Србија

Поред Вршца је пронађена најстарија хришћанска црква на свету

На око пола пута између Вршца и Беле Цркве у Банату налази се ово, четрдесетак метара високо заравњено брдо. Већ неко вријеме је познато као археолошко налазиште изузетног значаја, и крије у себи грађевине неколико археолошких слојева. Познато је под својим необичним именом, забиљеженим у доба ослобођења од Турака – као ЖИДОВАР. Име „Жидовар“ није тешко разјаснити – то би могло да буде мјесто Жидова или јевреја, или неких људи који су древне људе подсјећали на њих. То је једно од тумачења.

Археолошка истраживања су дошла до нечег мало другачијег – испоставило се да је на врху овог узвишења било ГУМНО – односно мјесто гдје се врше жито, а гумно је од праисторијских времена на овим нашим просторима било свето мјесто; једно од светих мјеста на којима се божански благослов који се излива кроз сунчеву енергију на злато житних поља, претвара у брашно, брашно у тијесто, а тијесто у свету храну – хљеб. Углавном, на гумнима су од праисторијских времена грађени ХРАМОВИ. Према томе – необично име овог локалитета могло би да потиче и од „Жетвар“.

Археолози су испрва мислили да је Жидовар или Жетвар био келтско утврђено насеље, ваљда због самог изгледа и лакоће одбране од евентуалног непријатеља. Међутим, оно што су половином ’90-их година прошлог вијека пронашли српски археолози, може се рећи – окренуло је археолошки свијет наглавачке. Шта се десило?

Наиме, у археолошким налазиштима постоје слојеви – старији слојеви испод, они новији изнад.. На тај начин археологија постаје „умјетност копања“ у којој се што идемо дубље у наслаге и слојеве, спуштамо даље у прошлост. На Жидовару има више таквих слојева; а најважнији је онај најмлађи за који је утврђено да потиче из 1. вијека наше ере. У том слоју је пронађено нешто необично – на врху овог узвишења налазиле су се неке грађевине већих димензија, прекривене бијелим кречом, што значи да се радило о репрезентативним грађевинама које нису биле намијењене за становање

А оно што је у њима пронађено, шокирало је и одушевило наше археологе – нађена је велика количина сребрног накита, и посебно дијелова неке раскошне ношње. Најважније од ових налаза биле су богато украшене сребрне копче; а онда се један од чланова тима сјетио да су слични налази пронађени и у сусједној Румунији гдје су их научници убиљежили као „дијелове свештеничке ношње“.

Нашим научницима никако није било јасно одакле ова квалификација, док се један од њих ко је нешто боље познавао Библију није сјетио да копче које су пронашли, као и други дијелови те ношње, заправо подсјећају на опис свештеничке ношње коју је носио Арон, Мојсијев брат и свештеник. То је била изненађујућа констатација, и траг који би могао да разјасни мистерију имена и сврхе овог мјеста. Међутим, оно што се затим десило оставило их је без текста.

Међу налазима је био и велики број сребрних кутија. Ове кутије су углавном биле разбијене, али је била и једна цијела. Богато украшена сребрна кутија са амблемом крста на поклопцу; дакле – КРСТ на налазу већ из првог вијека наше ере! А у раскошној, сребрној кутији налазила су се два прстена од бронзе – један већи и један мањи. Питање које се само по себи поставило било је – зашто би неко ставио предмет од једног јефтиног материјала као што је најобичнија бронза, у једну тако раскошну кутију од племенитог метала као што је сребро? – Логичан закључак је био да се радило о прстеновима који имају неко посебно значење, несамјерљиво кроз пуку вриједност материјала од којег су израђени.

А затим је дошло и рјешење ове загонетке – на једном од прстенова – оном мањем, могла су да се разазнају три угравирана облика: 1. Риба, 2. Добри пастир и 3. Палмина грана.

Риба (Ихтус) је симбол Христа, а Добри пастир такође, док су палмина грана и палма симболи Раја.. Односно – значење би било сљедеће – ко вјерује у Исуса Христа као Бога и Спаситеља („Ихтус“), њега ће Добри пастир, односно Христ однијети у Рај.

Наши археолози и научници су занијемили – пред собом су имали најстарије прстење са јасним симболима Хришћанства! Међутим, чему је служило ово прстење?

Одговор се крије како у упадљивој чињеници да се ради о ПАРУ прстенова, као и у томе да је један већи, а други мањи, али и у самом материјалу, тој чудесној легури – БРОНЗИ. Да ли је случајно био одабран овај материјал да се од њега направи прстење? – Никако!

Бронза се састоји од бакра и калаја. Бакар је послије злата, први метал који су древни људи упознали и који су користили; црвене је боје – везује се за исто тако црвену планету Марс, а Марс је божанство рата, повезано са мушком, тестостеронском енергијом; оном која је ван спајања са женском енергијом – деструктивна. Калај је с друге стране бијели метал, боје Мјесеца и млијека, везан за женски принцип.. У бронзи дакле имамо СПОЈ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ. Али ни то није све. Бакар је – кад је сам – НЕПОСТОЈАН метал. Он није трајан и када се нађе у земљи или у додиру са влагом, он лагано кородира и распада се, враћајући се као и човјек, у земљу од које је и узет. Претварајући се у прах, у своју руду, у потенцијал, у нереализовану могућност. С друге стране, Калај, на температури изнад 13 степени (дакле – на топлоти), задржава своју металну форму, али на температури нижој од те подлијеже једној чудној појави коју називају „калајна куга“ – губи сјај и тамни, и лагано се распада. Као и жена чија душа сија када је грије топлина љубави, и која вене и тамни када те топлине нема. Одвојени једно од другог дакле, и бакар и калај, и мушко и женско су НЕПОСТОЈАНИ и сами себи недовољни да би опстали у овом свијету. Међутим, када се споје у светој легури бронзе, односно светој тајни брака, они творе један нови материјал којег у природи НЕМА, и који има потпуно другачија својства, трајности и снагу.. „И нека буде двоје једно тијело..“ Наше археологе је обузело и страхопоштовање и дивљење – из дубоког сна земље извукли су на свјетлостНАЈСТАРИЈЕ ХРИШЋАНСКО ВЈЕНЧАНО ПРСТЕЊЕ НА СВИЈЕТУ.

Поред тога, нађени су и бројни бријачи за косу што значи да се овдје изводио и један обред у коме се и данас скраћује коса – ОБРЕД КРШТЕЊА.

Наши археолози су заправо открили примитивну цркву. НАЈСТАРИЈУ ПРОНАЂЕНУ ЦРКВУ НА СВИЈЕТУ, чак из 1. вијека наше ере. Скривену у забити јужног Баната, усред Србије, светињу чији значај не можемо ни да појмимо.

Цијела ова прича се поклапа са Посланицама апостола Павла који је написао да је „проповиједао у Илирику“ (а то је она огромна област Динарског масива и шире око њега), као и са документима који приповиједају о томе да је Апостол прошао кроз наше крајеве на својим знаменитим путовањима и да је поставио прве епископе њиховим тадашњим становницима које званична историјска наука назива Илирима и сматра прецима данашњих Албанаца. Међутим, прећуткује се чињеница да данашњи Албанци у АНТРОПОЛОШКОМ СМИСЛУ већински не припадају динарском типу људи (који је историјски гледано без изузетка СЛОВЕНСКИ антрополошки тип, а међу Словенима доминантно српски), као и да Албанци НЕМАЈУ НИКАКВЕ ЛЕГЕНДЕ О АПОСТОЛУ ПАВЛУ У СВОЈОЈ ТРАДИЦИЈИ, док Јужни Словени, опет – доминантно Срби и њихови потомци имају. Међутим, тиме нас ова прича води на једно поље интересовања које заслужује посебно истраживање и анализу.

Нека буде довољно да што више Срба и наших сусједа сазна да се у нашој земљи, у релативној близини наше пријестонице налазе остаци НАЈСТАРИЈЕ ПРОНАЂЕНЕ ЦРКВЕ НА СВИЈЕТУ, невјероватног открића наших научника археолога са Проф. др Ђорђем Јанковићем, и мјесто гдје су се наши преци још прије скоро 2 хиљаде година пред својим Добрим пастиром завјетовали на вјечну љубав и вјерност у добру и злу, сливајући свој бакар и калај у неуништиву бронзу, а душе и тијела у нешто ново и Једно.

Romen Louis

извори Фејсбук репортерБашта Балкана,

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!