Ослобађање Београда: Смрт и језа су стизали из подземља

5
(2)

СЕДАМ деценија по окончању ратних операција за ослобођење Београда, октобра 1944, извиру подаци о подземним биткама о којима јавност и данас, седам деценија касније, веома мало зна.

Трагајући за причама о подземљу града, током истраживања у оквиру пројекта „Ундерград“, група ентузијаста коју чине археолози и урбани истраживачи открила је нове драгоцене податке. Археолог Раде Милић, као и члан овог тима Немања Дејановић, пронашли су вредно сведочанство о високом официру Озне Гојку Краљевићу и његовој групи, која се истакла у борбама испод града након ослобађања Београда од нациста.

– О овим борбама у подземљу Београда информације су скриване деценијама – говори за „Београдске приче“ Раде Милић. – Зато нам је требало много времена да дођемо до података и прецизно реконструишемо шта се тих дана, непосредно после ослобођења од окупатора догађало испод плочника града.

Циклон југ“

НАША прича почиње неколико дана након уласка савезничких трупа у ратом разорену престоницу. Тог 24. октобра 1944, када се у Београду још славило, на простору између хотела „Балкан“ и „Москва“ ослободиоци су, након година проведених у борби, играли козарачко коло, казачок, моравац…

– Нико није ни слутио трагедију која ће се неколико тренутака касније догодити на том месту – објашњава Милић. – Страховита експлозија одјекнула је Теразијама, врисак се поново пронео београдским улицама. Тела рањених лежала су свуда по плочнику, стравичан призор страдања поново је оживео слику тек свршеног рата. У први мах, сви су мислили да се некоме ко је био у колу, откачила бомба са опасача, а такве ствари су се дешавале.

Све врло брзо преузима у руке тадашња Озна, чији оперативци са знајачним ратним искуством закључују да је реч о гранати. Непријатељ је, како се мислило, био далеко, негде у Срему и нико није могао да претпостави одакле је граната доспела. Наредних дана, почеле су да се догађају диверзије на различитим странама града. Убрзо, мистерија је била разрешена. Нацисти су били уверени да ће се ускоро вратити натраг и смислили су паклени план. У подземље Београда, у данима пред ослобођење, смештене су стотине Ес-Ес диверзаната, специјално обучених за ратовање у тунелима испод града. Немачка тајна операција названа је „Циклон југ“, а један од њених идејних твораца био је злогласни нацистички официр Ото Скорцени.

– Он је био вођа многих тајних фирерових специјалних операција изведених широм Европе и легендарни нацистички ловац на Свети грал – подсећа Милић.

– Историјски извори потврђују његово лично присуство на нашим просторима уочи ослобођења Београда. Њихов задатак био је да под окриљем ноћи излазе на површину и врше диверзије у тек ослобођеној територији. Били су тихи и своје злочине вршили су искључиво хладним оружјем. Задатак им је био да ликвидирају високе официре, руше инфраструктуру, пресецају електричне инсталације, трују храну и воду, уносе панику међу грађане…

Шахтови крију тајну

Агенти Озне приметили су тада једну жену, која је наводно просипала канту са смећем у један шахт београдске канализације. Када су се оперативци спустили доле пронашли су неотворене конзерве са храном. Једна од линија снабдевања немачких диверзаната била је разоткривена.

– Није било другог решења, него да се група бораца спусти у 35 километара дуге тунеле београдског подземља – открива детаље истраживања групе „Ундерград“ Раде Милић. – За чишћење Београда од нацистичких диверзаната ангажовани су прекаљени борци који су са својим јединицама прошли најтеже борбе широм земље, али за овакву акцију ни они нису могли да буду адекватно припремљени. Многи од њих су први пут крочили у градску средину и нису знали да се снађу у централним београдским улицама. Силазак у подземни свет Београда за њих је био стравично искуство.

ПОТРАГА ЗА ЦЕЛИНОМТОКОМ истраживања у оквиру пројекта „Ундерград“ наши саговорници су документовали подземне тајне војне базе, многобројне тунеле, бункере и склоништа у Београду које су изградили нацисти током окупације.
– Поред Ташмајдана, који је служио као командни центар, нацисти су изградили читав низ подземних објеката – каже Милић. – Трагове њихове градње и делове комплекса налазимо на целој територији града, у Ботаничкој башти, у Кошутњаку, Чукарици, на Савском венцу… Наша сазнања су тренутно распарчана и још немамо представу о целини, обиму и распореду ових објеката унутар комплекса. Надамо се да ћемо, уз подршку града Београда, наставити наша истраживања и донети на светло дана нове занимљиве податке о бурној историји наше престонице.

Дошло је време када је требало водити битке са невидљивим непријатељем, који је спреман на све и који нема више шта да изгуби. Нацисти су имали детаљне планове свих подземних објеката у граду, док су борци слепо тумарали по мраку београдског лавиринта. Оскудно опемљени и скромно одевени морали су до непријатеља да се пробијају кроз тешке услове, видљивост је била слаба, а лампе су само повремено и строго контролисано користили како не би били примећени од стране непријатеља.

– Често због хуке подземних вода, водовода и каналзације нису могли чути један другог – додаје урбани истраживач Немања Дејановић. – Отровна испарења била су свуда око њих. За многе борце улазак у подземље био је сусрет са сигурном смрћу. Борбе су трајале данима, а ослободиоци су своје јединице морали свакодневно да допуњују новим борцима. Како би очистили делове тунела на улазима је постављана стража, чиме је непријатељ уз тешке муке потискиван према периферији града.

Акција под називом „Грмеч“ била је организована у потпуној тајности. Кроз пукотине и отворе, неустрашиви борци посматрали су тек нормализован живот у Београду. Београђани су славили ослобођење не слутећи да жестоки сукоби и даље пламте дубоко испод површине града.

Лавиринт језе

Борбе за сваки метар подземља биле су жестоке, често су вођене у потпуном мраку, хладним оружјем, прса у прса. Догађало се да у општој пометњи борци страдају од сопствених другова, као и од рикошета у уском простору.

– Лукави и свирепи непријатељ знао је сваку слабу тачку испод Београда – додају наши саговорници. – На појединим деловима, током повлачења, нацисти су минирали водоводне цеви, након чега би се тунели испунили водом. Језиви призори београдског лавиринта ледили су крв у жилама бораца.

Највећи страх изазивала је помисао на евентуалну експлозију, јер су налетали на непријатељске мине постављене у канализацију. У сабласној атмосфери, експлозије су односиле највише људских живота. Вода је носила комаде разорених људских тела. Стравичне сцене из подземља остаће у памћењу прекаљених ратника као најгрознији период рата за слободу.

Немачки бункер у Змај Јовиној улици

– Према подацима до којих смо дошли, 25 војника и официра је због преживљених траума морало да буде упућено на психијатријско лечење – закључује Милић. – Неки од њих остали су у душевним болницама, немоћни да се врате нормалном животу после свега што су проживели, а то је потрајало чак до осамдесетих година, када је сведочанство забележено. Током борби погинуло је око 60 бораца Друге бригаде Кној, а број рањеника био је велики. Тада је ухваћено или ликвидирано 175 озлоглашених нацистичких диверзаната.

Захваљујући перу Мирка Јовићевића, које је забележило речи последњих преживелих бораца ове сабласне, подземне београдске арене, данас, после седам деценија, сећамо се њихове храбрости и пожртвовања.

– Када се изузму идеолошке квалификације списа и података који су остали иза Мирка Јовићевића, нама остаје једно вредно сведочанство – закључује археолог Раде Милић. – То је сећање на људе који су, по ко зна који пут у историји, дали свој живот да би наш град био слободан.

Урбани истраживач Немања Дејановић

ПРОВЕРЕНО МИН ЊЕТ“

ИГРАНИ филм „Проверено Мин њет“, снимљен је шездесетих година, и он је инспирисан управо борбама у лавиринту београдског подземља.

– Црно-бели филм рађен је у југословенско-совјетској копродукцији, а насловну ролу глумио је Бранко Плеша – објашњава Дејановић. – Филм је једним делом сниман на локацијама испод Београда, у Римском бунару Београдске тврђаве, у канализационим тунелима, а верно приказује клаустрофобичну атмосферу ватрених окршаја и стравичну језу која је владала у мраку подземља.

САРАДЊА

НАШИ саговорници су се договорили са руководством Ботаничке баште „Јевремовац“ и ЈП „Београдводе“, са којима имају одличну сарадњу, да јаким пумпама испразне воду из тунела који се налази испод баште и први пут, после деценија заборава, уђу у ходнике којима су ослободиоци давно прошли. Нажалост, пролећне поплаве у Србији омеле су их да ову идеју већ остваре.

Ипак су сигурни да ће ускоро успети у овој намери.

Грађани Београда, после ослобођења, уклањају утврђења са улица

СКРИВЕНИ БУНАР

Да би утврдили тачност података наведених у сведочанству које је аутор назвао „Смрт је долазила из подземља“, чланови екипе „Ундерграда“ обишли су, уз подршку Министарства културе, поједине локације које се помињу у тексту.

– На једној адреси, у Улици Џорџа Вашингтона, старији станари били су запрепашћени када смо им поменули бунар који се, наводно, налазио у подземном делу њихове зграде – каже Немања Дејановић. – Они су нам испричали како су се често, као деца спуштали до бунара и добро га памте. Било им је чудно како уопште знамо да постоји. Повели су нас у простор који данас служи као подрум и показали место где се налази затрпан бунар описан у сведочењу.

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Отворен „Хуавеј” Центар за иновације и дигитални развој у Београду

0 (0) Компанија „Хуавеј” отворила је данас Центар за иновације и дигитални развој у свом …

Ослобођење Лазаревца 1944. године

4.8 (4) Град су од Немаца ослободили “погрешни“ ослободиоци (четници), у друштву “погрешних“ савезника (Американаца), …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *