ПОЧАСТ ЗА БЛАГОЈА ЈОВОВИЋА: Пуцао у Павелића, добија улицу у Београду

Овај текст писаће на табли у садашњој Загорској улици у Земуну, која ће ускоро понети име Благоја Јововића. Иницијативу да овај српски херој добије улицу у престоници, покренуо је новембра прошле године Горан Весић, заменик градоначелника Београда. Скупштина Града ће, како “Новости” сазнају, 30. јула донети одлуку о преименовању.

Фото породица Јовановић

О Благоју Јововићу, српска јавност није много знала. Идентитет атентатора на злогласног усташког поглавника био је тајна све до 1998. када се после више од пола века у емиграцији, Благоје Јововић вратио у родну Црну Гору и посетио Острог где се исповедио митрополиту Амфилохију Радовићу, а затим је и јавности открио део своје приче. Не постоји његово ауторизовано сведочанство о атентату. Он је преминуо 1999. недуго пошто је обелоданио свој подухват који је захтевао изузетну храброст и спремност на жртву.

О Јововићу се испредају легенде и пишу публицистичка дела, али сва она су сведочења из друге руке, објављена после његове смрти 1999. године. Највише података даје “Књига о Благоју Јововићу”, где је исповест старог емигранта записао и обрадио Тихомир Тихо Бурзановић.

Јововић је у исповести тврдио да је прве вести о Павелићу сазнао из новина, из текста новинара Хосеа Дифранческија, Истранина, председника Друштва Југословена у Аргентини.

Фото Wikipedija

– Тај Дифранчески је у аргентинским новинама тврдио како је Анте Павелић у Аргентини (…) Под лажним именом (…) И закључује како сад Павелић живи у Буенос Ајресу, окружен усташком пратњом, слободан је (…) Ја, кад то прочитам, не могу да се смирим – испричао је Јововић.

НЕ СМЕМО ДА ГА ЗАБОРАВИМО

ПРОШЕТАЛИ смо јуче Загорском, будућом улицом Благоја Јововића у Земуну, и питали њене житеље да ли знају нешто о човеку чије име ће ускоро носити њихова улица.

– Недавно сам тражио нешто по претраживачу на интернету и знам да ће улица мењати име – рекао нам је Душан Јанковић, један од старих Земунаца. – Када сам видео Јововићево име, нисам знао ко је тај човек, док се нисам распитао. Мислим да је сасвим на месту да улица понесе његово име. Додуше, и у том послу каснимо као и са многим другим стварима.
Следећи суграђанин, који је желео да остане анониман, признао нам је да је каријеру завршио као високи службеник у полицији, и да је, као образован човек, морао да зна ко је био Благоје Јововић, знатно пре него што је рођена идеја да добије своју улицу.

Фото М. Анђела

Наставница Снежана Тошић била је најбоље информисана о промени назива улице и разлогу зашто је тако.

– Моје порекло је из Лике, а многи моји рођаци са Кордуна страдали су под Павелићевом чизмом – рекла је Тошићева. – Никако и никада не бисмо смели да заборавимо шта су усташе чиниле, и зато је Благоје Јововић, као човек који је том злочинцу дошао главе – сигурно заслужио своју улицу.
Три наредне житељке Загорске улице, од жене у пекари до оне у апотеци, биле су зачуђене питањем, јер нису знале да ће улица уопште мењати име, а на помен новог назива признале су да не знају о коме се ради.
– Историја се овде врло брзо мења, а увек стижу нека нова имена – рекао нам је Петар Стојановић, који, каже, није из ове улице али познаје историју Земуна. – Млади су претрпани својим обавезама и догађајима протеклих деценија. Не чуди ме што нису довољно информисани о Јововићу. З. Н.

Вратио се старој идеји о атентату на Павелића очекујући општу сагласност и помоћ емиграције, али је доживео разочарање. Јововићева верзија гласи да је планом атентата руководио Јаков Јововић, а Благоје је требало да га изврши. Касније му се придружио Мило Кривокапић, који га је у кључном тренутку оставио на цедилу. Атентат је извршен у среду, 10. априла у 21 час, у предграђу Буенос Ајреса где је живела усташка емигрантска заједница.

ТАЈНЕ СЛУЖБЕ

НЕКИ аутори сматрају да је Јововић био повезан са југословенском или српском тајном службом, а други да је имао везе и са израелским Мосадом који је такође трагао за “балканским Хитлером”. Јововић у својој исповести не говори о сарадњи с Удбом, а Милева Гаћеша Пићан, једина жива сарадница из организације атентата, то одлучно пориче, и тврди да је он био патриота и антикомуниста. То говори и Јововићева кћи Карина, којој је отац причао да је био мотивисан патриотизмом односно покољем породица које су побиле усташе.

– Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осетио, видео… Почео да виче: “Мајку ти је..м српско-јеврејску, комунистичку!” Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два–три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране у једну башту. Пао, не мрда, не могу да верујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити – причао је Јововић.