Прокупље – Прво нам је нестало брашно, па кромпир. Два дана смо јели само шљиве и јабуке, и сви смо се разболели – каже Јелена Чупић из Бериља код Прокупља.
Чупићи живе у кућерку без стакала на прозорима, имају два поломљена кревета из којих вире федери и један полураспали шпорет. Једино што их никада није напустило у животу јесте немаштина, глад и беда.
На столу смо затекли шерпу са ђувечом. То је за њих доручак и ручак, а ако преостане, и вечера. Месо једу само за славу.
Неретко се деси да отац Андрија (43) и мајка Драгана (33) легну гладни да би остало хране за Јелену (13), Стефана (12), Јовану (8) и Николу (7).
Носи очеву јакну
„Плашим се од предстојеће зиме. У кући нема хране, а ми немамо ништа од зимске гардеробе. Баш се плашим како ћемо презимити. Бринем се за браћу и сестру, они су још мали“, плачући нам говори Јелена.
А Стефан и Никола кажу да би волели да имају бицикл и фудбалску лопту, као и сви њихови другари.
„Ипак, више од свега бих желео да имам своју јакну јер носим очеву па ме деца задиркују“, прича Стефан, који нема свој кревет, већ спава на поду.
Нема свој кревет: Стефан спава на поду
Стефан на поду лежи на исцепаном јоргану, а покрива се убуђалим ћебетом. У шали каже да је боље прошао од сестара Јелене и Јоване, јер оне спавају на распалом кревету па их преко ноћи боду федери.
У школи их понижавају
Да би сакупила новац за екскурзију, Јована је летос са сестром и оцем брала мареле. Зарадили су 12.000 динара. Отац је обећао да ће јој дати 500 динара за џепарац.
Јована воли да иде у школу, али јој није пријатно када је деца због њене исхабане гардеробе и немаштине избегавају и задиркују.
„Тешко ми пада што смо сиромашни јер ми се другови у школи због тога смеју. Волела бих да се обучем као већина мојих вршњака, да купим некад нову гардеробу“, каже стидљиво девојчица.
Иако су на почетку свог животног пута и искушења које он носи, већ су окусили сву горчину и патње живота.
Никада у продавници нису купили обућу, панталоне, блузу, играчку… Патике су им одавно поцепане, ципеле и зимску јакну никада нису ни имали. Ова деца немају ни телевизор.
Ужина за 10 динара
Не знају ни за шољу млека пре одласка на спавање или за доручак. Срећни су када имају да на парче хлеба поспу туцану паприку.
Глад: Фрижидер је стално празан
„Ако некад добијем слаткиш, увек га поделим са сестром и браћом. И они све деле са мном. Волела бих да могу у дечју играоницу понекад да одем, тамо имају лутке, играчке и певају песме“, најпричљивија је Јована, која је прошлог месеца остала без ужине у школи јер су морали да штеде новац за славу.
„Носили смо дрва пре неки дан у комшилуку па су нам дали по 50 динара. То ми је довољно за пет дана за ужину јер сваког дана купим „смоки“, који кошта 10 динара“, додаје она.
Отац Андрија: Ноћима не спавам
„Има дана када сви одемо на спавање гладни. Често се стидим и не могу да поднесем што деца немају најосновније потрепштине за живот. Питам се где сам то погрешио и просто не могу ноћима да спавам размишљајући како да помогнем породици. Иде зима, тада нема где да се заради, а зимница и храна нису спремна у остави“, очајан је отац Андрија.
Укључите се у акцију
“Срце за децу”!
Омогућимо деци из породице Чупић здравије услове за живот. Ако желите да помогнете, можете послати СМС на број 2552 или уплатити средства на текући рачун Блиц фондације: 2750010221949709 90 – рсд, Социете Генерале Србија, Београд.
Љубиша Митић, Блиц
фото: Љубиша Митић
koja tuga, dajte mi neki broj telefona-zivim u Norveskoj
Ma koja blic fondacija, poslao sam jednom pare za onog decaka koji ne moze da se izleci od krasta, i na kraju nista. Nemojte da dajete pare nato mediju koji se goji od vase humanitarne pomoci.
Kad god moze pomazite bez posrednika. Ali kada ovako ne daju telefon ugrozenih onda apelujte na Srbi za Srbe https://www.facebook.com/srbizasrbe/?fref=ts
Oni zaista pomognu ovakvim porodicama.
Ja im sada saljem poruku da ih zamolim da pomognu Cupicima. Posalji im i ti.
Poštovani,
Možete li napisati adresu na koju možemo poslati donacije u robi i sl.
Pošaljite neku adresu gde može da se odnese pomoć koja nije novčana.