Србија је земља у којој тешко да нешто може да нас изненади. Одавно смо се помирли са судбином да је овде баш све могуће – као што неко рече у градском превозу, у ком, наравно, није могло да се дише од гужве – Србија је земља где новца имају само политичари, криминалци и старлете, док сви остали, без обзира на образовање, морају да се одричу нечега (летовања, гардеробе, позоришта, а многи и најосновнијих потреба). Србија је земља у којој се најозбиљнијим државним питањима баве победници ријалити програма; у којој се за лечење тешко оболеле деце новац сакупља СМС порукама, а пензионери 5.000 динара помоћи прижељкују као да је реч о десет пута већој своти новца; у којој нас, док скупљамо новац за основне животне потребе, убеђују да се никад боље није живело. Земља у којој нас више не шокирају ни насиље ни убиства ни псовке ни увреде. Све смо то некако прогутали, док се ћутећи у себи једемо што нам је време прошло и пролази, и све се мање надамо неким бољим данима.
Ипак, можда нисмо сасвим отупели и мртви. То нам је показала лавина реакција поводом одликовања министра финансија Синише Малог. Њему је додељен Орден Великомученика крагујевачких првог степена Српске православне цркве, који му је у Храму силаска Светог духа на апостоле, у селу Барзиловица код Лазаревца, уз благослов патријарха српског Иринеја, уручио владика шумадијски Јован.
„Да нисам прочитао у ‘Политици’, коју сматрам озбиљним новинама, не бих веровао да је овако нешто могуће“, само је један од коментара на ову вест.
Многи су се понадали да је ово „факе неwс“ илити лажно-шаљива вест, да је фотографија са одликовања фото-монтажа и да је све то један добар штос, настао након објаве да спорни докторат Синише Малог није плагијат. Фора, добио је Орден Великомученика јер се толико трудио да докаже да његов докторат није плагијат. Ипак, наде су брзо распршене као мехур од сапунице – вест је и те како истинита.
Министар је прошле године, као градоначелник Београда, издвојио средства која су била неопходна како би се после десет година завршила изградња поменутог храма. Мало је рећи да није баш логично да је орден заслужио зато што је, као градоначелник, издвојио новац из градског буџета да се заврши храм? Чији новац? Да ли су средства градског буџета његов лични новац или новац пореских обвезника, тј, свих нас?
У последње време делује као да се СПЦ претворила у киоск са црквеним сувенирима. Ордени се деле – или је можда тачније рећи, плаћају – шаком и капом. Пре непуних месец дана, патријарх српски Иринеј је на Свечаној академији поводом осам векова самосталности СПЦ уручио највише црквено признање, Орден Светог Саве првог реда, председнику Србије Александру Вучићу.
Иако има оних који су поздравили ове гестове наше цркве и срећни су што је неко из државног врха на корак до тога да постане светац, већина је ипак огорчена:
„Брука и срамота за СПЦ и народ. Само још фали да се Цеци додели орден првог степена, Аркана да канонизују, патријарх да благосиља ’Фарму’ и ’Парове’, а њиховим победницима да додели неко ордење… туга!“;
“Призори који стављају велики знак питања о томе шта је уопште свето у овој земљи, кад видимо да знање, одговорност и морал нису”;
“Што се мене тиче, попа у кућу од сад примам само ако ми донесе орден“, само су неки од коментара који представљају логичну реакцију на питање чиме је то Синиша Мали заслужио да понесе орден СПЦ.
Нажалост, без обзира на сву логику, здрав разум, негодовање, зачуђеност, оправданост питања и негодовања, на ова, али и многа друга питања, још дуго, а можда и никада, нећемо добити одговоре. Оно, није да нам је први пут, а свакако не и последњи… Ипак је ово земља Србија.
Гоца Савковић, Корени.рс
od zla oca i jos gore matere, samo jos gori nastaje, niko i nista od nikoga, zlica i zlikovac, koji vesto bezi od koca i konopca, sibicar, zver i satanista.
pa ti takvog knjizevnim jezikom i lepim recima izvedi na put pravednoga i Svetoga; taj ce kupiti ili jos verovatnije ucenom orden Svetoga dobiti, drsko i na Svetom Sinodu pokazati kakvim podatcima raspolaze o ovom ili onom vladici.
vucina ili kerina, vucica ili kerusa, cupava ili cosava, u dzubetu ovcijem ili ofarbana, dolutala iz svog brloga iz ko zna kojih kamenjara, siprazja i rupa, otima vlast nad onima kojima je do mira, reda i zakona, koji zlo i zlocine oprastaju, cine dobro i od svoga malo drugima daju.
a zlikovci dobro cinjenje i oprastanje kao slabost vide, pa od deda i baba nauceno smatraju ko jedino ispravno; nista ne raditi, ruke ne prljati i lice ne znojiti, otimati i ubijati, drugi su tu da bi im sluzili.
duhom siromasni ili bezduhi, ali surovoscu i nemoralom bogati, za pare otete uceni doktori postaju; nekakvi djin-djin-djici ficfirici, vucicodlacici, seseljevici, draskovici vukodlaci i vucice sterilne a cupave, mihajlovicke, mala i velika, al smrada ko usred nekadasnjeg carigrada.
e, sa takvima bi hteo neki gegula, brdjanin, gurbet i cergar, a vezom praziluka, ucenim jezikom razgovatrati, na pomirenje i oprastanje zvati.
niko nema pravo na proslost zaboravljati a o nasoj sudbini nikako neovlascen odlucivati; na prevelike zrtve zaboravljene i neosvecene, na krike dece klane, na zapaljenu Narodnu biblioteku, na 150 teretnih vagona istorijskih dokumenata otetih od beca, na Djordja Martinovica, na porusene crkve i nasa ognjista, na otetu decu preko pet i po hiljada, na kreveljenje i ruganje podmuklog idiota ,,murata,,.
nisu svi dostojni zivota, niti se svakom oprasta i nikako u ime drugoga.
prema rupi i zakrpa, koja mora biti bar malo veca.
surovost se surovo placa, da se ponovo ne javlja a buducim za pouku.
a zlikovcu i oca i majku i sve naj milije i naj draze, i maljem i kocem i konopcem.
Значи, отишли мсмо у 3лпм.
Само све ово окренути наглавачке, да би било усправно и нормално.
Нема ту никакве филозофије.