Ко је починио масакр у Хули? Последњи извештај Уједињених нација јасно указује да на то питање нема јасног одговора, односно, да у злоделима учествују како владине снаге тако и побуњеници.
Франкфуртер алгемајне цајтунг данас пише да „најновији извештај УН о масакру у сиријској Хули не расветљава отворена питања“. Аутор Рајнер Херман је овај текст „уоквирио“ констатацијом да последњи извештај УН о Хули сигурно „неће бити последња реч“ о том злоделу – том реченицом текст почиње и њоме се завршава. Извештај УН је иначе објављен 15. августа. Односи се на догађаје од 25. маја, када су, како пише франкфуртски дневник, „рано поподне јединице регуларне сиријске војске и побуњеника водиле борбе око контролних пунктова на путевима у области Талду, центру региона Хула. Армија је засула Талду гранатама а масакр је почињен тек после 17 часова. Жртве су убијане ударцима, убодима или пуцњима из непосредне близине.“
„Неколико сати после масакра, опозициони Сиријски национални савет саопштио је да су масакр починили припадници паравојних јединица Шабиха, блиских режиму. Сви велики међународни медији усвојили су то гледиште. Сиријски национални савет је поновио свој захтев за међународном војном интервенцијом, који је досад остао без одјека. Као преседан би могао да послужи масакр у Рачку од 15. јануара 1999. Тада је убијено 45 косовских Албанаца. Масакр је довео до одлуке НАТО да војно интервенише против српског диктатора Милошевића. За разлику од Хуле, у Рачку су фински форензичари два месеца после масакра а затим и крајем 1999. испитали лешеве. Дошли су до закључка ада су убијени ненаоружани цивили и да су злочин починиле српске јединице. У Хули форензичка испитивања нису била могућа. Када су посматрачи УН 26. маја ујутро стигли у Талду, нису могли да учине ништа осим да констатују места злочина. 29. јуна, посланички клуб Зелених је од владе у Берлину затражио више информација о свему. Одговор је гласио да су извештаји сведока о злочину противречни и да не може јасно да се каже ко су починиоци, те да нема индиција које би теретиле припаднике прорежимских паравојних снага.“
Убијени чланови породица блиских режиму
У даљем тексту се наводи да је на основу сведочења становника Талда немогуће добити јасну слику догађаја. Јер, „тешко је претпоставити да би становници Хуле, у којој су на власти побуњеници, имали храбрости да кажу да су ти побуњеници починили крвопролиће.“ Набрајају се и остали извори могућих сазнања као што су сателитски снимци, и наводи да су и они све само не поуздани: нејасни су и на основу њих не могу да се реконструишу покрети трупа. Томе треба додати и сведочења мештана Хуле који су разговарали са дописником Франкфуртер алгемајне цајтунга у Сирији. Они су рекли да су у свему учествовали и локални побуњеници који немају везе са „Слободном сиријском армијом“, и који су искористили безакоње да би „поравнали сопствене старе рачуне“. „У корист овог исказа говори и чињеница да су у Хули, у којој живи 25.000 људи, циљано убијени само чланови две породице. Оне су у том граду репрезентовале омражену државу. Из њихових редова потичу полицијски официри, војници и један посланик. (…) Кредибилитет наоружаних побуњеника пољуљан је и после масакра у Тремсеху. Тада су тврдили да је регуларна армија масакрирала 200 цивила. А онда су морали да признају да се радило о сукобу владиних и побуњеничких снага…“
Избеглице из Сирије у Јордану – који има много проблема
Минхенски дневник Зидојче цајтунг поводом сукоба у Сирији пише о – суседном Јордану, „у коме се налази 130.000 Сиријаца – прве избеглице су нашле смештај у градовима, а новопридошли се спроводе у прихватне логоре. „Мала монархија још једном мора да се избори са таласом избеглица после Палестинаца, који данас чине већинско становништво, и Ирачана после ратова из 1991. и 2003. Јордански ресурси су ограничени, вода и струја представљају трајни проблем.“ Осим тога, ту су и затегнути односи између села и града, при чему сеоско становништво чине већином стари „Трансјорданци“ а градско – Палестинци. Међу овим потоњим су „многи пословни људи који се добро сналазе у либералном привредном курсу, али су и припадници исламистичких струја попут Муслиманске браће или њихове странке „Исламског акционог фронта“.
У Јордану је ситуација тешка: приватизација коју је почео да спроводи краљ Абдулах повећала је јаз између богатих и сиромашних, а посебно тешко је погодила староседеоце који живе на сеоским подручјима. „Многи сматрају да је из те ситуације највећи профит извукла клика блиска двору која је уплетена у све већу корупцију“ (…) Краљ Абдулах до сада не одаје да ли тренутну кризу (са великим бројем избеглица из Сирије) сматра тежом од ранијих. Као што је то често до сада био случај, он покушава да смањи незадовољство народа сталним сменама у влади и постављањем нових премијера. Од 1946. до данас, Јордан је имао 60 премијера…“
Дојче Веле
