ПОРАЖАВАЈУЋЕ: Србија за годину дана изгубила још 35.000 људи!

У СРБИЈИ ће 2040. бити 6,8 милиона становника, што је за 350.000 мање него што је живело прошле године – проценио је Европски завод за статистику Еуростат. Рачуница европских математичара само је једна у низу сивих прогноза које показују да ће и ове године у Србији више посла бити за погребнике него за бабице.

Да ће се ово предвиђање, нажалост, и обистинити, указују и домаће процене темељене на искуствима из блиске прошлости. Према последњим подацима о броју становника Републичког завода за статистику, у Србији је 2013. године овај свет напустило 100.000 грађана, док је рођено само 65.540 беба. То значи да држава годишње остане без града величине Ковина, Пожеге или Нове Вароши. Већ је јасно да весник бољег сутра неће бити ни демографски подаци за 2014. годину, који ће бити обрађени и објављени почетком лета.

Домаћи статистичари израчунали су да је на старту 2014. у Србији живело тачно 7.146.759 људи. То је већ озбиљно пољуљало и још увек вруће резултате пописа становништва, који је показао бројку од 7,2 милиона.

Да смо све ближи Тарабићевој шљиви, сигнала је безброј. Свака Нова година, па и последња, донесе нам исто сазнање да је у претходној рођено најмање деце у Србији од почетка 20. века. Због негативног природног прираштаја становништво Србије сваког дана опадне за више од 80 становника. Данас нас је за више од 311.000 мање него деценију раније. Просечна старост становника Србије је 42,2 године, а у појединим селима у источној и јужној Србији и преко 50 година. На мапи Републике је чак 1.458 насеља у којима није рођено ниједно дете. У последњих десет година у иностранство је отишло да живи и ради 146.500 школованих људи на врхунцу репродуктивне зрелости.

Према проценама Еуростата, број житеља Србије већ 2020. године пашће испод седам милиона. Према постојећим трендовима само деценију касније популација од Хоргоша до Прешева биће само 6,8 милиона.

Досадашње мере популационе политике, које се са више или мање елана спроводе дуже од деценије нису дале готово никакав резултат. Ситуација је посебно алармантна у сеоским подручјима, где је плач детета – раван чуду. Економиста Мирослав Здравковић каже да су управо села кључ демографске стабилности Србије.

– У градовима је 2013. године рођено 45.657, а умрло 53.169 људи, те је смањење становника износило 7.512 – изводи своју рачуницу Здравковић. – У селима је на свет дошло 19.897 деце, а напустио га 47.131 становник, па је минус 27.234, што чини чак 78,3 посто укупног смањењастановништва. Ови подаци посебно су забрињавајући, јер у селима живи тачно две петине укупног становништва Републике.

Здравковић напомиње да опстанак српског народа искључиво зависи од проналаска еликсира плодности који ће вратити живот у села. Његове састојке треба тражити далеко од садашње економске политике.

– Извесно је да ће за 50 и више година бити писане књиге о Србима, народу који је нестао – без дилеме је Здравковић. – Једно од решења могло би да буде оснивање Фонда за подстицање наталитета у сеоским срединама у износу од око 30 милијарди динара, који би био финансиран наплаћеним акцизама са фиксним уделом. Прикупљена средства требало би једнако поделити свим женама које роде децу у сеоским срединама. То би био јасан сигнал државе да јој је стало до опстанка села и њеног становништва.

Стручњаци за становништво слажу се у оцени да на кретање броја становника утиче низ фактора, а да је новац само један од њих. Број рађања зависи од развијености народа, степена еманципације жена, животних услова… Углавном се сви слажу да би решење за Србију могло да буде у некој од комбинација мера. Чак и при озбиљној вољи власти да покуша да заузда претећу демографску апокалипсу, међутим, резултат је под знаком питања.

Сличан став дели и демограф Центра за демографска истраживања Института друштвених наука Иван Маринковић. Као пример он наводи Француску која дуже од века спроводи системске демографске мере којима је успела да подигне број рађања за највише десетак посто. Положај Србије, према његовим речима, толико је тежак да бисмо бележили губитак становништва чак и ако би жене у годинама пред нама почеле да рађају и по петоро или шесторо деце.

– Нереално је очекивати да било какви популациони потези државе драстично надоместе мањак рађања – истиче Маринковић. – Новац у сваком случају није довољан. Мере подршке су потребне и нужне, али морају упорно и стрпљиво да се спроводе деценијама. Степен фертилитета жена у Србији је 1,4, што гарантује црну будућност, јер је за просту репродукцију неопходно да буде скоро дупло већи.

 

КУЛТУРА РАЂАЊА

Борба за наталитет, већ је извесно, неће бити лака ни ако земља брзо изађе из економске кризе. Разлога за пад броја деце је много, и биће потребно доста труда и агитације да би се стање преокренуло набоље.

Са овим ставом великог броја статистичара и стручњака за становништво слаже се и социолог и истраживач демографских кретања Јелена Заровић. Она истиче да на популациону политику утиче и низ фактора који су у домену друштвених вредности.

– Искуства из света показују да економска стабилност и висок стандард у једној земљи нужно не значе и раст броја станoвника – објашњава Заровић. – Најбољи пример су скандинавске и друге европске државе које, такође, бележе пад популације. Поспешивање рађања мора да прати и одређени културолошки модел, који би требало да одговара времену и условима у којим живимо. Само његовом изградњом могу да се очекују позитивни резултати.

 

Раде ДРАГОВИЋ, Новости