Почела „Пршутијада“ у Мачкату

ГЛОБАЛИЗАМ и остале трице и кучине овде не вреде пет пара. Са трпезе се бира само локално. Из златиборских сушара на светло дана изашла су сва овдашња гастрономска чуда, свињске и говеђе пршуте, сланине, кобасице, стеље и пастрме… Почела је у Мачкату „Пршутијада“, 14. по реду, а једина је невоља што се више дегустира него што се купује. Сви су очекивале ниже, сајамске цене. 

Конкуренција међу произвођачима жестока, као и увек, а у свакој категорији победник може бити само један. Стручни жири београдског предузећа СГС овако је пресудио: светски шампион у прављењу говеђе пршуте је Никола Брковић, најбољу сланину прави Драгољуб Шопаловић, нема боље овчије стеље од оне из сушаре Александра Радојичића, а краљ свињске и овчије пршуте, па и кобасица, јесте Душан Стојановић. Све су то мајстори свог заната из ужичког краја.

Душан постаде троструки шампион, није чудо, он је четврта генерација у породици у пршутарском послу. Каже, синови настављају традицију, тако ће бити и у његовој кући. 

– Руку на срце, нису ни остали подбацили, све ваља, ово је најбоље место за набавку „сецкалица“ за зимске дане, када се уз то дода ужичка ракија, то је рај на земљи – каже Драгослав Цвијовић, Краљевчанин, редовни посетилац „Пршутијаде“. – Дошао сам овде као и увек, да се „поправим“.

Поред црквене порте у Мачкату бели се шатра. Унутра нагуране тезге, а гости из свих крајева Србије „тестирају“ све редом. Мање их је него лане. Нема снега на Златибору, па је посета слабија, а и беспарица влада. Килограм пршуте кошта од 1.500 до 1.800, кобасица 850, сланине 900 до 1.000, стеље 1.000 динара…

– Да је сајамски јефтино, није – тврди Слободан Мулина, познати певач из Ужица.

За мало „сецкалица“ и понеку љуту ужичку, уз старинске песме „извика“, грмљавину трубача „на увце“, људи уживају. Чекају да се на столу нађе нешто још „конкретније“, да провири испод сача, из казана, да „мекне“ са ражња, свеједно. Таква је ужичка гастрономска култура, мало тежа, али неодољива.

Време када су у сиромашним селима људи сушили месо да прехране породице током дуге зиме, прошло је. Ово се сада зове пршутарски бизнис. Ипак, труд вредних људи остао је исти баш као и златиборска ружа ветрова, ту су се сабрале мајсторске тајне пршутара – све то, за савршене залогаје.

Трљање руку, сабирање пазара долази тек на крају.

 

Новости