…Осим ако народ не прогледа после потопа и не узме судбину у своје руке…

Да би дошло до препорода Србије после катастрофе, треба наћи духовно-морални оријентир. Мора се, одозго на доле, променити поглед на свет. Народ треба да осети да ће обнављати Србију другачију него сада, засновану на социјалној правди и солидарности (тако снажно показаној у току катастрофе!), земљу у којој општи ентузијазам неће бити злоупотребљен

Људи хоће да граде и обнављају, да се жртвују и улажу себе, али под условом да се не настави са уништавањем Србије у име „безалтернативног” неолибералног ЕУ-пута

И оно мало социјалне правде што је у Србији остало после 5. октобра 2000. године – сатрће радикалне промене, које је премијер Александар Вучић већ најавио: од продаје Телекома до продаје Електропривреде Србије (после чега више неће бити ничега да се прода), до најсуровијих неолибералних закона, попут оног о раду, који се, упркос ужасима у поплављеним градовима, и даље припрема

Тако ће сва народна солидарност показана ових страшних дана Србије бити жртвована Молоху Светске банке, Међународног монетарног фонда и њихових „плаћених економских убица” у Влади Србије
Пише: Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ, Фонд стратешке културе

УМЕСТО УВОДА

НЕСРЕЋА која је снашла Србе у Србији и Републици Србској као да је пресликана са страница Светог Писма. Али, нећемо о религиозно-метафизичкој тематици, мада би, свакако, било места и за њу.

Тема овог чланка је скромнија: којим ће правцем кренути Србија кад вода падне, кад се штета утврди, кад покојници буду сахрањени?

Јер, од тог питања зависи будућност. Поготово ако министарка у Влади Србије, Зорана Михајловић, у свом интервјуу ”Новом магазину” од 15. маја 2014. каже да промене које та Влада спрема народу морају бити „радикалне, брзе и болне”.

СРБИЈА И ЊУ ОРЛЕАНС: ПОРЕЂЕЊЕ

Њу Орлеанс

Ужас који се излио на градове Србије показао је, упркос свему, да хуманост код људи још није мртва, и да су, и у тешким околностима, спремни да помогну једни другима.

Сви су кренули да се боре са стихијом: војска, полиција, жандармерија, али и на хиљаде добровољаца укључило се у изградњу одбрамбених насипа, спасавање угрожених, помоћ потребитима. Много примера личног и колективног пожртвовања заиста је за сваку похвалу. Међу њима је нејпотреснији случај човека коме су жена и син нестали у обреновачкој поплави, али који је остао да спасава туђе животе.

Године 2004, ураган Катрин је са земљом сравнио стари јужњачки град у САД, Њу Орлеанс. Ускоро је тамо проглашено ратно стање, и уведена је војска која је имала наређење да пуца ако примети било шта сумњиво. Тиме је федерална Влада нарушила амерички „Posse Comitatus Act” којим је забрањена употреба војске САД у унутрашњим конфликтима.

Зашто?

Новинар Роберт Трасницки каже да су, у хаосу који је настао после поплаве изазване ураганом, „жртве непогоде силоване и тучене; туче избијају, свуда песнице севају, свуда су ножеви и пиштољи; избијају пожари, лешеви загађују улице, а на полицијске и спасилачке хеликоптере се отвара ватра”(1,161).

Дејвид Узборн, новинар британског листа „The Indipendent”, писао је о ужасима Њу Орлеанса: „Имали смо убијања, абортусе, бебе које се рађају, тоалете који су били препуни, и било је тешко, тешко, тешко. Жртва не оклева кад је заокупљају питањима о детаљима. Прича о две девојчице које су силоване и убијене у унутрашњости склоништа. Једна од њих је имала седам година. Каже да је друга имала 16 година и била скроз распорена ножем након што је била силована у женском купатилу./…/ Седмогодишњег дечака су такође силовала два мушкарца”(1,164).

Богу хвала, Србија се, на удару стихије, показала у сасвим другом светлу.

МОЖЕ ЛИ СЕ КРЕНУТИ У ОБНОВУ?

Једна од могућности за Србију после катастрофе која ју је снашла била би да се крене новим путем, од политике до економије (тим редом, јер тај ред влада у свакој држави света – политика одређује правце економског развоја и привредне приоритете).

Србија је претрпела огромну штету, и за њену обнову неће бити довољан само новац, него је, изнад свега, неопходно ново одушевљење народа спремног да обнови своју земљу, како је то много пута чинио, поготово у 20. веку.

Када би се власт одлучила да стане на чело покрета новог одушевљења, имали бисмо опет и радне акције, о којима је причала гувернерка Народне банке, Јоргованка Табаковић (2). Многи незапослени могли би да се запосле на јавним радовима, и живот земље, чија је привреда била разорена и пре катастрофалних поплава, опет би почео да се буди.

Руски научник Александар Панарин доказао је да је у СССР-у, одмах после ратних разарања 1941-1945, у тешком сиромаштву, народ са великим полетом обнављао порушено и градио ново, при чему је био и велики прираштај становништва, док су, за време Јељцина, људи, без икаквог рата, масовно дизали руке на себе, док је прираштај је страховито опадао. А зашто?

Зато што су, после победе у Великом Отаџбинском рату, Руси и остали народи веровали у будућност, док је, за време либерално-капиталистичке пљачке у јељциновској Русији, нада сасвим нестала са њиховог обзорја.

Дакле, да би дошло до препорода Србије после катастрофе, треба наћи духовно-морални оријентир. Мора се, одозго на доле, променити поглед на свет. Народ треба да осети да ће обнављати Србију другачију него сада, на социјалној правди и солидарности (тако снажно показаној у току катастрофе!) засновану, у којој општи ентузијазам неће бити злоупотребљен (како га је, на радним акцијама после 1945, идеолошки трошила тоталитарна Титова власт, или како је, почетком деведесетих година 20. века, режим Социјалистичке партије Србије опљачкао зајам за привредни препород, у чијем су сабирању Срби масовно учествовали).

Људи хоће да граде и обнављају, да се жртвују и улажу себе, под условом да се не настави са уништавањем Србије у име „безалтернативног” неолибералног ЕУ пута.

НЕОЛИБЕРАЛНИ КАПИТАЛИЗАМ И ПРОПАСТ ЊУ ОРЛЕАНСА

Њу Орлеанс

Зашто Њу Орлеанс није спремно дочекао ураган Катрин?

Др Пол Крејг Робертс је својевремено писао: ”Финансирање обалских насипа у Њу Орлеансу… је драстично смањено упркос негодовању и упозорењу стручњака, укључујући и пројекат за симулирање урагана/…/ вођен од јула 2004. када је 270 стручњака провело 8 дана процењујући утицај главног урагана који погађа Њу Орлеанс. Симулирање је предвидело да ће држава и локални званичници бити запрепашћени, да ће бујица прећи обалске насипе и преплавити већи део града, да ће више од милион људи бити приморано да напусти своје домове на годину дана или чак дуже, и да ће се смртни случајеви бројати десетинама хиљада. Упркос овим упозорењима стручњака, Бушова администрација је донела одлуку да преусмери финансирање за заштиту од урагана ка финансирању „рата против тероризма””(1,165).

Да ли је Србија спремно дочекала поплаве?

О томе ће се тек причати и писати, али је очито да многи велики градови (укључујући ту и Обреновац), нису имали довољно високе бедеме и насипе који би их одбранили од стихије. Чачак, који је 1965. године преживео огромну поплаву, ове, 2014, био је спасен захваљујући градском бедему саграђеном одмах након тог поводња.

Уместо да је, свих ових „ЕУ година”, новац из буџета трошен за насушне потребе народа и државе (међу којима је и одбрана од поплава), он је, од 5. октобра 2000. наовамо, трошен за мноштво непотребних ствари, а по налогу западних финансијских и идеолошких комесаријата. Довољно је погледати само школство: у свом тексту „Колико коштају илузије/ Пројекти у образовању”, активиста Уније синдиката просветних радника Србије, Милан

Јевтић се пита куд се, од 2009. до 2012, деде 102,8 милиона евра, често потрошених за сасвим небулозне „пројекте” Министарства просвете и њему подређених завода, и то у земљи у којој многе школе и даље немају неопходне услове за рад.

Само су разна „испитивања” и „истраживања” за модернизацију средњег стручног образовања коштала 2,8 милиона евра!?(3).

ПОСЛЕДЊИ ЧЛАНАК МИЛТОНА ФРИДМАНА ИЛИ СРБИЈА И ЊУ ОРЛЕАНС, ОПЕТ 

У својој знаменитој књизи „Доктрина шока”, Наоми Клајн је констатовала да је, одмах после разорног урагана у Њу Орлеансу, идеолошки гуру америчког неолиберализма, Милтон Фридман, у 93. години живота, написао чланак за „Вол Стрит журнал”у коме каже: „Највећи део њуорлеанских школа лежи у рушевинама, једнако као и домови дјеце која су их похађала. Дјеца су се распршила диљем земље. То је трагедија. Али, истовремено и прилика за радикалну реформу образовног сустава”(4,14). То је значило да треба срушити систем државних школа, и свуда увести приватне школе. За осамнаест месеци, колико је становништво Њу Орлеанса било ван својих домова, од 123 јавне школе остало их је четири, а број приватних „чартер школа” порастао је са 7 на 31. Синдикат образовања није могао да спасе 4700 њуорлеанских учитеља – сви су добили отказе, а приватне школе су запослиле неке од њих, али са много мањим примањима.

Наоми Клајн каже: „Више од три десетљећа Фридман и његови моћни сљедбеници усавршили су управо ту стратегију – чекати кризу великих размјера, а затим, док се грађани још опорављају од шока, приватницима продати дјелове државног власништва, и, што брже, реформе учинити сталнима”(исто). Фридман је сматрао је да је у таквим околностима најважније деловати брзо, док се друштво не поврати у стање нормалне свести. Нова власт, у таквим условима, има шест до девет месеци да спроведе „болне реформе”, иначе јој се друга прилика неће указати.

А шта чека Србију?

Радикалне промене, које је премијер Александар Вучић већ најавио: од продаје Телекома до продаје Електропривреде Србије (после чега више неће бити ничега да се прода), а све уз доношење најсуровијих неолибералних закона, попут оног о раду, који се, упркос ужасима у поплављеним градовима, и даље припрема, да би сатро оно мало социјалне правде што је у Србији остало после 5. октобра 2000. године.

Тако ће сва народна солидарност показана ових страшних дана Србије бити жртвована Молоху Светске банке, Међународног монетарног фонда и њихових „плаћених економских убица” у Влади Србије.

Осим ако народ не прогледа и узме, сасвим демократски, судбину у своје руке.

УПУТНИЦЕ:

1. Чувајте се да вас ко не превари, Образ светачки, Београд, 2007.

2. http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=05&dd=17&nav_id=849…

3. Колико коштају илузије/ Либерализација образовања у Србији, УСПРС, Београд, 2014, стр. 179-199

4. Наоми Клајн: Доктрина шока/ Успон капитализма катастрофе, ВБЗ, Загреб, 2008.

 

Факти