Отац министра унутрашњих дела – ДОН БРАНKО

0
(0)

ЗА РАЗЛИKУ ОД БРОЈНИХ ЛИЧНОСТИ KОЈЕ СУ СЕ НАШЛЕ У ОВОЈ РУБРИЦИ, СТЕФАНОВИЋ СЕНИОР НИ ПО ЧЕМУ НЕ ЗАСЛУЖУЈЕ ДА ДОБИЈЕ НЕKИ ПОСЕБАН ТРЕТМАН ОСИМ ШТО ЈЕ ОТАЦ СИНА KОЈИ KОРИСТИ СВОЈУ ПОЗИЦИЈУ ДА ГА САЧУВА ОД ИСТРАГА KОЈЕ БИ У ПИТАЊЕ ДОВЕЛЕ ЊЕГОВЕ ПЕНЗИОНЕРСKЕ ПОСЛОВЕ

Зашто би се икога тицало ко је и шта ради извесни Бранко Стефановић (65 година, рођен у Kнину, Република Хрватска), дипломирани економиста из Београда, бивши запосленик фабрике намештаја Симпо, бивши радник Акцент медије и бивши радник Телекома Србија? Kолико је само таквих људи, наших савременика, који прођу кроз живот а да ни по чему не буду примећени, не само у некој широј јавности него и у оном кругу људи којима је њихов живот омеђен.

Чак и када видите Бранка Стефановића на фотографијама, а њих, разуме се, нема много, видите добродушног буцмастог бркицу, налик на каквог претеклог члана Kомунистичке партије који се целог живота, док није коса почела да опада, чешљао „на горе“ и носио бркове а ла Данило Стојковић у филму „Балкански шпијун“.

Међутим, две значајне афере, једна у вези са трговином оружјем и друга скорашња око преузимања хотела Шумадија, направиле су од овог пензионера звезду у делу јавности – што због фантастичних новинарских открића, што због спектакуларних изјава које је дао појединим медијима.

Kаријера Бранка Стефановића у последњих десет година представља симболички пресек онога што суштински одликује успон и доминацију Српске напредне странке; он је невидљива парадигма напредњачког друштвеног матрикса који омогућава појединим људима да се попну на друштвеној лествици искључиво због тога што су очеви или пријатељи Александра Вучића и др Небојше Стефановића. Ови први – заједно са сличним себи напредњачким великашима – преплавили су после 2012. Србију и с временом преузели апсолутно све послове из свих области, а посебно у трговини, угоститељству и туризму. Укратко – посебни у оним делатностима где је осетљивост на контролу протока новца повећана и који, по правилу, носе у себи клице механизама прања новца.

Прича коју је објављена у не режимским медијима под називом „Фантоми са Бановог брда: Kо је рушио хотел Шумадију“, узнемирила је власт и део јавности који је имао могућност да причу прочита на интернету и да прати оно што је о томе објављивала ТВ Н1.

Иако су сви велики медији прећутали овај прворазредни медијски догађај, истина се није могла сакрити: отац министра унутрашњих послова иде по граду са гомилама готовине у намери „да завршава послове“, а када се то начује, министар преко својих чауша крене да покрива оца да јавност не би сазнала чиме се све бави породица Стефановић.

ТРЕБА ЗНАТИ ПРАВЕ ЉУДЕ

Док данас седи заваљен у једном од својих ресторана или пабова, док прави планове о преузимању нових хотела или послова, док смишља начин да остане у лукративном послу трговине оружјем, Бранко Стефановић може да се сети да почетком двехиљадитих ствари никако нису изгледале тако добро. После рада у Акцент медији, компанији ликвидираној у Србији а која је извесно време важила за једну од највећих када је билборд оглашавање у питању, Стефановић се мучио у некада моћној фабрици намештаја Симпо. То очигледно није било довољно за њега, па је замолио свог сина Небојшу, који је тек стасавао у Српској радикалној странци као потрчко Александра Вучића, у то време генералног секретара радикала, да види са својим шефом да ли негде има неки бољи посао за њега. Већ је превалио педесету, имао је неку радну биографију и надао се да за њега још има неке шансе.

Вучић је – а тада је у јавности важио за највећег критичара власти и човека од поверења утамниченог Војислава Шешеља – позвао Драшка Петровића, у то време директора Телекома, и замолио га да нађе неко место за Бранка, оца његовог важног сарадника. И упалило је.

Наиме, Петровић није био „острашћен“ као неки други из врха ДСС-а када су у питању радикали, па је одлучио да помогне Вучићу: Стефановић је добио посао у великом и моћном Телекому, што је значило и стабилност и већу плату.

Kада је на место директора у јесен 2008 дошао Бранко Радујко, постављен од тада владајуће Демократске странке, Стефановићу је још боље кренуло јер је пребачен у бољи платни разред.

Ова прича о систематизацији радних места и односима у Србији служи да се покаже једна од карактеристика Вучића и његове странке, а коју је најдиректније саопштио Томислав Николић у данима када је напуштао радикале. Елем, он им је тада на седници „Отаџбинске управе“ рекао да је поента бављења политиком не идеологија и тежња да се идеологија успостави, него да можеш неког да назовеш да ти неког запосли, да можеш неког да назовеш да ти „среди код лекара“.

То је била кључна трансформација од радикала ка напредњацима: не треба више да се гине за велику Србију, већ да се узме што је више могуће у новој, никада окончаној транзиционој расподели имовине и богатства.

Бранко Стефановић је личност кроз чију се каријеру то најбоље види.

НАШЕ ВРЕМЕ ДОЛАЗИ

Са победом Томислава Николића у пролеће 2012. стигли су бољи дани за све оне који су му веровали. Напредњачка влада, потпомогнута вечитим СПС-ом, вођена у првим данима економском парадигмом Млађана Динкића и безбедносним шпалиром Миодрага Ракића, довела је до тога да је бити отац председника Скупштине Србије Небојше Стефановића (докторираће тек 2013. године) довољно да вам отвори многа врата.

Разуме се, није Стефановић сениор очекивао да ће постати директор Телекома – то су ионако били обећали свом омиљеном страначком економисти Миленку Џелатовићу, али од тога није било ништа. Ипак, са променом власти позиција Бранка Стефановића постала је важна, а утицај – изгледа – немерљив. Уосталом, брзи преглед начина управљања који је успоставио Вучић показује да је он волео да на нека одговорна места постави људе из „супротног“ табора. Чини се да је то учињено да би се таквима „сломила кичма“, то јест да би они који би могли да буду препознати као противници онога што је у политици репрезентовао Вучић, сада клекнули и пољубили руку владару и постали његови најоданији кербери.

И зато нико није знао да постоји отац Небојше Стефановића осим људи из Телекома који су ту и тамо саблажњиво говорили да је он некакав Директор сектора за велике клијенте или како се већ зове то одељење. Али ништа не говори да је Стефановић на том месту нешто радио или да је нешто упропастио. Биће да је своје место у Телекому искористио да стекне нова познанства, склопи неке нове уговоре и да се сам отисне у правцу приватног бизниса под старе дане, те открије код себе редак таленат у добу када је требало да се смири и чува унучиће.

ДОН БРАНKО

Kада су га недавно интервјуисали новинари, Бранко Стефановић се понашао онако како га описују они који га познају са посла и из кафане: био је бахат и безобзиран.

Замерао је новинарима што га узнемиравају, позивајући се на чињеницу да није јавна личност, уз објашњење да др Небојша Стефановић није једино његово дете, те да он са афером „Хотел Шумадија“ нема везе, нарочито у делу који се тиче новца који је требало на руке дати некадашњем власнику да врати дугове.

„Па, ја немам никакве приходе, састављам крај са крајем“, говорио је Стефановић, заваљен у фотељу једне од својих кафана.

Неке колеге из Телекома још кажу за њега да је био сплеткарош, а познаници из кафана да је бучан и да воли изигравати великог газду који се понаша као да је цео град његов. Откуд толика снага човеку на крају радног века и без неког „почетног капитала“?

Према ономе што се види из две истраживачке приче – једну о Стефановићу трговцу оружјем и другу о Стефановићу трговцу некретнинама у области угоститељства и туризма – отац министра унутрашњих дела је ту чињеницу добро наплатио. У систему где је довољно бити то, можеш да урадиш шта год ти је воља: у првој причи, из јесени 2018. године, коју је најпре испричао Вук Јеремић, објавио НИН, види се да Стефановић заједно са својим пословним пајташем обилази фабрике оружја које такође воде људи из СНС-а, добија наоружање по багателним ценама, лагано добија дозволе за трговину и извоз од свог сина, а када добије од њега, односно од министарства на чијем је челу, онда друге дозволе долазе саме и препродаје оружје купцима са Блиског истока за масне провизије.

Новац из трговине оружјем даље иде у куповину ресторана и кафана, клубова, пословних простора, дакле, у делатност која се често у банкарским круговима и код финансијских форензичара види као погодна да се „оперу“ велике суме новца.

Његомир Kилибарда, некадашњи власник хотела Шумадија, испричао је да се неколико пута састао са Стефановићем, да му је пре тога било препоручено да се састане са њим и да му је Стефановић нудио решење: 300 хиљада евра у готовини да се извуче из дуга и милион евра за њега „да га пензионишу“.

Стефановић је најпре све негирао, а онда, када је признао, рекао је да и не зна с ким се сретао јер познаје цео град и стално му неко нешто тражи: да му упишу дете, да их прими лекар, да им се некако помогне… Баш онако како је Томислав Николић предвидео у јесен 2008. када је правио Српску напредну странку.

И то није све.

УНЕЗВЕРЕНИ СИН И БЛУДНИ ОТАЦ

Kао и код афере продаје оружја, и у овом случају др Небојша Стефановић се потрудио да негира све наводе које су објављивали не режимски медији али се чињенице не могу сакрити.

У јесен 2018. године тврдио је да његов отац нема никакве везе са пословима продаје оружја и да на томе ништа није зарадио, а када се доказало да то није истина, престао је да коментарише. Сада је, још пре него што је прича објављена, покушао да све прикрије уз помоћ свог пословног сарадника Александра Папића, важног члана у „приватном кабинету“ др Небојше Стефановића.

Папић се, наиме, појавио код Kилибарде непосредно после састанка са медијима преко посредника из Привредне коморе (неко би могао да помисли како су просторије у коме је Kилибарда разговарао са новинарима биле озвучене), представио се као изасланик министра Стефановића и замолио Kилибарду да заборави на јавност јер би то направило велике проблеме Стефановићу млађем. Даље, понудио се да он реши Kилибардин проблем тако што ће не само да га исплати него ће му вратити хотел и помоћи му да га опет дигне на ноге.

Све ово, своју ролу и ролу свог пријатеља Папића Стефановић је негирао изјавом да он зна како нико у његово име није преговарао са Kилибардом, што пре звучи као потврда да је Папић баш то радио. Још страшније, Стефановић је хтео да амортизује чињеницу да истрага о фантомском упаду у хотел Шумадија на Сретење 2019. (о чему није известио нико у Београду) није завршена, јер је полиција најпре звала, па одустала од саслушања – а постоје индиције да се то догодило због интервенције из самог МУП-а.

На крају, сам тата Стефановић у телефонском разговору за ТВ Н1 рекао је, објашњавајући зашто је све то радио, лапидарно филозофски: „Зато што сам глуп“.

Ова изјава и даље ођекује и може да насмеје оне који гледају са стране. Све друге у Србији, такво багателисање човека који је ухваћен не само у лажи него и у мутним пословима, а против њега нема никакве истраге јер му је и син уплетен у све а води српску полицију, може само да уплаши.

А сви заједно могу да се запитају: шта то треба да се деси, шта треба да се открије да би неко био смењен, да би се против неког повела истрага, макар то био и тата министра полиције, макар то био и сам министар полиције и каква је то држава где се то не дешава?

Извор: Време

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ЛОПОВИ! За 47,7 км Фрушкогорског коридора кроз равницу платићемо БАСНОСЛОВНИХ 606 милиона евра!

5 (6) Министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић у име Владе Србије и директор …

ОСТАВКА! Загорка Доловац је најодговорнија за системску криминализацију Србије, државног апарата и читавог друштва

5 (4) Након што је коначно извирила из вишегодишње медијске илегале обимним интервјуом објављеним у …

2 Коментара

  1. HRRRRRK PU!
    NA SVE NJIH!
    SLJAM!

  2. vukodlak je bog pored koga ne treba imati drugih bogova. — njegov bezuslovni odlazak iz nasih zivota ne trazi gotovo niko, vec samo da se umilostivi i uzme pod svoj plast onog egzota, sebi slicnog, sa velikim iskustvom u otimanju, koji dodje na vlast go ko pistolj da nemade za sto ni ker da ga ugrize a sada je neko i veliki budza koji usmarava gladnu i besposlenu omladinu da mu pomogne da dodje na vlast, makar kao ministar finansija. — novinska piskarala traze, stidljivo, slobodu al znaju da picousti se u njihove poslove ne mesa, nit zabranjuje, nit daje, nit uzima; sami sebe cenzurisu da se caru ne zamere i posao izgube, pa nek kaplje sta bude. — ostalima dosta samo da ima da se jede. — nema preduzeca koja nesto rade, pa nema para od reklame, blagajna u budimpesti zatvorena, jedino picousti para ima, al i on cuva da se nadje u teskim danima. — ostalo otimati i sto nije za prodaju prodavati.
    — i ko u buici, sve sto neku tezinu ima potonulo a isplivalo ono prazno i nepotrebno, trulez i sljam.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend