fbpx

ПОГЛЕДАЈ СРБИЈО ТУГУ Како ти живе Срби на Косову и Метохији

4
(10)

Мештанима овог забаченог села, често оброк из народне кухиње буде једино што имају да поједу у току дана.

За многе мештане села Божевце на тромеђи Косовске Каменице, Новог Брда и Гњилана на Косову и Метохији, оброк из народне кухиње је једино што у току дана поједу, а када он из неког оправданог разлога не стигне, они остају гладни.

У забеченом Божевцу живи око 40-ак Срба, углавном стараца од 70 и више година и тек по неко млађи. До села може да се стигне из правца Новог Брда, једним делом асфалтним путем, а после макадамом, пролазећи поред средњовековног Прилепца, родног места кнеза Лазара. Све заједно око 25 километара.

Од некадашњег утврђења Прилепац, које је са десне стране на узвишењу, остали су само темељи зидина, после бројних разарања под Турцима и осталима који су у бурној историји освајали овај крај.

Са северне стране, на око 700 метара надморске висине, води макадам ка Божевцу, истовремено живописном и тужном селу. Помиње се још у средњем веку, а мештани са поносом кажу да је у њихову цркву као дечак долазио управо кнез Лазар.

Чекајући храну из народне кухиње

Од средњовековне славе и моћи, када је овај крај био уцртан на мапи света због богатих рудника, данас је остало мало. Народ овде веома тешко живи, без посла и сталних извора прихода, заборављен од готово свих. Неко са стране, овде ретко залази, тако да се непознати аутомобили одмах уоче, што је знак да људи са кантицама за храну, сиђу из својих дворишта до главног пута.

Стојанка је већ са две беле кофице чекала поред пута, мислећи да долази храна коју довозе људи из народних кухиња. Већ је било прошло 14 часова и била је гладна.

Стојанка са кофицама чека оброк из народне кухиње, Фото: Слађана Тасић

Живим са маћехом, мајку већ одавно немам. Ево чекам, како неће доћи? Деси се да не дођу некад, нестане струја или нешто, па не могу да спреме. Значи ми што поједем нешто, пасуљ, макароне, чорбицу и хлеб. Да почекам још мало, можда ипак дођу. Док не дођу, имам ове јабуке – каже Стојанка, чекајући поред жичане ограде о коју је окачила две празне беле кофице за храну.

Из друге махале, до главног пута, такође је чекала још једна жена. То је Милованка Арсић, старица чије црте лица одају некадашњу лепоту, а боре живот који ју их је исписао. Поред ње је и њена унука, која се враћа из школе.

Милованка Арсић са својом унуком, Фото: Слађана Тасић

Колико имам година, не могу да се сетим. Набрало се много. Има нас неколико у кући. Да нам није народне кухиње не знам шта бисмо. Овде се тешко живи, зими нарочито. Путеви буду завејани, нико не долази. Некада је било другачје, било је пуно света, живота, а сада полако све нестаје. Људи је све мање, млади могу на прсте да се изброје, али нема се где – прича бака Милованка.

У Божевцу живи и Стана Станковић, али она не зависи од народне кухиње.

Деца су отишла

Тешко је овде, немамо никаквих услова за живот. Док смо били млађи, некако је могло све да се издржи, сада је доста теже. Супруг има пензију, чувамо ситну стоку и нешто мало од пољопривреде радимо, колико можемо. Деца су углавном отишла, сад долазе кад могу. До најближе Каменице немамо превоз, продавница, лекари и све друго је тамо, на 20 километара – додаје Стана Станковић.

Божевце је живописно село, пуно мира тишине, у коме је време стало крајем осамдесетих година прошлог века. Народ се овде окупља о великим празницима, када дођу и многи други Срби из Косовског Поморавља. Овдашња црква је обновљена 1865. године, на темељима средњовековне.

У порти је церово стабло, које би неколико људи могло да обавије рукама, кад би се ухватили један за другога. Судећи по кори, рекло би се да је старо неколико
векова, а и малобројни мештани кажу да су им њихови стари причали да је реч о вишевековном дрвету.

У Божевцу тишину ремети, својим пискавим гласом, по неки јастреб на небу. Сигнала за мобилни једва да има, а руку под руку овде иду самоћа и беда. Ретке су и животиње, краве нарочито, јер старци који су остали сами не могу више да раде тешке пољопривредне послове. Оно мало животиња што је у селу, нарочито крупна стока, посебно се чувају, јер се у овом крају често дешавају крађе стоке.

Из Божевца само колима, ко их има

На излазу из села чекао је Ратко Николић са кофицама, како би се опет уверио да ли ће људи из народне кухиње доћи и донети храну.

Живи се како се мора, немамо пензију. Из народне кухиње добијамо хлеб, нешто кувано и тај оброк је често једини који имамо. Одавде нам је најближа Косовска Каменица и до ње се може само колима, ко их има – додаје Николић.

Упркос тешким животним условима мештани Божевца остају и опстају на Косову и Метохији, чувајући српску државност. Бројне светиње у овом крају, од којих су многе у рушевинама, датирају из средњег века, периода када је ово подручје било економска снага Немањићке државе. Више од 7 векова својеврсни су светионик православља и српске државности у Косовском Поморављу и Новобрдском крају.

Божевце у тишини очекује још једну зиму. Већина његових становника са посебном зебњом чека први снег и хладне дане, прибојавајући се хоће ли успети да га преживе, због хладноће и недостатка хране, путева и непостојања превоза до града

Аутор: Слађана Тасић / telegraf.rs

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Пола милиона грађана Србије не може да задовољи основне егзистенцијалне потребе

5 (2) Заштитник грађана Зоран Пашалић упозорио је да по резултатима истраживања око 500.000 грађана …

Пештерска зима, живот на крају света (видео)

5 (1) Како се живи на Пештерској висоравни сизми. Погледајте како Пештерци преживљавају зимске олује. …

2 Коментара

  1. ПерунГромовник

    Joj vučiću, đuriću, dačiću i ostala naprdnjačka bagro, konopac je za vas Božija milost! Naplatiće vam Srbski narod sve muke i patnje za poslednjih 30 godina, sve će se na vama iskaliti!

  2. Народе, не купујте нове телефоне и крпице, дајте паре да се овим људима достави брашно, шећер, со, сланина, маст, конзервирана храна итд. То је наш народ, наша браћа и сестре који су заборављени од политичара издајника али не дозволимо да их и ми заборавимо.
    Шта ради црква, дели ордење издајницима уместо да брине о свом напаћеном стаду.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *