Погром за који нико није одговарао (1): Окупиране територије, земља лицемерја (фото галерија)

Мартовски погром 2004. један је од најтрагичнијих датума у новијој српској историји. Тај, по мишљењу многих, добро осмишљен сценарио етничког чишћења, добио је повод дан раније када су електронски медији на албанском језику нетачно, непрофесионално и неетично извештавали о погибији тројице албанских дечака који су се утопили у Ибру у албанском селу Чабра.

Једанаест година касније са лицем правде се и даље нису среле вође руље која је изазвала 33 појединачна немира, и оружјем, бомбама и паљењем кућа, манастира и цркава обрачунавали се са Србима. Све се свело на неколико судских процеса.

Добро осмишљен сценарио етничког чишћења на Косову

* Без имало одговорности, албански медији и политичари су за смрт малишана окривили Србе из суседног села Зупче. Та вест је подигла на ноге више од 51.000 Албанаца, изазивајући дводневне немире у којима је погинуло 28 особа, а 954 је повређено (међу њима 143 Срба и десетине припадника међународних снага) у сукобима са Албанцима. Протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа, као и 35 православних цркава и манастира.

[justified_image_gallery ids=”73222,73223,73224,73225,73226,73227,73228,73229,73230,73231,73232,73233,73234,73235,73236,73237,73238,73239,73240,73241,73242,73243,73244,73245,73246,73247,73248″]

* Место најжешћих сукоба био је мост у подељеном граду – Косовској Митровици. Око 11 часова, тог 17. марта 2004. године, око 200 Албанаца наоружаних ватреним оружјем и бомбама упутило се ка мосту на Ибру, успели су да пробију барикаде Кфора и уђу у северни део града. Том приликом убијено је двоје Срба. Окршаји су трајали два дана, а у последњем налету Албанци су гранатирали северни део града. У селу Свињаре запаљен је велики број српских кућа, а након погрома у село се није вратио нити један Србин.

* У Приштини су 17. марта демонстранти запосели станицу Унмик полиције у насељу Врањевац, запалили више полицијских теренских возила и напали зграду у којој су живели Срби. У српском селу Чаглавица 15. марта 2004. године Албанци су ранили дечака Јовицу Ивића. Два дана касније неколико хиљада Албанаца из правца Приштине је стигло у село, али су их на улазу зауставили припадници Кфора. Молотовљевим коктелима запалили су десетак српских куца и више аутомобила. У нападима Албанаца рањено је неколико Срба.

Злочин који се не сме заборавити!

* У Обилићу је тада живело више од 50 Срба у насељу у близини Термоелектране Косово Б, као и у згради ЈУ програма. Њихове куће и станови су паљени, а они који су покушали да побегну су премлаћени. У Косово Поље Албанци су аутобусима пристизали из Дренице. Осим кућа, у том месту су спаљене и обе православне цркве – Црква Светог Николе и Црква Свете Катарине. Испред школе у Косовом Пољу убијен је Златибор Трајковић, стар око 60 година.

* У Призрену су 17. марта све православне светиње биле у пламену. Запаљене су и зграда Богословије “Кирило и Методије” и зграда Епископије, у којој се налазило седиште владике рашко-призренског. У подруму изгореле Богословије пронађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена. Погромом су погођени и Пећ, Гњилане, Косовска Каменица, Штимље, Вучитрн, Ораховац, манастир Девич, Урошевац, Подујево, Штрпце, Грачаница, Лапље Село.

March Pogrom 2004 Book and Photo Evidence

* Портпарол Унмика Нериџ Синг изјавио је да су после трагедије деца била под притиском албанских медија и политичара да оптуже Србе из суседног села Зупче за смрт другара са којима су се играли. Портпарол Унмика Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је албанско насиље било планирано. Командант Сфора генерал Вирџил Пекет потврдио је да су нереди на Косову врло добро организовани. Италијански генерал Алберто Примисери, командант мултинационалне бригаде Југозапад, изјавио је да су Албанци имали спремљен план да опустоше Косово од Срба. Командант јужног крила НАТО-а, адмирал Грегори Џонсон, оценио је да је масовно насиље на Косову – етничко чишћење.

– Говорити о међуетничком конфликту на Косову је велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Косову је погром против једног народа и његове историје – изјавио је тада он.

* Ипак, и поред готово једногласне осуде међународне заједнице везане за догађаје 17. марта приведене су само 143 особе од којих је 67 задржано у притвору. Косовска полицијска служба примила је више од 1.400 жалби у вези са почињеним злочинима, али извештај Оебса сведочи да је већина тужби ублажена или је погрешно класификован злочин.

* У Еулексу, који је наследило Унмиково правосуђе ,”Вестима” је речено да се Специјално тужилаштво Косова није бавило случајем везаним за догађаје 17. марта 2004, већ да су од Унмика добили 11 случајева од којих је шест случајева одбачено услед недостатка доказа.

* Од тога је три случаја Еулекс пребацио локалним тужилаштвима, од којих се два налазе у Призрену. Један је 3. јула 2014. године предат локалном тужилаштву у Приштини и он чека суђење, док им статус случајева који су почели фебруара 2010. године и септембра 2014 у Приштини није познат. За детаљније информације су нас вратили на Унмик који није одговорио на наша питања.

* Да није било неодговорног и сензационалистичког извештавања косовских медија, догађаји су могли кренути другим током и не би достигли толики интензитет и тај ниво бруталности – оценио је званичник Оебса задужен за слободу медија Миклош Харасти. Та мисија је саставила посебну медијску анализу извештавања медија на албанском језику 16. и 17. марта, али нико ни за такво извештавање није кривично одговарао. Портпаролку европског комесара за суседску политику и проширење Мају Коцијанчић питали смо да ли тако оцењена улога медија повлачи за собом кривичну одговорност и да ли би тиме Еулекс требало да се бави, али ни на тој адреси нисмо успели да добијемо одговор.

* Саговорници “Вести” истичу да тај 17. март није успео да разбије медијску стигму која је прилепљена Србима. Момчило Трајковић, лидер СПОТ-а, каже да су ти догађаји имали одређену улогу:
– Циљ је био да се заташка да је од 1999. године, после доласка НАТО снага, са Косова протерано 250.000 Срба, Рома и других неалбанаца, да је више од 150 цркава спаљено, 1.300 људи киднаповано, 1.000 људи убијено и да за то нико није одговарао. Од 17. марта наовамо нико те бројке више не помиње, већ се само говори о више од 4.000 протераних Срба.

Погром за који нико није одговарао (2): Гости на свом огњишту

Ј. Л. Петковић – Вести