Државна имовина (Републике Србије) нелегално се приватизује на Космету, у корист албанским бизнисмена – уз помоћ српских политичара
Није непознат податак да породица Османи са Косова у последње време купује фирме и локале у власништву српских државних предузећа на северу Космета. Оно што је, међутим, мање познато јесте ко су људи који једном од чланова ове у Европи познате фамилије, Исмету Османију (званом Цури) омогућавају откуп српских државних некретнина.
Прича би могла да почне од српске бизнис-фамилије Миљковић чије су грађевинске фирме на Косову познате по гласинама о изградњи путева и објеката које нико никада није видео, пословима добијеним наизглед волшебно и о неплаћању дневница физичким радницима који су долазили на север Космета из тзв Долине гладних (централна Србија) и враћали се празних џепова. Фамилија Миљковић, међутим, показала је патриотизам улажући „материјал“ за постављање барикада на северу и правећи (бесплатно) алтернативне путеве, лета 2011.
Бранко Миљковић, председник Привредне коморе Косова и Метохије, власник је фирме „МБ Миљковић“ и живи у Београду. Његов млађи брат Александар и он често долазе на север где сарађују са грађевинском фирмом „Кастриоти“ (власници Арбнор и Авдија Спахију) са којом су добијали послове на Унмиковим тендерима, као и на пројектима које је финансирала влада Косова. Миљковићи су, иначе, међу (већим) финансијерима СПС са Косова, својевремено су финансирали одбрану Сретена Лукића у Хагу, а фирме „посестриме“ (Маб цомпанy и Мба цомпанy) у своје београдске послове уписују рад на Газели, заобилазници итд. Отац браће Бранка и Александра Миљковића, Миливоје, добио је велике послове попут изградње типских кућа и аутопутева у Африци.
Једна од фирми у власништву Миљковића је и фирма „Ратко Митровић“, а директор те фирме је Дејан Раденковић – човек из СПС и са, вероватно, највише функција на Косову. Једна од битних за овај посао је Раденковићева функција заменика председника Одбора за урбанизам и грађевинство за Косово и Метохију. Нису неважне ни оне у Одбору за Косово и Метохију, затим у Одбору за финансије, Одбору за саобраћај и везе, и мање битно – чланство у групама за пријатељства (Аустрија, Велика Британија, Македонија…)
Дејан Раденковић, значајни функционер СПС, такође блиско сарађује и пријатељ је са Слободаном Петровићем, председником Самосталне либералне странке и замеником Хашима Тачија. Овај функционер СПС одлази у кућне посете Слободану Петровићу, и то џипом регистрованим на Миљковићеву фирму „Ратко Митровић“. У том друштву, близак Петровићу и Раденковићу, виђан је и Дино Асанај, Албанац са великим утицајем у круговима ШИК-а (Тачијева обавештајна служба) и високи функционер Косовске агенције за приватизацију. Петровић је члан борда за приватизацију и, поред Асанаја, незаобилазан је фактор у куповини било чега (а што је било власништво Републике Србије) на Косову.
Преко Петровића и Асанија, Исмет Османи купио је робну кућу у Лепосавићу – за 170.000 евра, што је бар четири пута мање од реалне цене, а на име извесног Д.М. , Србина из северне Митровице (име познато редакцији); затим неколико локала бивше трговинске фирме „Луx“ на северу Косова, а у процесу је и куповина фабрике „Кристал“ у Лепосавићу. Недавно је у Јарињу откупљен и каменолом од стране извесног Александра Михајловића (из Грачанице) за којега извори КПС основано сумњају да је само фиктивни власник а да је каменолом у Јарињу заправо купио Фадиљ Демири, близак сарадник Асанија и Тачија. Из тог каменолома одвози се камен који широм Косова служи за изградњу објеката, путева и има примену у индустрији.
Недавно је, под чудним околностима и без објашњења, по налогу Дејана Раденковића, смењен председник општинског одбора СПС за Косовску Митровицу (Љубиша Маравић) и на то место постављен је млади Нинослав Ђерић, који блиско сарађује са Г17 (на локалу, човек је анониман иначе) , а и са КПА (Косовска поверилачка агенција за регион Митровице).
Када су прошле године чланови Петровићевог СЛС били званично примљени код Славице Ђукић Дејановић, да поентирамо, то је деловало необично – с обзиром на то да Република Србија не признаје државу у којој је СЛС део владе, те да председница Скупштине Републике Србије не би смела да угости људе које би, по уставу РС, требало ухапсити. Међутим, пословне везе (као у случају Дејана Раденковића) и породичне (у случају Вељка Одаловића – чији је рођак Бојан Стојановић, председник косовске општине Грачаница, такође члан СЛС) са појединим деловима владе РС могле би да послуже као одговор.
Дејан Раденковић и један од његових послодаваца, Миљковићи, могли би да послуже као парадигматски одговор на питање – зашто је Србија с једне стране на сав глас инсистирала да Срби са Косова не изађу на изборе квазидржаве, а са друге стране управо са представницима власти те квазидржаве радила на нелегалној приватизацији – то јест продаји српске државне имовине албанским бизнисменима чија су кривична дела релативно позната јавности у Србији и региону.
Криминална приватизација на Косову, било је јасно, не може да се одвија без допуста неких кругова у Београду. Оно што се сада, међутим, дешава је хаос у којем вероватно ни страначки шефови представника државе Србије на Косову више не знају шта њихови кадрови, и са ким, раде.
Балкан магазин
