Опрости, Стеване Синђелићу

У јеку помаме поливања леденом водом, српски премијер, кога је ономад номиновала гвоздена канцеларка и челична фрау Ангела Меркел, мудро је избегао да ризикује упалу плућа.

Једноставно, он је пристао на све, само да би избегао тај ледени туш фамозног Берлина. И не само да је пристао, него је додао мало и од своје маште: отишао је с идејом да Немци финансирају трансверзалу Суботица-Београд-Бар-Тирана, преко Приштине, наравно.

Добар ђак не чека домаћи задатак, он га сам смишља, скаче са дигнута два прста учитељици пред носем, виче: “Ја знам, ја знам!”

Управо кад је држао дубокоумне говоре новинарима у срцу немачке империје, неки Шиптар му је убио жандарма. Тај жандарм је санепуних 15 година спасавао главу у родној Ђаковици и побегао за Србију. Проклета судбина га је опет послала на нишан онима од чијег је метка, нажалост привремено, побегао.

Премијера у Берлину нико од српских новинара није питао (можда и јесте, али одговор нигде не чусмо) како то да планира да пругом споји Београд и Приштину док му та иста Приштина убија жандарме?

Питање је поприлично гадно, да. На тај ледени изазов новинари послати из Београда да придржавају царево ново одело нису спремни. И где баш сад да нагрну те шиптарске шумокрадице са дугогодишњим искуством џелата?

Само чекам да браћа Шиптари понове оно што су нам говорила браћа усташе: колико треба да вас побијемо, па да схватите да вас мрзимо као псе? Можда та порука стигне возом Тирана-Београд, преко Приштине и Пожеге? Са преседањем у Белаћевцу, Гораждевцу и Клечки.

Премала је ово земља за оволику издају.

Премијер је у Берлину стигао баш онако државнички, у гунгули где су га умало отерали на аеродромски скенер, као потенцијалног илегалног азиланта. Али, зато је челична фрау централном конференцијом за новинаре удостојила Едија Раму, албанског премијера. Премијера земље која је синоним за криминал, неолитску заосталост и крвну освету.

Фина порука српском колеги који је у коферчету понео пет грандиозних планова од којих ће процветати цео Балкан. Слично као мој школски друг (звани Божо песник, пристигао из пештерске вукојебине), кога смо из зајебанције изабрали за председника одељенске заједнице, а он устао и кренуо да држи говор захвалности, али онако озбиљно, без зајебанције.

Било нам жао да му се смејемо, па је тако владао две године, све док нас није спасло последње школско звонце.

Над судбином жандарма Стевана Синђелића (проклета иронија судбине и имена) крокодилски су се заплакали и Кфор и Еулекс, исти они што су кољаче устоличили у приштинске фотеље. Да не помислимо да им је баш искрено жао, у телеграму саучешћа су навели да је “крађа шуме велика штета и за екологију”.

Пригодно, баш као и у време Џејмија Шеја – Синђелић је био само колатерална штета сече шуме, као кад су Турци заплакали што је Стеванов имењак онолику џебану дигао у ваздух, све са колатералним собом.

У једном тренутку ме понела будаласта мисао – а можда српски канцелар, такорећи прајм министар, приђе челичној фрау и саопшти:

– Поштована, ја не могу да седим овде док мој народ убијају. Видимо се неки други пут.
Важно је, рече немачки посланик, да ви лепо признате Косово, а санкције Русији, хм, па и не мора. Уосталом, ви сте наш мост са Москвом, можда поставимо и неку ракету код вас, да стигнемо брже.

Истог дана када је шиптарско зрно после 15 година стигло жандарма Синђелића, Србима у његовој родној Ђаковици нису дали да у Мушутишту прославе Велику Госпојину. Да не гарантује безбедност, саопштио је онај исти Кфор, који се сажалио над недужним дрвећем и, успут, над Стеваном.

Али, нека, ускоро ће пруга. И Плави воз. И Боро и Рамиз. И Аца и Рама.

Опрости, Стеване Синђелићу…

 

Пише: Милан Јовановић, Вести