По партизанској верзији, главни циљ преговора који су вођени у вријеме битке на Неретви, једне од најкрвавијих битака Другог свијетског рата на овим просторима, био је размјена заробљеника. Тито је покушавао да у замјену за 25 њемачких војника, који су заробљени у борбама код Ситнице, 100 официра, подофицира и службеника НДХ, 15 италијанских официра и око 600 италијанских војника и подифицира из усташког затвора ослободи „петнаестак другова“, међу којима је најзначајнија „звијерка“ био професор Иван Маринковић, члана ЦК СК Хрватске, као и непознат број заробљених партизана.Преговори који су у марту 1943. године вођени између главног штаба југословенских партизана, под командом Јосипа Броза Тита, и Хитлерове Њемачке и данас су највећа непознаница партизанског покрета у Југославији од 1941. до 1945. године.

Ранковић, Тито, Ђилас - Фоча 1942. година
Ранковић, Тито, Ђилас – Фоча 1942. година

Титови идеолошки противници, посебно из реда српских националиста, тврде да Тито и његови сарадници фалсификују историју и да су мартовски преговори били дио сталних контаката које је Тито имао са Швабама и Павелићевом НДХ и доказ њиховог ратног савезништва против четничког покрета под командом Драже Михаиловића.

Забиљешка о преговорима у Горњем Вакуфу коју је 11. марта 1943.године сачинио њемачки преговарач мајор Barth, а која се налази у Националном архиву у Вашингтону у Одељењу њемачких архива из Другог свјетског рата, показује да je размјенa заробљеника искоришћенa као повод за разговор, а да је главни циљ преговора, бар што се Тита и његовог Врховног штаба тиче, била обустава непријатељстава између партизана и Њемаца.

Њемачки мајор је дословно преписао понуду коју су доставили Титови преговарачи Милован Ђилас и Коча Поповић. Под тачком број три понуде пише: -Команда НОВ Југославије сматра а)да у датој ситуацији нема разлога да немачка армија води ратне акције против НОВ Југославије, а посебно обзиром на положај противника и интересе једне и друге стране. Стога би било у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, требало би њемачка команда и ова делегација да изложе своје предлоге о евентуалној зони и смеровима економских и других интереса. б)НОВ Југославије сматра четнике главним непријатељима. Тачка 4. предлога који су Титови парламентарци донијели у Горњи Вакуф гласи: -За време трајања ових преговора по свим тачкама предлажемо обуставу ратних акција немачких трупа и трупа НОВ Југославије

Испод овог приједлога, који носи број NDKW -1088/4, стоје потписи опуномоћених делегата Врховног штаба Милована Ђиласа, Коче Поповића и Владимира Велебита. Занимљиво је да се једино Коча Поповић потписао својим правим именом и презименом. Ђилас се потписао као М. Марковић, а Велебит као В. Петровић.

Јосип Броз Тито и Коча Поповић

Преговори у Горњем Вакуфу договорени су у вријеме чувене Битке на Неретви, када су на простору од Ливна и Купреса, преко ширег подручја Прозора и Горњег Вакуфа, до Невесиња, вођене тешке борбе у којима су Њемци, Италијани и четници, заједничким снагама, мало по договору, мало због својих појединачних стратешких циљева, покушавали да униште главнину партизанских снага. Због тога се тврдило како су они били само маневар којим је Тито настојао да купи вријеме, извуче се из обруча и своје снаге спаси од уништења.

Међутим, каснији догађаји показују да је у питању била озбиљна намјера партизанског вође да постигне сепаратни мир са окупатором и са свим расположивим снагама баци се на обрачун са војском Драже Михаиловића.

Наиме, само неколико дана након преговора у Вакуфу, у ноћи између 18. и 19. марта, као лажни доктор наука и професор универзитета у Загребу Милош Марковић, Ђилас је преко Коњица, отпутовао у Сарајево. На наставак преговора са Њемцима. Са њим је путовао и Владимир Велебит.

Владимир Велебит

Ђилас је 20.марта у Штаб прве пролетерске дивизије упутио писмо за Тита, у којем пише да је посао „углавном добро завршио“.

Након тога Ђилас и Велебит су из Сарајева отпутовали на преговоре у Загреб. Шта су све, осим размјене заробљеника, биле теме тих разговора вјероватно се никада неће сазнати. У својој књизи Wartime Ђилас пише да су садржај преговора знали само Тито, он и Ранковић.

Он у својим мемоарима више скрива него што открива. Тајну нису рјешили ни мемоари Јосипа Броза. Ранковић није написао мемоаре.

Међутим, постоји неколико сачуваних документа који потврђују да су у тим преговорима Титови и Хитлерови представници склопили примирје.

Први је упуство ЦК КПЈ од 29.марта 1943.године, које је упућено Иси Јовановићу, секретару КПЈ за БиХ. У њему пише и ово: „Са 6.бригадом појачаном са деловима Мајевичког одреда или Фрушкогорског, хитно се пребаците између Горажда и Међеђе на санџачку страну и чистите терен од четника….На свом путу, тј. приликом пребацивања, не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте никакве акције на прузи, јер је то у интересу садашњих наших операција… Најважнији наш задатак сада јесте уништити четнике Драже Михаиловића и разбити његов управни апарат, који представља највећу опасност за даљњи ток Народно-ослободилачке борбе. Све остало сазнаћете кад се састанемо.“ Из првих реченица тог упуства: „Драги Исо, мало ће те зачудити начин на који ти достављамо ово писмо. Али нека те то не доводи у сумњу. Кад се једном састанемо, објаснићемо вам све“ намеће се закључак да је оно Јовановићу достављено на неуобичајен начин, највјероватније уз посредовање – Њемаца.

Коча Поповић

На договор о сарадњи Њемаца и партизана упућује и документ број 218 у Зборнику Војно-историјског института у Београду, том други. То је писмо које је Тито 30.марта 1943.године упутио Штабу Првог босанског корпуса. -Искористивши контакте за размјену заробљеника са Нијемцима, ми смо успјели неутралисати Нијемце од четника и Талијана, О томе морате водити и ви рачуна и сву вашу борбу употријебити против четника у Централној Босни и Крајини, а одбрамбену борбу водити против усташа, ако вас нападну или помаћу четнике. Јасно да не може бити јасније. Њемце не нападајте, од усташа (који су до тада поклали скоро милион српских цивила) се само браните, а сву своју снагу употријебите за обрачун са четницима.

Наравно, Тито и његови сарадници, из политичких разлога, знајући како би то погубно дјеловало на морал партизана, који су 95 одсто били Срби, су се трудили да о постигнутом договору са Њемцима зна што мање људи и да о томе не остану писани докази.

Члан Покрајинског комитета КПЈ за БиХ Угљеша Даниловић је 1.априла 1943. године у селу Нишићу, у свој ратни дневник записао и ово: „Али са Првим батаљоном дошло је и једно велико изненађење за нас. Дошао делегат Врховног штаба за размјену њемачких заробљеника, у пратњи двојице Њемаца, једног капетана и једног цивила. Он нам исприча ствари у које у први мах нисмо повјеровали. Ради се о једној битној промјени тактике, али о томе ћу послије писати кад за то буде вријеме… Друг са Њемцима одмах је кренуо назад преко Средњег за Сарајево. Дата им је једна чета за пратњу“.

То „послије“ догодило се након три деценије. У једном писму које је написао 15. новембра 1972. године Даниловић се мало „ослободио“ и открио да је делегат Врховног штаба који га је посјетио у Нишићу био Владимир Велебит. Који му је тог дана саопштио да је са Њемцима договорено примирје, али он то није забиљежио у свој дневник, већ је само записао „ради се о битној промјени тактике“. Учинио је то из разлога конспирације, јер се плашио да дневник може да падне у руке непријатељу, али и зато што није био „увјерен да је тачно оно што нам је Влатко рекао“.

Да је између Тита и Хитлерових команданата постигнут договор о ненападању, који је партизански вођа очигледно желио да испоштује, говори и једна реченица из наређења које је 7. маја 1943. године упутио Главном штабу НОВ Хрватске, у којем признаје да је раније издао наређење да партизанске јединице прекину нападе на пругу Београд-Загреб: -Напад на пругу било ријешено привремено обуставити – написао је партизански командант.

Да мартовски преговори са Њемцима нису били инспирисани само размјеном заробљеника или Титовом тактиком да ослаби притисак на своје снаге опкољене у долини Неретве, већ да је у питању био само наставак преговора који су били резултат његових настојања да склопи примирје са Њемцима, доказује и забиљешка коју је о сусрету у Горњем Вакуфу оставио начелник штаба 717. њемачке пјешадијске дивизије др Krich: – Што се, пак, треће тачке тиче (Титов приједклог за прекид непријатељстава између партизана и Њемаца – напомена Д.М.) у записнику су проблеми који су у оквиру ње вођени означени као „политичка питања“, при чему је истакнуто сљедеће: “Ова тачка већ је једном третирана и то 17. новембра 1942. године. Из овог јасно произилази да је четири мјесеца прије Битке на Неретви Тито Хитлеру и његовим генералима предлагао сепаратни мир.

Прелазак Сутјеске код Тјентишта 8. јун 1943. године

Док је партизански вођа, задовољан споразумом са Њемцима, журио да уништи четнички покрет, Хитлер је припремао нову операцију за уништење Тита и главнине његових снага. Тај покушај се догодио већ у мају 1943. године, а широј јавности је познат као Битка на Сутјесци. Тито је 7. маја 1943. године у селу Крушеву, у кањону ријеке Пиве, одржао сједницу свог Врховног штаба, на којој се расправљало о продужетку партизанске офанзиве према Косову и Централној Србији. Док је сједница трајала, стигли су извјештаји о концентрисању њемачких јединица у окружењу.

Тито и његово окружење су те извјештаје схватили као – неозбиљне. Вјеровали су у договор који су имали са окупатором.

Титов биограф Владимир Дедијер је о томе оставио овај запис: “У међувремену, стигли су први извјештаји о концентрисању Немаца, које је вршилац дужности начелника Врховног штаба (Велимир Терзић – напомена Д.М.) одбио као неосноване. Он је исувише веровао мартовским преговорима с Немцима и мислио је да је немогуће да нас Немци нападну….Тек када је 15. маја немачка авијација, заједно са ударним трупама, кренула у напад са свих страна, било је јасно да је отпочела нова велика офанзива“.

У тој офанзиви, њемачке, италијанске, усташке и бугарске снаге, јачине 100.000 војника, под командом генерала Литерса, опколиле су а затим сабиле партизанске снаге са њиховим Врховним штабом у долину ријеке Сутјеске.

У тешким борбама, од 15.000 партизана, колико је бројала главнина партизанских снага, убијено је њих 6.000, а најмање толико је рањено. Тито, који је на Сутјесци рањен два пута, и његов Врховни штаб извукли су се пуким случајем.

То је била цијена пакта који је вођа југословенских партизана склопио са Хитлером, с основним циљем да уништи четнички покрет Драже Михаиловића.

Душан Марић

————-

3. 11. 2015. за ФБР аутор Душан Марић, приредила Биљана Диковић