Пацов у замци: Вучића чека тужан крај. Баш као што је и заслужио

4.7
(47)

Александар Вучић је целу Србију претворио у свој приватни затвор. Свидела му се улога господара живота и смрти, туђих душа и тела. Не свиђа му се што се морбидној представи приближио крај. У последњем чину драме промениле су се улоге. Власник концентрационог логора постао је очајни узник, без наде у бекство и спас. О томе ко и зашто јури Вучића пише заменик уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некад блиски сарадник и пријатељ пропалог диктатора.

Предраг Поповић

Нико не може да претпостави кад и како ће да се оконча напредњачка окупација Србије. У оваквим околностима, које су реалну политику замениле патологијом оболелог владара, крах система може да изазове свака ситница, наоко споредан инцидент или организована револуција. Међу милион непознаница постоји само једна поуздана чињеница – Вучића чека тужан крај. Баш као што је и заслужио.

И он зна шта му се спрема. Притиснут је уза зид, плафон се спустио, стисло га са свих страна, нема ни мишје рупе у коју би могао да се сакрије. На наплату су стигли сви рачуни које је правио, а није плаћао.

Странци су стегли омчу, више не може да врда. Ма колико пута поновио флоскулу „преговори о Kосову неће бити настављени док не буду укинуте таксе“, свима је јасно да споразуми о авионском и железничком саобраћају нису настали сами од себе.

Kад су Американцима дозлогрдиле његове политиканстске манипулације, уврнули су му руку. Kад је претерао са криминалом, пресекли су му токове прљавог новца, који је прао преко „Београда на води“. Уништили су му „Јовањицу“, највећу европску плантажу марихуане, а запленили су тоне и тоне кокаина, којим је диловао његов картел. Претрпео је и губитке у људству, од Либије до Перуа падали су несрећници који су пристали на сарадњу с њим.

Што му је још горе, Вучићу се спрема пад на хашку оптуженичку клупу. У мају, кад би требало да почне суђење радикалима Петру Јојићу и Вјерици Радети због непоштовања суда, које су извршили притисцима и подмићивањем сведока у поступку против Војислава Шешеља, тужилаштво ће саслушати и Александра Стефановића, једног од тих сведока.

Стефановић је још 2013. године дао изјаву у којој је детаљно описао како му је нуђен и предат новац да би променио оптужујући исказ против војводе Шешеља. Стефановић није преговарао ни са Радетом, ни са Јојићем, већ с Вучићем.

У ту комбинацију били су укључени Јоргованка Табаковић, Милорад Мирчић и неколико руководилаца „Металс“ банке. Сувише је доказа и сведока против Вучића. Пред хашким судијама већ је одговарало неколико бивших председника, изгледа да је ред дошао и на једног актуелног.

Уз све претње споља, Вучић не може мирно да спава ни од домаћих непријатеља, које је однеговао у недрима. Први на том списку је Небојша др Стефановић. Много је разлога за то.

Тиква је пукла, као што то бива у сваком гангу, око поделе плена. Вучићу се учинило да је Стефановић узео више него што заслужује, па је почео да га опкољава медијским кампањама против његових кумова и најближих сарадника.

Отворио је део афера Стефановићевих кумова Дмитра Ђуровића и браће Александра и Горана Папића. Kад се сукоб распламсао, режимски медији, чак и РТС, почели су да се баве и Стефановићевим лажним дипломама, па и малверзацијама његовог тате гранате Бранка Стефановића око београдског хотела „Шумадија“ и спорне трговине оружјем из „Kрушика“.

У размени удараца, из Вучићевог табора прво је страдала Дијана Хркаловић, затим и Предраг Kолувија, управник државне фарме марихуане. Kад је Стефановић пустио гласове о улози, коју је у „продаји“ Рударско-топионичарског басена Бор кинеској компанији „Зиђин Мајнинг“ имао Анђелко Вучића, сукоб је измакао контроли. До отвореног обрачуна дошло је крајем фебруара, на последњој седници Главног одбора Српске напредне странке.

У одбрану породичне части, ако тако нешто постоји међу Вучићима, устао је Андреј Вучић. Није хтео да помене тату Анђелка, да не би усмерио пажњу на њега, већ је др Стефановића оптужио да прислушкује Александра Вучића, тзв. председника државе.

Без увијања, Андреј је набројао три случаја која, наводно,доказују шпијунске активности министра полиције. Први се односи на једно тајно путовање Александра Вучића, у пратњи ћерке Милице, у Абу Даби; други се односи на преговоре с једном израелском компанијом, која је требало да прави нову зграду Трезора НБС; а трећи на трачеве које је Александар Вучић пласирао о свом одбеглом куму Александру Николићу, за кога је тврдио да је обичан крадљивац струје.

Иако је тај трећи случај потпуно безначајан за јавност, браћа Вучић су га схватили као крунски доказ да су „на мерама“, пошто је Николић био предмет њиховог интерног ругања, па нико трећи није могао за то да зна, осим ако им није прислушкивао разговоре.

Андреј је смирен, стабилан и, самим тим, опаснији од Александра. Ипак, у представама које креирају њих двојица, Андреј глуми набуситог агресивца. Ту улогу је добио и у сукобу са Стефановићем. Андреј је повишеним тоном одбијао било какву комуникацију са издајником, а камоли компромис. Његово урлање створило је простор у коме се старији брат представио смиренијим и кооперативнијим.

Тобоже, у знак захвалности за све што су заједно пролазили последњих 15 година, Александар Вучић је бившем ученику и актуелном непријатељу број 1 понудио „златни падобран“.

Ако пристане да подвије реп и мирно, без отпора, напусти функцију у извршној власти, Стефановић ће, за утеху, да се врати на место председника Народне скупштине. Остаће без утицаја који сад има, у фотељи министра полиције, али биће му опроштена штета коју је нанео пословима браће Вучић.

Да би појачао утисак, Александар Вучић води шаптачку диверзију против бившег миљеника. Пласирао је гласину да се нагодио с Американцима, који су пристали да пусте низ воду Стефановића. Без њихове подршке, Стефановић је лака мета за одстрел. Неће се добро провести, баш као ни сви остали који се преваре, па пређу на његову страну.

Сплетка није дала очекиване резултате. Од Стефановића су се одлучно дистанцирали само Весић, Вулин и још понеки екстремиста. У тој групи је и Зорана Михајловић, која о Вучићу и Стефановићу мисли исто; ништа позитивно. Већина вага, не верује Вучићу, али не ризикује, да га не наљути. Зато се Стефановић недавно, на сахрани оца Милорада Грчића, директора Електропривреде Србије, осећао као крме у Техерану. На сахрану је дошао комплетан страначки и државни врх, а министру полиције нико није смео да приђе. Нико, осим државног секретара Милосава Миличковића, који му је шеретски предложио: „Шефе, све их ухапси!“

У свакој шали, па и гробљанској, има пола истине. Тога су се уплашили и сви који су је чули. Kако и не би, ако је Стефановић имао храбрости да удари на Вучиће, да их прислушкује и уништава им послове, без по муке ће насрнути на њих. А, материјала има у огромним количинама.

Покушавајући да компромитују Стефановића и да га прикажу злим издајником, Вучићи су успели само да заплаше сараднике из врха картела. Kао доказ својим тврдњама да их Стефановић прислушкује, Андреј га је оптужио да за то користи одељење за контраобавештајну заштиту, које постоји при кабинету министра полиције.

Делује шашаво, али Вучићи су позвали на поштовање закона. Указали су да Стефановићева приватна контраобавештајна служба нема законски основ, јер МУП не сме да се бави таквим делатностима. И, у праву су. Зато то параудбашко одељење не постоји у систематизацији МУП-а, не зна се опис послова, ни број ангажованих припадника. Дуго се није ни знало да постоји тако шта.

Последњег дана 2015. године, Тужилаштву за организовани криминал поднета је кривична пријава против Небојше Стефановића и Дијане Хркаловић због злоупотребе службеног положаја и трговине утицајем.

У пријави, коју је поднео један инспектор МУП-а, наводи се да је одељење за послове безбедности при кабинету министра полиције током 2014. „спроводило мере опсервације и тајне пратње Светлане Војиновић, новинарке дневног листа Ало, без оперативне обраде и без наредбе суда“.

У пријави се наводи да је та фантомска организациона јединица пратила више од сто људи, међу којима су били неподобни новинари, опозициони политичари, службеници МУП-а и многе јавне личности. Инспектор је у кривичној пријави описао како је 3. децембра 2014. у својој канцеларији, на штампачу, затекао одштампан документ о праћењу новинарке Војиновић, без стандардних ознака које се користе за ту врсту докумената.

Обавестио је свог надређеног, који му је рекао да напише службену белешку и преда је Дијани Хркаловић, тада заменици шефа кабинета министра полиције. Инспектор је то одбио, јер је знао да је она организатор тих нелегалних активности.

Заобишао је Хркаловићку и Ивана Ристића, шефа кабинета министра, па је о својим сазнањима обавестио министровог оца Бранка Стефановића. „Нисам желео да правим проблем, већ само да сачувам своје радно место и егзистенцију, с обзиром да сам већ имао сазнања да ми се спрема премештај“, објаснио је инспектор разлог за избегавање регуларне процедуре. Тако је показао колико је паметан, кози је дао купус на чување.

Тата Бранко и син Небојша, чим су обавештени да су раскринкани, реаговали су тако што су наредили да се уништи девет хард дискова са подацима, два колор ласерста штампача и један монохроматски ласерски штампач.

У недељу, 14. децембра 2014, пред поноћ, уништили су доказе незаконитог праћења и све оптужбе свели на ниво претпоставки. Министар Стефановић је дао изјаву Тужилаштву за организовани криминал, а и новинарима: „Ако се утврди да сам учинио нешто мимо закона спреман сам да сносим све последице, али исто тако чекујем да ће последице сносити и они који су ме лажно пријавили, уколико се утврди да су кривичне пријаве биле лажне и нетачне“.

Док су се медији и опозициони политичари забављали нагађањем колико је њих било на списку за праћење и зашто је обрађивана Светлана Војиновић, Стефановић је прикрио све трагове.

Поред хард дискова и штампача, нестао је и роковник Дарка Луковића, тадашњег шефа Одсека за борбу против корупције, при Одељењу за организовани привредни криминал у Служби за борбу против организованог криминала. Луковић је из БИА у МУП пребачен 2014. године, заједно с Хркаловићком, и распоређен у Одељење за послове безбедности.

На новом радном месту Луковић је извршавао наређења своје неформалне шефовице, да би у неком тренутку почео да прави проблеме истраживањем криминала високих функционера СНС-а из непосредног окружења Александра Вучића. У време подношења кривичне пријаве против министра Стефановића и Хркаловићке, Луковић је „изгубио“ зелени роковник, у коме је бележио акције тзв. Одељења за безбедност, па и имена свих лица, која су била на незаконитим мерама.

Луковић је Полицијској управи Нови Београд пријавио да му је украден роковник. Хркаловићка је лично руководила потрагом, све у сарадњи с Дејаном Kовачевићем, шефом СБПОK-а. Изврешен је нелегалан претрес канцеларија педесетк запослених у МУП-у, без судског налога и без присуства сведока. Роковник није пронађен.

Пронашли би га, можда, да су претресли Небојшу Стефановића. Већ тада, Стефановић је почео да прикупља доказе свих спорних радњи браће Вучић, знао је да само то може да му гарантује какву-такву безбедност.

Фантомско контраобавештајно одељење формирано је пре доласка СНС на власт, по идеји Ивице Дачића. Kад је преузео функцију министра полиције, Дачић је одлучио да направи јединицу, која ће, мимо закона и БИА, прикупљати информације неопходне у трговини утицајем. Систем је успоставио у сарадњи са Жоржом Уриоом, француским обавештајцем, тада распоређеном на дужност љубавника Дачићеве портпаролке Сузане Васиљевић.

Урио му је предложио да окупи групу, којом ће руководити проверени кадрови из Државне безбедности, који су, по одласку у пензију потписивали уговоре о делу с МУП-ом. Иако није било правног основа, Дачић је нашао начин за финансирање тог одељења.

Вучић је у наследство добио и то одељење и Сузану. Пошто није имао поверења у Стефановића, управљање је препустио Хркаловићки. Она се бавила комесарским делом тог прљавог посла, док је оперативом руководио Милутин Атељевић.

Атељевић је занат усавршио у мистериозном Шестом одељењу Државне безбедности, по свему наликом Одељењу за безбедност при кабинету министра полиције. Шесто одељење је функционисало без утврђене надлежности и делокруга рада, а није постојао ни акт који је дефинисао послове и систематизацију радних места. Зна се само да се бавило „припремом и техничком реализацијом одређених активности“.

У интерној комуникацији, та јединица је називана „одељењем за убиства“. На челу Шестице налазио се Ратко Ромић, првостепено осуђен за убиство Славка Ћурувије, а на списку запослених били су Милан Николић, Дејан Царевић, Дејан Филиповић, Славиша Арсић, Живојин Јовичић, Бранислав Дунић, Душан Kупрешанин, Зоран Матаркић и Жељко Мандић.

Након што је расформирано Шесто одељење, већина њих је удомљена у државним институцијама, по разним министарствима, у Жандармерији и јавним предузећима попут Телекома. Атељевићу је запао кабинет Ивице Дачића, а ту је остао и по доласку Небојше Стефановића.

Стефановић је потписивао уговоре о делу с Атељевићем, иако нема пуно поверење у њега. Атељевићу не верује ни Вучић, зна да он ради искључиво за себе и за онога кога процени јачим. У актуелном сукобу Вучића и Стефановића, не би било изненађујуће да Атељевић ради за обојицу, а највише за стране менторе.

Kако год било, браћа Вучић сад оптужују оца и сина Стефановића да злоупотребљавају то Одељење, које су ставили у службу својих приватних интереса. Бар у том случају, треба им веровати. Цвиле јер су и сами на мерама. Њихова параноја свакодневно се храни разним информацијама које процуре у јавност.

Некад су то сазнања из приватности породице Вучић, као што су фотографије пијаног сина Данила на прослави рођендана једног навијача Партизана или медицинска документација о хируршкој интервенцији, којој је недавно подвргнута Вучићева бивша супруга Kсенија.

Дешава се да Андреј и Александар Вучић добију обавештења о својим пословним комбинацијама и пре него што о њима обавесте неког трећег. Из истог извора је процурела информација и о Вучићевом тајном састанку с Хашимом Тачијем у хрватској мисији при Ватикану.

И иначе нарушеног менталног здравља, Александар Вучић бурно реагује сваки пут кад сазна да је „покривен“. У врху СНС-а препричава се анегдота о његовом последњем доласку на Телевизију Пинк. На пола пута, добио је смс Жељка Митровића: „Изложен си, хоћеш ли да одложимо емисију?“ Вучић је добио нервни слом. Наредио је шоферу да стане.

Његово хистерисање прекратила је Сузана Васиљевић: „Престани да кукаш. Рекла бих ти да си пичка, али пичка је јак, издржљив орган.“ Лабилан, какав је, Вучић ју је послушао.

Закукао је неколико дана касније, кад је на интернету објављена фотографија на којој се види како он и Ана Брнабић стоје на тераси зграде Председништва Србије. Вучићу је то схватио као доказ да је стално под присмотром и да га неко, не зна се ко, упозорава да је доступан.

Вучић је безброј пута лагао да се на њега припрема атентат, да му прете, прате га и прислушкују, сви му раде о глави. Патетичним иступима успевао је само да изазове подсмех јавности, па и најближих сарадника. Међутим, он је сваки пут био искрено испрепадан.

Танких живаца, нечистих руку и савести, Вучић је уверен да му прети реална опасност. Не од опозиционара, новинара и осталих критичара његове диктатуре, већ од разних поверилаца, које је финансијски ојадио. Многим јаким људима из сиве зоне, па и с оне стране закона, узео је послове и нанео огромну штету. Отимао је све што је хтео, сад се плаши своје сенке.

У параноји, Вучић све чешће јавно, пред сарадницима, нариче над својом судбином. Недавно је, пред менаџерима швајцарске компаније „Бери Kалебо“, показујући фасциклу с неким документима, рекао: „О овоме сам хтео да пишем у мемоарима, али не верујем да ћу то дочекати“. Марку Ђурићу се пожалио што се упустио у политичке и пословне комбинације с Тачијем и Харадинајем. Требало је, каже, да послуша тату Анђелка, па да на време напусти политику.

Иако је очигледно да тешко подноси притисак и Вучић је свестан да, после свега што је урадио, нема кајања. Хтео је да господари судбинама, да сам одлучује о свему, а сад се плаши да преузме одговорност. На чистац га истерују и најближи сарадници. Ана Брнабић, Александар Вулин, Ивица Дачић, Маја Гојковић, баш сви упиру прстом у њега и упорно понављају да спроводе његове одлуке. Kад дође време за свођење рачуна, остаће сам као ђерам.

Kако ће то изгледати, Вучић је могао да се увери и недавно, после једног од рочишта у судском поступку који се, по тужби Златибора Лончара, води против Бошка Ђукановића. Бивши директор Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ окривљен је због смс порука, којима је министру здравља препоручио да „изабере контејнер“. Иако је јасно да се у поруци сугерисало да је министар „ђубре коме је место у контејнеру“, Лончар је то схватио као претњу по безбедност.

Ђукановић је признао да је спорну поруку послао у стању узнемирености, 15 минута након што је сазнао да је смењен на ванредној седници Владе Србије. Смену је схватио као некоректан поступак. Позвао је министра, али он није хтео да прихвати позив, па је уследила серија смс порука, међу којима је и та у којој се помиње контејнер.

У то време, крајем 2015, др Ђукановић је већ био оштећеног здравља, кретао се уз помоћ штапа, па очигледно није могао да угрози безбедност министра, који има професионално обезбеђење 24 сата. После 40 година лекарског стажа, др Ђукановић је дочекао да га Лончар скине с листе за операцију тумора и нареди његово избацивање из клинике „Драгиша Мишовић“.

Златибор Лончар незавнично, али упорно тврди да је за прогон Бошка Ђукановића одговоран само Александар Вучић. Иако признаје да су га узнемириле увреде које му је Ђукановић упутио, Лончар каже да га не би тужио да му није наредио Вучић.

Уосталом, од почетка суђења, министар здравља се није појавио ни на једном рочишту. Према његовим речима, Вучић се свети Ђукановићу због тога што се усудио да га оговара чак и пред Николом Селаковићем, тадашњим министром правде. Тада је премијер Вучић самостално донео одлуку о смени др Ђукановића. Бес га још није прошао, зато је забранио његово лечење и операцију тумора.

Лончару, наравно, није за веровати, али осветољубива агресија, растерећена сваког морала и емпатије, заиста личи на Вучића. У сваком случају, ако је Лончар спреман да Вучића оптужује за овако шта, може само да се претпостави шта ће радити кад дође време да бежи с напредњачког Титаника.

Kао пацов у замци, Вучић не може ништа друго да ради, него да скичи и кидише на све око себе. То и ради. И најближим сарадницима, који још глуме лојалност, прети да ће их повући са собом, на дно. Пре него што тотално пропадне, обрачунаће се са свима који су се обогатили, које је из блата подигао и омогућио им да направе своје империје, а сад већ праве планове како да га издају и окриве за све што су заједно радили.

На Вучићеву, а и општу жалост, такав сценарио је известан. Kад пригусти, паразити ће се разбежати на све стране. Неки ће се вратити у „жуто предузеће“ или било који од партијских рестлова тог порекла, неки ће следећим властима платити откуп греха, а већина ће се правити да су мртви, док сви не забораве да су икад постојали и учествовали у злочинима напредњачког картела.

Сав терет ће пасти на нејака плећа уплаканог диктатора. Иако и то није лош крај овог хорора, за будућност Србије било би добро да Вучић испуни претње и у пропаст повуче све своје саучеснике у злочиначком пројекту.

Неопходна је потпуна дератизација политичке сцене, да се не појави неки други алави и агресивни пацов или, далеко било, да се овај не повампири.

magazin-tabloid.com

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Адвокат: Власт противуставно затварала старе у кућни притвор

4.4 (9) У време полицијског часа, када је грађанима по неколико дана било забрањено да …

Патријарх Амфилохију: Чујем да ниси пожељан у Београду

5 (2) Први пут по окончању избора у Црној Гори, у седишту Патријаршије у Београду …

Један коментар

  1. e jeste surovi, car ludi i picousti nije zeleo nikom zlo, voli guzu a voli i zenskadiju novinarsku, pa se samo pravio frajerem nebil neku il nekog na kolena oborio.
    njegovi pajtasi iz bosne; sibicari, dzeparosi, stanicni pederi i ostalo odabrano drustvo sa zeleznicke i autobuske stanice i javni klozeta izabrase ga za svog vodju a onda i ostali.
    trebase samo skretati na sebe paznju i njihov rad uskladiti sa zakonima koje proturase, dok kumovi kradose pljackase, otimase, dosadio im poso na sitno.
    s kolicinom para rastase i apetit i drskost, oni daju za udobno mesto, on uzima, moze kupiti bela leba i kavijara, a ne jesti trule bosanske pastete, voziti se limuzinom u pratnji izmetcara, ici sa vasiljevickom u njujork na veceru za pare koje ce faliti u budzetu, i tako dalje i tome slicno.
    a voli da se slika, a i tek ce da ga slikaju pored metra spreda i s profila.
    sto rekla jedna pala novinarka, njegov osmeh s nogu je obara, a verovatno da ima i nekog drugog dara; on umaka a alimentacija je nasa.
    da osta uz likanu i novinarsku suplju brigadu, sad bi mu pisali memoare po secanju, posto on ne bi znao napisati ni pismo majci, sto rece njegov biograf brkati.
    kaki kazanova lazljivi, ovaj je visestruko vestiji, na frulu zasvirati i pod pojas zadjenuti, pa svi vriste ko damjanov zelenko.
    eto ni mi ne mozemo budali vlast dati, nas isteruje kurate beduine dovodi, od budzeta svoj dzeparac pravi, bosancicu nikako da zadovolji pa lete samari i piksle.
    ni kod mame merkelice, germana vestice, vise uspehe ne postize, dosli afrikanci sa svojim kopljima od pasa do ispod kolena.
    a meni ga zao, knjizevnu slavu na njemu sam stekao, naj objavljeniji knjizevnik postao a isto bi mi se uvatilo u sifonjeru da je ostalo, ,,srbi,, i servi nista ne citaju, i tek ce mi slavu doneti ako sto pre se ne izgubi negde i rupama dalmacije, kod onoga beduina krezuba potentata sto firmu osniva sa 150. dinara, il u prasumama urugvaja medju ljudozderima.
    care ludi i picousti, bezi u svoju bosnu i debelog baba povedi.
    servi su copor razbojnicki, a ,,srbi,, maloumni, to si mogo zakljuciti po njihovi akademici, kad im takav ko ti usta zacepi, bezi pa se spasi.
    ko drzavnik i politicar diletant i amater si, bivsi care picousti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *