Пљачка Азотаре Панчево почињена кроз процес приватизације, а затим препродајом пшенице, па касније вештачког ђубрива, школски је пример како је преко државног предузећа стотинак милиона евра завршило у приватним рукама.
Прва истрага је покренута када су 23. априла 2012. ухапшени Душан Ступар, члан скупштине Азотаре и бивши функционер ДБ-а, и још шесторо. Власници Литванци Видмантис Кучинкас и Симонас Кашус и даље су у бекству.
Они су оштетили државу за око 8,3 милиона евра и прибавили незакониту имовинску корист од 5,4 милиона евра.
Ступар и Кучинкас се терете да су у априлу 2006. преко својих фирми купили Азотару за 13 милиона евра уз обавезу инвестирања 11,5 милиона евра у погон „Карбамид 2“. Међутим, лажном проценом учешће „Карбамида“ у Азотари је са 10,88 смањено на 3,75 одсто укупне вредности фирме. Тиме је остварена могућност да се овај погон прода без сагласности Агенције. Продајом опреме „Карбамида 2” власници су зарадили 32,5 милиона евра.
„Србијагас” је након поништене приватизације Азотаре и дуга за утрошени гас преузео управљање Азотаром.
ШТЕТНА ТРГОВИНА
Азотара је 2009. купила 75.000 тона жита по цени од 12 динара за килограм. Ту количину је годину дана касније продала једном приватном предузећу по цени од 8,66 динара, иако је у том тренутку тржишна цена била 10,80 динара без ПДВ-а. У овом послу куповине и продаје пшенице Азотара је изгубила око 248 милиона динара.
Фебруара 2010. Азотара је купила 50.000 тона пшенице по цени од 12,15 динара. Двадесетак дана касније Азотара ту пшеницу продаје једном приватнику за 11 динара по килограму и губи у том послу 57 милиона динара.
НАДУВАНА ЦЕНА
У послу са регресираним ђубривом Азотара је изгубила око 48 милиона евра. Због тог случаја полиција и тужилаштво испитују рад тадашњег министра пољопривреде Саше Драгина. На његов предлог Влада је донела Уредбу (2008) да се регресира куповина 50.000 тона ђубрива. За сваку тону држава је давала 20.000 динара.
Расписана су четири јавна позива за набавку ђубрива. У три последња случаја регрес је ишао продавцима ђубрива као добит, јер цена није умањена за регрес. Први јавни позив био је септембра 2008. за 50.000 тона, други за јесењу сетву 2009. за 100.000 тона, трећи за пролећну сетву 2010. и то за 325.000 тона, а последњи четврти за јесењу сетву 2010. за 150.000 тона.
Сумња се да у последња три позива није било тржишних разлога да се регресира ђубриво. Због повлашћеног положаја српских предузећа која су продавала ђубриво бунила су се предузећа из Аустрије, Хрватске и БиХ.
