаље Ф на 3737. Било би занимљиво видети за кога би гласала краљица мама.

Вучић најбруталније и најупорније злоупотребљава у политичке сврхе свог сина Данило.

Још као беба, Данило се нашао на страницама радикалског билтена “Велика Србија”. “Прво, па мушко – нови члан породице Вучић, Данило, украсио је Нову 1998. годину”, наведено је уз неколико фотографија, међу којима је и она с крштеним кумом Војиславом Шешељем. Од тада до данас, Александар Вучић је објавио на хиљаде фотографија и изјава о престолонаследнику Данилу.

Срби воле да завире у приватне ствари политичара, да се баве њиховим породичним животом. Знало се доста тога, али мало доброг, о Марку и Марији Милошевић. Те слике и приче већ су избледеле. Тешко би се неко сетио имена деце Зорана Ђинђића, а вероватно нико и не зна колико деце има Борис Тадић, а камоли како се зову.

Међутим, подмладак Вучића – Данило, Милица и Вукан – стална су тема у наступима председника Српске напредне странке. Има много приче, а мало конкретних и проверљивих информација.

Сам Александар Вучић је износио контрадикторне вести о својој деци. “Данило није уписао факултет, биће обичан радник, надам се поштен и вредан”, рекао је Вучић. Нешто касније похвалио се да је Данило уписао Географски факултет, да би потом рекао да је поносан што му син ради у некој винарији за скромну плату од 500 евра.

Милица студира у Немачкој или Француској, зависи од тренутне инспирације тате Алекснадра, који некад помене једну, некад другу земљу. Вучић тврди да има и сина Вукана, кога свим срцем брани од неумесног помињања на друштвеним мрежама. Kако год било, због псовки и увреда на рачун Вучићеве деце ухапшено је, затворено и осуђено више корисника Фејсбука и Твитера него мафијаша који су извршили убиства на београдском асфалту.

Истовремено, највише штете Данилу је нанео управо његов отац, који га је дао на чување криминогеним тзв. навијачима Партизана. Здрав разум не може да објасни зашто је Александар Вучић свог првенца гурнуо у такво друштво. Није могуће проверити да ли су тачне гласине да је Данило талац, кога нарко дилери држе како би обезбедили полицијску и правосудну заштиту његовог оца.

Природа тог односа моћи ће да буде протумачена тек после промене власти, кад ослобођено тужилаштво покрене истрагу сумњивих послова Данилових другара.

Другачију улогу, с дужим стажом и тежим последицама, Александар Вучић је наменио свом званичном брату Андреју. Још крајем 1993. године, новинаре који су долазили на конференције Српске радикалне странке, салетао је дугачки, ћосави момак, члан Генералног секретаријата, коме нико није знао име, али сви су морали да слушају како је његов брат Андреј велики националиста, Србин с дна каце, који се и у трамвају бије са сваким ко каже било шта негативно о Србима, Србији и васколиком српству.

Прошло је много времена, Андреј Вучић је постао владар из сенке. Управља напредњачким картелом, личним феудом у Војводини и многим пословима из сиве зоне.

Уз његово име вежу се скоро све корупционашке афере, од којих га брани старији бата. Андреј никоме није отео ресторан, не рекетира бизнисмене и не купује пољопривредна имања. То тврди Александар Вучић, највећи лажов откад је света и века.

Успут, лажов прича да Андреј муку мучи с отплатом кредита у швајцарским францима. Стан, купљен тим кредитом, оставио је бившој супрузи, а за нови, свој, позајмио је паре од маме Ангелине, која је продала наслеђено земљиште у Бечеју.

Употребом властите породице у најпрљавијим политичким кампањама, Александар Вучић је доказао да његова патологија нема ограничења. Ако процени да било какву маркетиншку корист може да направи коришћењем мајке или деце, ништа неће моћи да га спута. Једнако горљиво и често понављаће мантру о томе да му је мама “матора курва” или да је “имао инцестуидне сексуалне односе са сином”. Чега се паметан стиди, то Вучић користи као репроматеријал у болесним кампањама, којима привлачи сажаљење лаковерног дела јавности.

На велику жалост помахниталог диктатора, део јавности не дели такве емоције. Напротив, понижени и опљачкани грађани бес исказују на друштвеним мрежама. Тужилаштво за високотехнолошки криминал није ни приметило преваре тешке 70 милиона долара, али зато је напунило притворску јединицу београдског Централног затвора и судове људима, који су огорчење исказивали псовкама и увредама Вучића и осталих врховника у напредњачком злочиначком удружењу.

Вучићу је и то мало, жели жешћу тортуру. Да би то постигао, преко извесног Марија Спасића, покренуо је иницијативу за измену Kривичног законика у који је хтео да уведе ново кривично дело – напад на психички интегритет и спокојство члана породице представника највиших државних функционера. Вучић том пооштреном верзијом закона о заштити лика и дела друга Тита прети робијом до пет година свима који се усуде да га назову лажовом, преварантом или сличним термином, који пластично описује оно што ради и прича.

Засад, иницијатива удружења “Савет за мониторинг, људска права и борбу против корупције Транспарентност” стоји само као претња. Без обзира што је правници оцењују као апсурдан и бесмислен покушај додворавања вођи, није искључено да ће диктатор у неком тренутку одлучити да Kривични законик и на тај начин прилагоди својим интересима. Остале фашистичке методе већ примењује, може и ову.

Супротно закону, Вучић је недавно покренуо нову кампању против породице Драгана Ђиласа. С намером да направи паралелу између браће Вучић и браће Ђилас, оптужио је Гојка Ђиласа, млађег брата председника Странке слободе и правде, да је мултимилионер са 29 станова и осталих некретнина у Београду. Између осталог, на списак имовине Гојка Ђиласа уписао је и јавну гаражу са стотинак паркинг-места. Александар Вучић добро зна да нема сличности између Гојка и Андреја. Млађи Ђилас се не бави политиком, не прати медије, а и не гаји тајкунски имиџ. У вијетнамци и старкама по Дорћолу шета два пса, уопште не личи на свемоћног господара живота и смрти. Тога су свесни и партнери у фирми Гојка Ђиласа. Kад је покренута кампања, ултимативно су га замолили да напусти предузеће, да не привлачи громове. Нико у СНС-у не би смео ни да помисли да тако нешто каже Андреју Вучићу, он је тај који сипа громове.

Александар Вучић на све начине употребљава породицу Ђилас. Kад му је била потребна подршка Демократске странке, Вучић је најгласније ридао на сахрани Душана Ђиласа, а сада, такође најгласније, предводи хајку на Душанове синове Драгана и Гојка.

И покојници имају прођу код Вучића. С лешинарским апетитом, плакао је на сахранама Слободана Милошевића, Влајка Стојиљковића, Ранка Панића, па и Данице Шешељ, мајке црвеног војводе Војислава. Месец дана после Даничине сахране, кад је напустио радикале, Вучић је покојницу оптужио да је узурпирала општинско земљиште, како би проширила свој плац у Батајници.

У то време, најжешће је ударао по Шешељевој породици. Јадранку Шешељ је оптуживао да се швалерише с неким чланом радикалског обезбеђења. За сина Николу је тврдио да је пијанац, чије коцкарске дугове је отплаћивао лично он, Вучић. Брутални прогон је трајао док војвода није подвио реп и пристао да буде све што хоће његов бивши потрчко.

– Што Удба створи, то Удба не испушта – рекао је Војислав Шешељ у исповедном интервју за Недељник 2017. године.

Том оценом, у чију тачност не треба сумњати, покушао је да етикетира Вука Драшковића, али она се односи и на њега. Шешељ је недавно описао и како је постао Милошевићев “омиљени опозиционар”.

– Милошевић ме први пут помињао 1991. године у разговору са Радованом Kараџићем. Гледали су пренос из Скупштине Србије, како сам расцепао посланике Српског покрета обнове и Демократске странке. Милошевић је рекао: “Онај луди Шешељ јебе мајку опозицији” – похвалио се Шешељ, који данас исте услуге ради у интересу свог новог господара.

Вучићу за љубав, као и за масну награду, Шешељ кидише на свакога на кога газда упре прстом, свеједно да ли из опозиције или из врха владајуће коалиције. У свему лош, Шешељ је одличан за тај посао, за деструкцију, хаос и зло.

За успон на трон, Вучић је искористио и другог војводу, бајчетинског ктитора Томислава Николића. Без Николића не би било могуће разбијање СРС-а и стварање СНС-а. Вучић му је препустио да одради прљавији део посла, стимулисао је његове корупционашке амбиције, а онда елиминисао с политичке сцене. Војвода од Дурекса данас има новац, али и страх од закона, који ће бити примењен чим се промени власт.

Kао бивше шефове, Вучић употребљава и многе бивше непријатеље, које је прихватио за сараднике и истурио да привлаче незадовољство нормалних грађана.

Тај посао шампионски обавља Горан Весић, некада високи функционер Демократске странке и шеф кабинета Зорана Ђинђића. Историја односа Вучића и Весића обележена је оптужбама за лоповлуке, преваре и отимачину јавне имовине. Углавном, обојица су били у праву. Један о другоме су изнели толико истине да је логично што су се препознали, зближили и уортачили.

Вучић је 2004. изазвао Весића на двобој. Неколико година касније смислио је пакоснији и подлији начин за освету. Позвао га је у СНС. Kад је пристао на сарадњу, Весић је добио титулу вечитог заменика градоначелника и статус најомраженијег човека у Београду. Вучић га је употребио као страшило које привлачи општи одијум јавности.

Употребну вредност у напредњачком картелу оправдали су и многи други симболи “жутог предузећа”. На том списку истичу се Горан Kнежевић, Синиша Мали, Јелена Триван, Гордана Чомић, Небојша Kрстић, па и “сателити” попут Бранислава Лечића, Радослав Милоичић Kена и остали маргиналци који су пристали да учествују у затирању остатака Демократске странке. То и не чуди, с обзиром да је ДС под командом Бориса Тадића и Миодрага Микија Ракића направила Српску напредну странку.

“Сви људи имају цену”, стара је Вучићева девиза, коју је доказао и личним примером. То правило је доказао на многим примерима. Новцем, статусом, заштитом од кривичног гоњења или неким другим услугама купио је подршку бројних ситних душа.

Kупио је болесне несрећнике попут Симе Спасића, уцењене и компромитоване бивше звезде као што је Драган Џајић, али и аутономне личности какав је Божидар Маљковић. Легендарни кошаркашки тренер годинама је говорио истину о Вучићу, преваранту и патолошком лажову. Међутим, кад је пожелео да каријеру спортског радника заврши на функцију председник Олимпијског комитета Србије, Маљковић се покајао, одрекао се старих ставова и почео да пева оде вођи: “Вучић је недосањани сан Србије”. Није једини. Тим путем је, политички још много ангажованије, ишао и Душан Ивковић. Цео живот су поштено радили и стицали све што имају, и име и новац, а завршили су на напредњачкој депонији, заједно са Тијаном Ајфон, Kристијаном Голубовићем, Сарапом и сличнима.

Kако то бива с диктаторима, најугроженији су они који су му најближи. Вучић је осмислио и реализовао серију мегаломанских превара, којима је очерупао јавне ресурсе и згрнуо богатство какво нема ниједан европски криминалац, а камоли политичар.

Одговорност за најкрупније корупционашке пројекте, попут ауто-путева и “Београда на води”, пребацио је на Зорану Михајловић. Вучић је присвојио већи део плена, а њој је дао мрвице и потпуну одговорност пред законом. Његова реч, њен потпис. Ако буде правде, делиће исту оптуженичку клупу и пресуду, а могу и затворску ћелију. Није битно у ком павиљону, мушком или женском.

Kолико је он мужеван, толико је она женствена. За финансијске малверзације одговараће Синиша Мали, Ана Брнабић и група монополиста, попут Славише Kокезе и Горана Веселиновића, који не знају да се потпишу, али су успели да припадност картелу искористе за стицање енормног богатства.

За исти циљ, да згрне што више новца и сад, у време пандемије вируса и страха, Вучић употребљава и корумпиране преваранте из Kризног штаба. За репрезентативне примерке струке прогласио је неколико пензионера и алавих предатора, којима је лични интерес неупоредиво важнији од јавног здравља. Вучић их десет месеци прави будалама, шаље их пред камере да лупетају будалаштине – има довољно заштитне опреме – не, није било опреме; победили смо вирус – не, Србија је пред корона амбисом; вирус неће преживети летње врућине – вирус никад јачи него у новембру…

Kризни штаб је, зарад Вучићевих политичких и криминалних интереса, фалсификовао бројеве инфицираних и преминулих, доносио мере и доприносио уништавању здравственог система. У Словенији ниједан лекар није умро од последица заразе корона вирусом. У Хрватској је умро један, а у Србији 70 лекара. Неко ће, кад-тад, морати да одговара за организовани злочин над становништвом.

– Не мешам се у одлуке Kризног штаба – рекао је Вучић и збацио одговорност са себе.

Без дилеме, сви знају да су све одлуке Вучићеве, од куповине неупотребљивих респиратора до одређивања вишедневног кућног притвора. То знају и чланови Kризног штаба, али не смеју да писну. Узели су апанажу, уградили се у уносне послове с државом, засели у министарске и директорске фотеље… Знали су шта раде, у чијем интересу и колику штету праве. Сад знају и да ће, кад дође на ред свођење рачуна, морати сами да сносе одговорност.

“Па шта ако су погинули пилот Омер Мехић и сапутници, хеликоптери падају у целом свету, ено у Белгији…” “Па шта ако су погинула два радника на градилишту ‘Београда на води’, у Америци сваких десет секунди погине један перач прозора.” “Па шта ако је нека жена страдала на наплатној рампи, то се дешава…”

Тим речима “па, шта”, Вучић је дефинисао свој однос према туђем животу и смрти. За њега, људи су само аморфна маса, употребљива само као репроматеријал у његовој индустрији лажи и превара.

Kад дође до промене, кад се Србија ослободи диктатуре, нова власт мора да поступа много хуманије, чак и према Вучићу.

Није заслужио, али мора да буде хуманизован, да му се омогући заштита људских права, фер суђење и пристојни услови на доживотној робији.

антрфиле

Удовице по повољној цени

Ако процени да може имати политички интерес, Вучићу је свеједно да ли ће искористити живог или мртвог човека. Покојници су још бољи, не бране се од његове злоупотребе.

Вучићу су своје покојнике продале многе удовице. Мира Марковић је годинама жестоко критиковала режим ДОС-а, који је Слободана Милошевића изручио Хашком трибуналу. Јавно се обрачунавала и са издајницима из ЈУЛ-а и СПС-а. Ућутала је тек кад јој је Вучић обезбедио солидну месечну апанажу.

Док је Зоран Ђинђић био на власти, Вучић га је називао највећим криминалцем у Србији и претио му је да ће га “истребити као губу из торине”. Оно вече кад је Ђинђић истребљен, Вучић је славио уз шампањац. То му није сметало да десет година касније покрене политичку и медијску кампању којом је покушао да се идентификује са Ђинђићем. Присвојио је Ђинђићеву политику, сараднике, па и чланове породице. Удовици Ружици је дозволио да задржи незаконито отету резиденцију на Дедињу, а њену ћерку Јовану је запослио у Влади Србије.

Вучић је предводио хајку на Оливера Ивановића. Kад је обрачун завршен са шест метака у Ивановићевим леђима, Вучић је из Kосовске Митровице у Београд привео његову девојку Милену Поповић. Окупана, одевена у скупу одећу, окићена огрлицама, прстењем и скупим телефоном за селфирање, весела удовица је добила посао у Влади, а потом и посланички мандат у Скупштини.

Kуповином удовица, Вучић је доказао тезу да сви имају цену. Има и он. На политичкој берзи његова цена је све мања, тоне заједно с њим.

magazin-tabloid.com

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Неготин: Полиција похапсила опозиционе чланове Изборне комисије како би напредњаци могли да покраду локалне изборе (видео)

Неготин: Полиција похапсила опозиционе чланове Изборне комисије како би напредњаци могли да покраду локалне изборе (видео)

Десетак симпатизера и чланова Народне странке проведено је у полицијску станицу у Неготину. То су …

Вучићева издајничка фукара наставља да разбија српску државу и уништава српски народ

Вучићева издајничка фукара наставља да разбија српску државу и уништава српски народ

Српска листа донела је данас одлуку да учествује на сутрашњим локалним изборима на Косову и …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *